ВИНО - ПИЛИ СМО СЛАТКО ВИНО - ШИРУ ПО ПУН ЛАВОР

 Била је јесен 1945. године - године које је завршен Други светски рат. У Кулиновцима, селу покрај Чачка, догодила се велика трагедија. Једно вече, пред сумрак, четници су убили три рођена брата : Драгослава - Драга / 1903 /, Уроша /1913/ и Милисава - Мићу / 1922 / Бугарчића. Убили су их док су радили на чишћењу канала поред пута, који пролази тик уз ограду њиховог дворишта од куће.

Власт је одмах предузела извесне репресивне мере. Из суседног села Атеница протерали су целокупне породице, које су припадале четничком покрету. Које су могле имати било какве везе са остацима четничких формација које су се налазиле у шуми у планини Јелици. Ове породице биле су интерниране у села са друге стране Западне Мораве - са леве обале реке.

Операцију интернирања вршиле су јединице 48 - ме Македонске бригаде, која је била стационирана у Артиљеријској касарни у Чачку, милиција , а и ми Скојевци и чланови партије били смо на неки начин укључени у акцију. Ја сам се укључио у акцију тек на крају. Ишао сам у Пети разред гимназије, имао сам само тек навршених 16. година и био сам стално наоружан са коњичким карабином Коњице предратне војске. Тако сам се нашао у дворишту Обрада и Добривоја - Дола Јелушића, чија је кућа приближно на средини села Атенице. Кућа великих домаћина, у дворишту доста објеката. У њиховој кући био је некакав штаб који је руководио операцијом интернирања.

Само сам се једноставно налазио у том дворишту. Ништа нисам радио, само сам се шетколио и посматрао. Једног момента, мислим да је био неки официр, доведе једног младића из села Атенице / И.С./, убаци га онако слободног у подрум једне од кућа, а мене позва - видећи да ништа не радим, и каже ми : закључај подрум и чувај га, покушао је да побегне.

Касније, пред само вече, дођоше неки, наравно старији од мене, хоће да уђу у подрум - кажу да у подруму има вина.. Ја им објасним да не могу да их пустим. Наравно, убедише ме. Кад у подруму, стварно, бачве пуне умуљаног грожђа, вино тек на почетку превирања / шира /. Тражише они неку посуду по кућама и осталим објектима, ама баш ничега не бејаше, у шта би могли да наточе вина. Тек нађоше неки сав излупан и прљав лавор од алуминијума. Ко зна зашта је употребљиван. Обично су га сељаци употребљавали за ноћне потребе за малу нужду. Извадише кофу воде из бунара и мало као опраше лавор. Други су у исто време пронашли на неком тавану пршуту, још недовољно суву. Право је чудо како пршута није већ раније откривена и поједена. Јер ничега није било у кућама ни у дворишту. Вероватно је породица нешто потерала са собом, а остатке је војска све збрисала. Лично сам бројао да је за оградом изван дворишта било 36. андаћа - изнутрица од разно разних покланих животиња - рогате стоке и оваца.

Договоре се ови момци да свак попије по пун лавор вина. Они некако попише. Нудимо и овоме затворенику, стварно добронамерно, а он све време цмиздри, био се уплашио, и колико знам није хтео да и он попије следовање. Дође време и на мене. Одбијам ја упорно. Као, прво ја сам на стражи и као друго ја никада до тада нисам ништа пио. Натераше ме. На силу, једни ме држе а други придржавају лавор. Знам само, да је вино било реско слатко. Шта је после било не знам. Само су ми после причали да сам био мртав пијан. Били су се за мене уплашили. Кажу да сам пуно повраћао. Пробудио сам се тек сутрадан, тек кући мојој. Како сам кући стигао није ми јасно.

Забележио по сећању, дана 2. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак