Г - ЂА МАРИЈА СЕКУЛИЋ, ЈЕ РАДИЛА У ФАБРИЦИ ЦЕР У ЧАЧКУ.

Често се сећамо г - ђе Марије Секулић. Радила је са нама - моја супруга Емилија, девојачко Рацковић, Шеф обрачуна плата и била је непосредни руководилац г - ђа Марији, а ја сам био Шеф рачуноводства- руководилац обема.. Било је то у фабрици Цер у Чачку, у времену 1953 - 1955. године.

Г - ђа Марија је била Словенка, удата за Србина, била је у добрим средњим годинама, мало пунија, благотворног израза лица. Сва је била танана, сва створена од благоте и лепоте. Тиха, ненаметљива, веома радна и вредна. Сви су је неизмерно поштовали. Сви су је ословљавали са г - ђо и то у време другова и другарица. Она је остављала утисак, да смо је сви звали г- ђа Марија.

Њену породицу су чинили: муж, ћерка и син Богдан, студент бродограђевинског факултета у Загребу. Муж г - ђе Марије, по занимању неки виши железнички службеник, није тада радио. Био је суспендован, или тако нешто, углавном био је без посла. Као били су му пронашли нешто из рата. Борио се и изборио - доказао је да нема никакву мрљу из рата, али није могао лако да поднесе сва понижења кроз која је пролазио. Није радио и био се повукао у себе. Слабо је са ким контактирао.

Г - ђа Марија је једина привређивала. Више су гладовали, него што су били сити. Једно кувано јаје делила је на пола, да би имала за два радничка доручка. Тада још нису постојале радничке мензе, већ ћу се радници сналазили на разне начине.

Емилија, шеф обрачуна плата, радила је за Осигуравајући завод - вршила је обрачун и наплату премија осигурања од радника и за то је добијала некакав хонорар, отприлике по 400.- динара месечно. Овај новац је држала у фијоци стола, и трошила је повремено да плати кафе и сл. за све службенике њеног оделења, и ако је хонорар припадао само њој.. Једнога дана, г- ђа Марија обрати се: са г- ђа Емо, да вас нешто питам, уз велико извињење. Видим да вама није стало до тог хонорара. Да ли би Ви пристали да ја обрађујем наплату премија осигурања и да мени припадне тај хонорар, мени би то много значило. Ема је обећала да ће да пита своје предпостављене, обзиром да није хтела да ради било шта без одобрења, Ови су се одушевили гестом Емилијиним, а г - ђа Марија је остала, до краја, много захвална. Њој је много значило тих 400.- динара.

Г - ђа Марија се дуго година сећала Емилије, увек је слала честитке за Нову годину. Да ли је г - ђа Марија жива не знамо. Шта је са њеним много добрим и нежним сином Богданом не знамо. Не знамо ни шта је са ћерком г - ђе Марије. Волели би смо да знамо нешто о овој породици. Надамо се да ће ово писање некако доспети до некога из ове породице и да ће нам се јавити.

Забележио по сећању и по сећању супруге Емилије, дана 6. септембра 2010. 

Јован Шолајић, Чачак.