РУСИ У БРЂАНИМА КОД ЧАЧКА, У БОРБАМА 1944. ГОДИНЕ  

После ослобођења Београда, Руске трупе су држале положаје код Чачка. Руске трупе су нападале и ометале одступање Немачке војне силе - Групе армија "Е", које су одступале из Грчке. Било је то у октобру и новембру месецу 1944. године.Руске трупе држале су положаје у Брђанима и у селима ближе Чачку. Кроз Чачак према Сарајеву је пролазила непрекидна моторизована колона немачких трупа из Грчке - дан и ноћ, данима и месецима. Руске трупе су водиле борбе у нападима на колону и на бочно обезбеђење колоне.

Мој будући таст Душан Рацковић, десетар пруге, у време борбених дејстава руских трупа на овом подручју, живео је са породицом,  у државној кући, на прузи на самој железничкој станици у Брђанима, на прузи Београд - Чачак - Сарајево.Душан је као десетар пруге био руководилац на одржавању пруге на овој деоници и у то ратно време имао је посла и дан и ноћ. Пруга је морала бити стално проходна.

У кући на жел. станици, живела је породица Душанова : поред Душана /1904 /, супруга Ковиљка / 1912 /, ћерке : Емилија / 1932 /, Бранка / 1935 /, Вера / 1936 / и Дринка / 1939/.

Када су стигле руске трупе, Ковиљка , је се посаветовала, са комшијом и много добрим човеком - Пером Русом, инжењером, емигрантом из Русије, који је радио у Руднику магнезита, како да се понаша. Рекао јој је да се ништа не плаши - да Русе прими у кућу, ако они то буду захтевали.

И дошла су у кућу четири руска официра - вероватно их је послао Перо Рус. Изабрао је официре.Официри су били веома пристојни. Долазили су и одлазили. Обично су вечеравали ту у кујни. Доношено је обиље меса и поврћа. Храну им је спремала Штафика, војник Црвене армије , долазила би само увече, ради спремања вечере. Једнога дана најстарији официр међу њима, питао је Ковиљку, да ли би она могла да замени Штафику. Штафика треба да посети другарицу негде на фронту. Ковиљка је прихватила. Спремане су богате вечере. Знала је Ковиљка да стави на сто и наш сир и кајмак, разне салате. Али, пре него што су се официри машили за кашику, тражили су да Ковиљка прва пред њима узме кашику јела, или ако је ту био Душан - да он седне са њима да вечера. Хране је било за све у изобиљу. Свакога дана војници су доносили целе бутове меса.

Одмах, прво вече, на врата је залупала група напитих руских војника. Изашао је на врата најстарији официр и ови су побегли главом без обзира. Више ни један војник није ни привирио њиховој кући. А, комшија, исто железничар, није пустио руске официре да код њега обитавају. И једну ноћ, у његову кућу упадну пијани војници и целу кућу демолирају, направе дар - мар.

Једну ноћ, у кућу Душанову донесу неколико рањених руских војника. На креветима су спавале ћерке Душанове, а између кревета руски рањеници на носилима или истоварени на патос. Целу ноћ су јаукали. После су једног по једног негде евакуисали. Ни један није ту умро.

У кући њиховој била је и нека важна радио станица. Везиста је био један диван младић из Москве. Имао је сестру врсницу Емилијину, коју није видео од када је рат почео. Чуло се  Волга - Волга, итд. Када су Руси напуштали положаје у борбама на Чачку, када су одлазили из Брђана, овај везиста дошао је у кућу Душана Рацковића и са свима се лепо поздравио.Када су одлазили, Руси су у кући Душана Рацковића, оставили хране, и нешто од одеће.

Моја супруга Емилија, често се радо сећала ове ратне епизоде. Руси су јој остали у лепој успомени. До скора је свим тим  официрима и везисти знала имена и одакле су. Али, временом их је позаборављала.

Забележио по причању супруге Емилије, дана 21. септембра 2010. године

Јован Шолајић, Чачак.