РАТНО ВРЕМЕ - ПРИВИЂАЊА

Била је ратна - 1943. година. Учио сам четврти разред гимназије у Чачку. Ишао сам у школу у послеподневној смени. У Чачку су радиле две гимназије. Учили смо у истој згради - у згради гимназије у две смене - наизменично. Једнога дана, враћао сам се из школе у касно предвечерје. Рано је пала ноћ. Од пута за Краљево, сада ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, на месту где се сада налази Дечје обданиште, до моје куће у селу Кулиновцима, има око 200 метара, али ни једне куће до наше није било. Није било јавне расвете. Од нашег имања, до ове улице, одвајао нас је само чаир Милице Благојевић, удате Јањић, професора физике у Чачанској гимназији. По средини њенога чаира протиче један од Кулиновачких потока. Мојој кући ишао сам пречицом и преко овог потока, на једном месту где се налазило и мало острвце, ту се поток рачвао и потом поново текао једним коритом. Једне вечери ухвати ме ноћ. Када сам стао ногама на острвце потока, видео сам невероватну слику. На другом крају острвцета, на око 3 - 4 метра, двоје - младић и девојка, све у белом, у загрљају и у прилично слободној пози, без икаквог гласа. Видео сам их сасвим, јасно, нема збора. Коса ми се дигла на глави, имао сам осећај да ће капа да ми спадне са главе. Сав сам претнуо, за себе ништа нисам знао. Ишао сам, што је могуће брже, ноге ме издају, немам снаге да се крећем. Нисам знао за себе, једва сам ушао у кућу, али скоро без даха.

Ратно време је било. На прелима и селима, којих је за време рата обиловало, мушкарци , спадала и обешењаци, причали су разно разне невероватна приче, плашили жене, младе и девојке.

Радило се сигурно о привиђењу, јер није могуће да је пар био обучен у бело од главе до пете.

Забележио по сећању, дана 11. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак