СЕЉАЧКА РАДНА ЗАДРУГА " РАТКО МИТРОВИЋ" КУЛИНОВЦИ

Сељачка радна задруга " Ратко Митровић" у Кулиновцима, формирана је са великим закашњењем, тек 1949. године. Сељачка радна задруга покривала је територију некадашњег целог села Кулиноваца, од пре Другог светског рата. Сада , те - 1949. године, чине је Кулиновачко поље, које је у целости сада у атару града Чачка / К.О. Чачак / и село Кулиновци / К.О. Кулиновци/. Две трећине села је већ тада било проглашено градским грађевинским земљиштем.

Задруга носи име чувеног народног хероја, студента права, политичког комесра Чачанског партизанског одреда " Др.Драгиша Мишовић " из Чачка. Сељачка радна задруга у Кулиновцима, било је логично да добије име Др. Драгише Мишовића, народног трибуна из Чачка, који је рођен у селу Кулиновцима. Није је добила, јер је већ 1947. године то име добила СРЗ у суседном селу Атеница.

Прави разлог великог закашњења у оснивању ове задруге не знам. Можда је била у питању власничка структура. Три - четири породице имале су велике комплексе земље, а остатак породица, углавном је био полусељачки пролетаријат. Многи носиоци породица радили су у Брушлијиним млиновима, Пивари, Фабрици хартије, Војно техничком заводу, Колској радионици итд. Ко је кочио нисам сасвим сигуран. То можда није ни битно. Битно је да је на састацима Друштвено политичких организација, на зборовима грађана било убеђивања, од стране политичких радника.

Када нешто није ишло како треба, онда су се за убеђивање, обично ангажовали официри ОЗНЕ. Они су некако били најубедљивији. Они су били препознатљиви по томе што су носили дугачке кожне мантиле. За реон Кулиноваца и Атенице, обично је био ангажован Милорад - Миго Јевтовић / 1922 - 2010 /, родом из села Атенице, иначе један од ретких из нашег краја, који је био носилац Партизанске споменице 1941. године. Радио је у ОЗНИ у неком месту ван Чачка.

Миго је убеђивао народ да уђе у Сељачке радне задруге, знао је и да припрети. Миго је више пута долазио у Кулиновце и некако народ убеди да оснују СРЗ, која доби име "Ратко Митровић".

У Сељачке радне задруге уносило се целокупно пољопривредно земљиште, осим дворишта и баштица, пољопривредни алат и машине, уређаји и опрема и грађевински објекти, осим објеката за становање. Мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, био је средњег имовног стања, у Задругу је унео око 6 ХА земље, кола, плуг, дрљачу, ранију, канту за прскање, имао је две краве, да ли је била обавеза и за њих не знам. Ушао је у Задругу са одушевљењем и великим олакшањем. Није могао да се наплаћа пореза, порез је био огроман, сећам се да је било година када је за измирење кварталног пореза морао да прода по краву. Отац је само питао да ли стварно неће више бити пореза. Одлично, нећу морати да плаћам порез. Отац мој је и лоше пролазио, радио је само он, и нешто кратко и мој млађи брат Видосав / 1932 /. Мало је трудодана остваривао, па и прихода у производима мало, али му је то било довољно.

Те године - 1949 - 1953 , када је Задруга радила, биле су гладне године. Године сушне, и блокада од стране Источног блока на челу са СССР, било је питање како се прехранити.

А ова Задруга имала је једну велику погодност и предност. У свом саставу имала је и Брушлијин велики млин, који се налазио на територији Кулиновачког поља. Млин је радио пуним капацитетом све време и остваривао је велике количине ушура у брашну . пшеничном, кукурузном, јечменом, итд. Количине ушура били су довољне да се прехране сва домаћинства чланова сељачке радне задруге.

Дошла директива, да се задруге ликвидирају и да се земљиште врати грађанима. Чланови задруге, на својим састанцима, упорно одбијају да донесу одлуку да се задруга ликвидира. Плаше се неизвесности. Јер, за те 3 - 4 године нису имали проблема да се прехране. И не само да се прехране. Сиротиња је имало обично доста деце, доста руку, остваривала је велики број трудодана, самим тим и велике количине прехрамбених артикала. Добијали су задругари и ракију и вино и воће и мед, итд. Чак су и мед добијали у великим количинама, а неке породице нису ни знале до тада ни шта је то мед

Неће задругари упорно да послушају власт и да ликвидирају задругу. Опет долази Миго у агитацију. Сада Миго убеђује сељаке да је за њихово добро да задугу ликвидирају. А, колико јуче убеђивао их је да је за њихово добро да уђу у Задругу. И шта бива, сељаци немаше куд, мораше да ликвидирају Задругу, али за утеху са великим закашњењем, можда и целе 2. године.

Забележио по сећању, дана 4. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак