ЕЛЕКТРОМОРАВА ОВЧАР БАЊА - НИСМО ИМАЛИ КОМЕ ДА ПРОДАМО СТРУЈУ !

Радио сам у Електроморави у Овчар Бањи од 1. септембра 1955. до 30. новембра 1958. године, у својству главног књиговође предузећа. Радио сам у време када је завршавана изградња две хидроцентрале на Западној Морави у Овчарско - Кабларској клисури - ХЕ Овчар Бања и ХЕ Међувршје. Централе имају по два агрегата од по 2, 5 и 4, 5 МВ, укупне снаге 2 * 7 = 14 МВ. ХЕ су подземне . Централе је финансирала Савезна влада - из СИФ- а.. Значи, биле су од значаја за целу државу СФРЈ. Ц ентрале су пуштане у рад сукцесивно. Агрегат по агрегат.

Струју смо продавали Електропривреди Србије. Један ДВ је ишао према Чачку. И ако смо имали веома малу производњу струје - у данашњим размерама никакву, сасвим безначајну, ми нисмо могли да продамо колико смо могли да произведемо струје. О свом трошку, изградили смо ДВ 35 КВ Овчар Бања - Севојно, да би смо испоручивали струју Ваљаоници бакра у Севојну.

Једну ноћ су ме одвели у ХЕ Овчар Бања. И шта ми покажу. Било је пола ноћи, радио је мањи агрегат од 2, 5 МВ и на сату показује производњу од свега 500 КВ - потрошња никаква.

Али, у то време још није било друштвених станова, или ретко, у становима нисмо имали никакве електричне апарате. Мој први електрични апарат била је стона лампа, коју сам купио, на једном службеном путу у Београду, 1955 или 1956. године. Електрични шпорет, марке АЕГ, купио сам 1956. године за 64.000.- динара, а моја плата, која је била одлична у тадашњим приликама, је износила 19.500.- динара. Некако дознамо, да су се у Краљеву код Гвожђара појавили у продаји некакви електрични шпорети. Кажу, нема потпале, нема луча, нема цепања дрва, само окренеш прекидач и рингла или рерна се усијају. Милина једна.

Директор нам да возило ДОЏ - возило теренско отворено Америчке војске, са стране на клупе поседамо нас десетак из предузећа и правац у Краљево. Пут до Краљева, а и сви путеви су били макадамски. Возимо се а за нама облак прашине. У некој Гвожђаревој продавници нађемо свега 2. шпорета у продаји. Један узме Иван Радовановић, машиниста ХЕ Овчар Бања, а ја други. Ми пуни среће. Наш директор, Радојица Јовановић, дипл. ел.инг. морао је да чека још најмање годину дана, док није пронашао да купи шпорет. Његова г- ђа Ирина, рођена новосађанка, морала је још годину дана да ложи ватру у шпорету на дрва, као и цела наша Колонија У кругу наше Колоније само се прича о нашим шпоретима на струју. Једне прилике, у разговор се укључи и Драги Симоновић, главни машиниста ХЕ Овчар Бања. Каже нам, шта се чудите. Ја сам пре рата, у Трепчи у Руднику, у стану имао поред шпорета и бојлер и фрижидер. Наравно, чудили смо се. Јер, ми нисмо имали појма шта је то бојлер и фрижидер.

Села су била неелектрифицирана, а градско становништво је имало тек по неки радио - апарат, индустрија тек у зачетцима, тако да је и производња струје била веома мала. Просто човек да не поверује, да тако мале централе нису могле да раде пуним могућим капацитетом, вода се преливала преко брана неискоришћена. Невероватно, али је тачно.

Забележио по сећању, дана 3. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак