ЛИСА, СЕЛО БЛИЗУ ИВАЊИЦЕ И МОЈ ДОЖИВЉАЈ

Збило се то у другом делу зиме ратне 1945. године. Имао сам тек напуњених 15. година / 1929 /. Као добровољац, био сам у саставу Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ -а., са седиштем у граду Чачку.

Моје оделење, нас десеторица на челу са командиром оделења имали смо да обавимо неки задатак у Ивањици и у околини. Наравно ишли смо пешке из Чачка. Од наоружања имали смо пушке, разних марки и калибара и један пушкомитраљез, колико се сећам Збројовку. Ја сам био задужен са неком пушком холанђанком, трометком, дугачком, без мало колико и што сам ја био висок.

Касно увече стигнемо до на Лису, на сами превој у Лиси, близу Ивањице. Били смо исцрпљени и више нисмо могли да маршујемо. На самом превоју, поред пута, некаква кафана.

Командир оделења, знајући да пролазимо тереном пуном одметника - четника, нареди да поскидамо петокраке, да некако капе набијемо и да се кафеџији представимо као четници. Упаднемо у кафану, у којој чкиљи некакво светло, једва да смо се међу собом видели. Пита газдарица , ко смо, командир одговара да смо четници. А, она ни пет ни шест каже нама, да су неки наши били овде, само што су отишли, нису много одмакли, како их нисмо срели. Прпа. Шта смо ми, необучени за ратовања, са по 5 - 6 метака, са неким танџарама. Командир нареди да ту останемо да на поду полежемо, на прозоре и врата постави страже, које су се целу ноћ смењивале. Какво спавање, сву ноћ смо били на опрези, са напуњеним и откоченим оружјем. Једва смо дочекали зору. Рано, док још није свануло, наставимо пут за Ивањицу, сада са петокракама на капама.

На себи сам имао само оно што сам од куће понео, а од војничког - државног само пушку и неколико метака.

Забележио по сећању, дана 4. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак