"MEЧКИ НА РУПУ " , ИЛИ ЈЕ ТО СУДБИНА ?

Моје супруге Емилије Шолајић / 1932 /, рођене Рацковић из села Љубића, ујак Марко Чкоњевић / 1918 - 1945 /, из села Трбушана код Чачка, син Благоја / 1877 - 1927 / и мајке Спасеније - Паве / 1880 - 1953 /, рођене Рајчић, за време Другог светског рата припадао је четничким формацијама.

У току рата, вероватно је то било 1944. године, Немци у једној рацији ухапсе, са још некима Марка Чкоњевића. Вероватно да су у кући код њега пронашли компромитујући материјал - оружје и тако доспе затвора. Спроведен је у затвор у Краљево, затим из Краљева у Логор на Бањици.

Руси и партизани ослободе Бањички логор у октобру месецу 1944. године, тако ослободе и Марка Чкоњевића. Марко са ослободиоцима дође, успут прво , до породице своје сестре Ковиљке , удате Рацковић / 1912 - 1975 /, која је тада живела у државном стану на железничкој станици у селу Брђани, на прузи Београд - Чачак - Сарајево - Дубровник, селу, које се налази 9. км. од Чачка. У државној згради Ковиљка је живела са мужем Душаном Рацковићем / 1904 - 1969 / и ћеркама: Емилијом / 1932 /, Бранком / 1935 /, Вером / 1936 - 2003 / и Дринком / 1939 - 1952 /. Душан је радио на железници као десетар пруге.

Марко се задржао код сестре Ковиљке само једну ноћ. Окупао се, преспавао, сестра му да веш и неко одело Душаново, а побаца рите са којим је дошао из логора. Најстарија сестричина Емилија спавала је ту ноћ са ујаком у кревету. Био је сав у неким убојима и раницама, па је њој пало у део да она са њим спава - као најстарија - да би водила рачуна да га не повреди. Сестра Ковиљка, тешка срца, изјутра кад је било, саопшти брату Марку да мора да иде одмах из њихове куће, да јој кућу " не запали ", имајући у виду да их је шесторо, већ знајући да партизани не опраштају четницима.

Из Брђана , Марко оде у Трбушане, да види породицу : Мајку Паву, супругу Дринку / 1916 - 1971 /, рођену Николић, сина Србољуба / 1938 - 1998 /, сина Благоја / 1941 /, ћерку Србијанку / 1944 /.. И ту се задржао само једну ноћ. Кажу, да је отишао у неку шуму у близини, очекујући нешто.

Један из те групе , кажу да се ради о неком кафеџији, оде и пријави властима где се крију. Тако похватају све из те групе па и Марка Чкоњевића. Када се то догодило, нико не зна.

У јануару месецу 1945. године моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, посетила је ујака Марка у Окружном затвору у Чачку. Само су њој дозволили посету, обзиром да је имала само 12. година, а плус је изгледала још и млађа него што јесте. Разговарали су у ходнику у затвору. Ујак је питао сестричину Емилију, шта се прича - да ли ће да скоро дођу Енглези. Наравно, Емилија је само слегла раменима. Мила, како ју је звао: " да знаш сваку ноћ прозивају и воде на стрељање на Мораву, али ја сам се припремио. Набавио сам флашу љуте ракије и када ме буду прозвали - ако и мене буду прозвали - попићу је у искап. Бићу мортус пијан те нећу знати шта се догађа, те ништа немојте да бринете".

Породица Душанова , била је на прослави Савиндана, 27. јануара 1945. годие, у Брђанима. Када су пошли кући, Ковиљки је пришао неки човек, и нешто јој је рекао. Ковиљка је почела да кука и нариче. Саопштио јој је да је сазнао да је Марко стрељан, јуче 26. јануара, или је то било после пола ноћи - рано 27. јануара 1945. године.

Прошло је од тог времена доста година. На једној светковини, за време јела и пића, један од присутних причао је да је био у затвору са Марком. Каже, када су Марка прозвали, узео је флашу ракије, никако није могао да извади пампур, у нервози хтео је некако да обије грлић флаше, удари о неку ивицу, и флаша пукне у парампарчад и сва се ракија проспе. Није му се дало. Отишао је на стратиште потпуно трезан.

Марко није, у аналима и у историји, уписан као кољаш или некакав посебан зликовац. Породица није имала неке последице, није тетирана као породица народних непријатеља.

Забележио , по причању Емилије, моје супруге, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак