ДАВИО САМ СЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ

Сви у мојој породици волели смо да се лети купамо и сунчамо на реци Западна Морава, низводно од Чачка, у реону нашег Кулиновачког поља, чијом северном границом ова река пролази.

Ово се догодило пре Другог светског рата. Рођен сам 1929. године. Водоток је био велики, много већи него ли данас. Дуж плажа могли су се видети сандолине једноседи и двоседи. Вода реке је била беспрекорно чиста. Воду смо пили и употребљавали за спремање хране на плажи.

Од када знам за себе ја сам пливао у реци, још као мали. Међутим, ово како се збило, био сам сасвим мало дете, чим се тога не сећам. Тада смо се купали испод Казанице. Мене је вода понела, почео сам да се давим, моја мама Милева, скочи за мном да ме спасава, па и она почне да се дави. Дао Бог, на плажама је увек било добрих пливача, младића , који су могли да притекну у помоћ. Тако у воду скочи Јован Ћетеновић, из Чачка и спасе и мене и моју маму.Моја мајка Милева, често се сећала спасиоца Јована Ћетеновића, он и његова породица увек су нам били нешто изузетно.

На жалост, наш спасилац Јован Ћетеновић, веома млад, стрељан је на брду Крушику код Ваљева 1941. године од стране Немаца, скупа са још 300 заробљених партизана од стране четника и предатих Немцима.

Забележио по сећању, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОГЛО : МЕНЕ, МОЈУ СЕСТРУ ОЛГУ И ПОРОДИЦУ СКУПО ДА КОШТА.

Пред Други светски рат, у јесен 1940. године, био сам ђак Првог разреда Друге чачанске мешовите гимназије. Моја средња сестра Олга / 1923 /, у истој гимназији учила је Шести разред. Олга је, ваљда, већ била организована у СКОЈ.

Једнога дана враћали смо се из школе кући преко Авлаџинице. Са нама је ишла и Олгина школска другарица Дана. Причале су о нечему мени неразумљиво. И са мном су разговарале. Сестра Олга каже мени : " јелда, ти ћеш, кад порастеш, да будеш комуниста".

Сутрадан, у школи на часу одмора, свак је понешто причао, па и ја. Кажем друштву, ја ћу кад порастем да будем, погрешим, па у место да кажем , комуниста изговорим католик. А, то вероватно због тога што смо и тога дана имали час веронауке, на коме је било речи и о католичкој вери. Друштво, у смех. Како да постанеш католик. Зар ћеш да промениш веру. Брзо се уједем за језик, али се не исправим. Не кажем како треба, хвала Богу, јер сам заборавио шта ми је сестра рекла - нисам могао да се сетим.

Свашта би било, да сам рекао да ћу постати комуниста. Клупко би се одмотало, па би сестри било доведено у питање даље школовање, а и читава породица имала би неке последице.

Добро памтим, те исте године, тучу , причало се, љотићеваца и комуниста - гимназијалаца старијих разреда. Догодило се то у мушком дворишту Гимназије. Тукли су се песницама а и боксерима.

Забележио по сећању, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

"MEЧКИ НА РУПУ " , ИЛИ ЈЕ ТО СУДБИНА ?

Моје супруге Емилије Шолајић / 1932 /, рођене Рацковић из села Љубића, ујак Марко Чкоњевић / 1918 - 1945 /, из села Трбушана код Чачка, син Благоја / 1877 - 1927 / и мајке Спасеније - Паве / 1880 - 1953 /, рођене Рајчић, за време Другог светског рата припадао је четничким формацијама.

У току рата, вероватно је то било 1944. године, Немци у једној рацији ухапсе, са још некима Марка Чкоњевића. Вероватно да су у кући код њега пронашли компромитујући материјал - оружје и тако доспе затвора. Спроведен је у затвор у Краљево, затим из Краљева у Логор на Бањици.

Руси и партизани ослободе Бањички логор у октобру месецу 1944. године, тако ослободе и Марка Чкоњевића. Марко са ослободиоцима дође, успут прво , до породице своје сестре Ковиљке , удате Рацковић / 1912 - 1975 /, која је тада живела у државном стану на железничкој станици у селу Брђани, на прузи Београд - Чачак - Сарајево - Дубровник, селу, које се налази 9. км. од Чачка. У државној згради Ковиљка је живела са мужем Душаном Рацковићем / 1904 - 1969 / и ћеркама: Емилијом / 1932 /, Бранком / 1935 /, Вером / 1936 - 2003 / и Дринком / 1939 - 1952 /. Душан је радио на железници као десетар пруге.

Марко се задржао код сестре Ковиљке само једну ноћ. Окупао се, преспавао, сестра му да веш и неко одело Душаново, а побаца рите са којим је дошао из логора. Најстарија сестричина Емилија спавала је ту ноћ са ујаком у кревету. Био је сав у неким убојима и раницама, па је њој пало у део да она са њим спава - као најстарија - да би водила рачуна да га не повреди. Сестра Ковиљка, тешка срца, изјутра кад је било, саопшти брату Марку да мора да иде одмах из њихове куће, да јој кућу " не запали ", имајући у виду да их је шесторо, већ знајући да партизани не опраштају четницима.

Из Брђана , Марко оде у Трбушане, да види породицу : Мајку Паву, супругу Дринку / 1916 - 1971 /, рођену Николић, сина Србољуба / 1938 - 1998 /, сина Благоја / 1941 /, ћерку Србијанку / 1944 /.. И ту се задржао само једну ноћ. Кажу, да је отишао у неку шуму у близини, очекујући нешто.

Један из те групе , кажу да се ради о неком кафеџији, оде и пријави властима где се крију. Тако похватају све из те групе па и Марка Чкоњевића. Када се то догодило, нико не зна.

У јануару месецу 1945. године моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, посетила је ујака Марка у Окружном затвору у Чачку. Само су њој дозволили посету, обзиром да је имала само 12. година, а плус је изгледала још и млађа него што јесте. Разговарали су у ходнику у затвору. Ујак је питао сестричину Емилију, шта се прича - да ли ће да скоро дођу Енглези. Наравно, Емилија је само слегла раменима. Мила, како ју је звао: " да знаш сваку ноћ прозивају и воде на стрељање на Мораву, али ја сам се припремио. Набавио сам флашу љуте ракије и када ме буду прозвали - ако и мене буду прозвали - попићу је у искап. Бићу мортус пијан те нећу знати шта се догађа, те ништа немојте да бринете".

Породица Душанова , била је на прослави Савиндана, 27. јануара 1945. годие, у Брђанима. Када су пошли кући, Ковиљки је пришао неки човек, и нешто јој је рекао. Ковиљка је почела да кука и нариче. Саопштио јој је да је сазнао да је Марко стрељан, јуче 26. јануара, или је то било после пола ноћи - рано 27. јануара 1945. године.

Прошло је од тог времена доста година. На једној светковини, за време јела и пића, један од присутних причао је да је био у затвору са Марком. Каже, када су Марка прозвали, узео је флашу ракије, никако није могао да извади пампур, у нервози хтео је некако да обије грлић флаше, удари о неку ивицу, и флаша пукне у парампарчад и сва се ракија проспе. Није му се дало. Отишао је на стратиште потпуно трезан.

Марко није, у аналима и у историји, уписан као кољаш или некакав посебан зликовац. Породица није имала неке последице, није тетирана као породица народних непријатеља.

Забележио , по причању Емилије, моје супруге, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГОСПОДИНА ДР БОЈАНА ПАЈТИЋА, ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ ВОЈВОДИНЕ - ЛИЧНО.

Поштовани председниче,

Поздрављам вас и честитам на пуштању у саобраћај новог моста код Сремске Раче.

Међутим, једно ми је засметало и покварило утисак. Табла којом сте написали назив моста исписана је латиницом. По Уставу ,чл 10., у службеној употреби у Србији је српски језик и писмо ћирилица. Значи, у обавези сте да назив јавних објеката, напишете ћирилицом на српском језику и на другим језцима и писмима, ако је то законом прописано, а на основу Устава / став 2./.

Ништа црње нема , господине председниче, када се државни органи не придржавају закона и Устава

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЛЕТОВАЊА У МАКАРСКОЈ КОД ПОРОДИЦЕ ПЕРЕ И МАТА АНТУНОВИЋА - БУЉКИНА

Технички ремонтни завод из Чачка, организовао је у сопственој режији одмор радника на мору, претежно на хрватском приморју. Закупљивали смо , преко Туристичких агенција, собе у приватним кућама за пребивање и простор за организовање кухиње и трпезарије. Из Чачка смо слали сво особље : шефа, куварице, помоћне куварице и сервирке.

Одмаралиште је било организовано као посебна обрачунска јединица са својим приходима, расходима и завршним рачуном. Нису примани у радни однос нови радници, већ је било ангажовано особље из наше мензе и из других радних јединица. Трошкови плата особља, нису падали на терет Одмаралишта.

У лепом ми је сећању летовање у Макарској - 1962. и 1963. године. Управник Завода Винко Уводић, пуковник и Ја, као Начелник књиговодства, обилазили смо више места на Јадрану, да би смо пронашли место са свим погодностима. Путовали смо, сећам се, лепим бродовима Партизанка и Пролетерка. Није било лако . Требало је пронаћи локацију са довољним бројем соба за спавање, са релативно великом салом за ручавање, да су цене приступачне, итд. Требало је обезбедити да летује стотине породица - наш Завод је био највећи у ЈНА. И тако падне избор на Макарску. Нашли смо погодну концентрацију соба и близу плаже.

Са нама у смени , 1962. године, су и наши кућни пријатељи : Бојовићи - Милисав и његова супруга Драга, која ради у Заводу као фин. књиговођа и њихов син Иван. А са мном је моја супруга Емилија и син Михаило.

Ми смо добили собу код Пере и Мата Антуновића. Много дивни људи. Са нама су се понашали као да смо пријатељи годинама. Свако јутро чекала нас лозовача и слатко, после купања бокалче са чашицама и лозовача. Били су нам при руци, било шта да нам је било потребно. У соби, у трпезарији, ходницима беспрекорна чистоћа.

Храна је била обилна и разноврсна. Више пута имали смо у јеловнику рибу. Рибу је било тешко обезбедити. Репете си могао да добијеш колико си хтео. Куварица Јела Пијановић спремала је и рибу изврсно. Памтим, остало ми је у дубоком сећању једна вечера. Била је риба. У порцији 3. рибе. Толико је била лепо спремљена риба, а и вино које смо пили било је без премца, да смо јели ни сам не знам колико пута репете. Бројали смо, пошто је то било упадљиво, да је Милисав појео ни мање - ни више 19. риба.

Наредне - 1963. године летовали смо опет у Макарској. Све исто. Ми смо у друштву са породицом мога старијег брата Милутина - Лула Шолајића / 1925 - 1998 /, који је калионичар у Техничко ремонтном заводу: Он, супруга Гроздана, ћерке Светлана и Биљана и син Драган.

Ја сам опет добио собу у кући Пере и Мата Антуновића, вероватно да сам ја тако удесио. И овога пута примили су нас како се само пожелети може.

Шта ми је још остало у дубоком сећању. Код Пере и Мата, у кухињи и у трпезарији, на зидовима висе тзв. " куварице ", а на њима извезени призори из кухиња са пригодним шаљивим текстовима, као нпр. " куварице мање збори да ти ручак не загори", итд. И шта још, текстови су исписани екавицом и ћирилицом. Кажу нам и Пера и Мате ништа необично, па ми знамо и ћирилицу.

Сваке године , годинама касније, Пера и Мате су нам слали честитке за Нове године, веома пажљиво са њихове стране.Те честитке и дан - данас чувамо, оне нас подсећају како нам је било изузетно лепо у њиховој кући. Једне године смо их обишли, летовали смо у неком другом месту и обзиром на лепо проведене дане код њих, није нам било тешко да их посетимо. И наш син Михаило са мојим сестрићем Слободаном - Бобаном Пајевићем, једне године је посетио Перу и Мата. И опет су нас примали као велике пријатеље.

Волео бих да ово прочита неко од ове фамилије, волели би смо да нам се јаве. Пера и Мате су имали троје деце.

Забележио по сећању, дана 6. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

Г - ЂА МАРИЈА СЕКУЛИЋ, ЈЕ РАДИЛА У ФАБРИЦИ ЦЕР У ЧАЧКУ.

Често се сећамо г - ђе Марије Секулић. Радила је са нама - моја супруга Емилија, девојачко Рацковић, Шеф обрачуна плата и била је непосредни руководилац г - ђа Марији, а ја сам био Шеф рачуноводства- руководилац обема.. Било је то у фабрици Цер у Чачку, у времену 1953 - 1955. године.

Г - ђа Марија је била Словенка, удата за Србина, била је у добрим средњим годинама, мало пунија, благотворног израза лица. Сва је била танана, сва створена од благоте и лепоте. Тиха, ненаметљива, веома радна и вредна. Сви су је неизмерно поштовали. Сви су је ословљавали са г - ђо и то у време другова и другарица. Она је остављала утисак, да смо је сви звали г- ђа Марија.

Њену породицу су чинили: муж, ћерка и син Богдан, студент бродограђевинског факултета у Загребу. Муж г - ђе Марије, по занимању неки виши железнички службеник, није тада радио. Био је суспендован, или тако нешто, углавном био је без посла. Као били су му пронашли нешто из рата. Борио се и изборио - доказао је да нема никакву мрљу из рата, али није могао лако да поднесе сва понижења кроз која је пролазио. Није радио и био се повукао у себе. Слабо је са ким контактирао.

Г - ђа Марија је једина привређивала. Више су гладовали, него што су били сити. Једно кувано јаје делила је на пола, да би имала за два радничка доручка. Тада још нису постојале радничке мензе, већ ћу се радници сналазили на разне начине.

Емилија, шеф обрачуна плата, радила је за Осигуравајући завод - вршила је обрачун и наплату премија осигурања од радника и за то је добијала некакав хонорар, отприлике по 400.- динара месечно. Овај новац је држала у фијоци стола, и трошила је повремено да плати кафе и сл. за све службенике њеног оделења, и ако је хонорар припадао само њој.. Једнога дана, г- ђа Марија обрати се: са г- ђа Емо, да вас нешто питам, уз велико извињење. Видим да вама није стало до тог хонорара. Да ли би Ви пристали да ја обрађујем наплату премија осигурања и да мени припадне тај хонорар, мени би то много значило. Ема је обећала да ће да пита своје предпостављене, обзиром да није хтела да ради било шта без одобрења, Ови су се одушевили гестом Емилијиним, а г - ђа Марија је остала, до краја, много захвална. Њој је много значило тих 400.- динара.

Г - ђа Марија се дуго година сећала Емилије, увек је слала честитке за Нову годину. Да ли је г - ђа Марија жива не знамо. Шта је са њеним много добрим и нежним сином Богданом не знамо. Не знамо ни шта је са ћерком г - ђе Марије. Волели би смо да знамо нешто о овој породици. Надамо се да ће ово писање некако доспети до некога из ове породице и да ће нам се јавити.

Забележио по сећању и по сећању супруге Емилије, дана 6. септембра 2010. 

Јован Шолајић, Чачак.

ЛИСА, СЕЛО БЛИЗУ ИВАЊИЦЕ И МОЈ ДОЖИВЉАЈ

Збило се то у другом делу зиме ратне 1945. године. Имао сам тек напуњених 15. година / 1929 /. Као добровољац, био сам у саставу Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ -а., са седиштем у граду Чачку.

Моје оделење, нас десеторица на челу са командиром оделења имали смо да обавимо неки задатак у Ивањици и у околини. Наравно ишли смо пешке из Чачка. Од наоружања имали смо пушке, разних марки и калибара и један пушкомитраљез, колико се сећам Збројовку. Ја сам био задужен са неком пушком холанђанком, трометком, дугачком, без мало колико и што сам ја био висок.

Касно увече стигнемо до на Лису, на сами превој у Лиси, близу Ивањице. Били смо исцрпљени и више нисмо могли да маршујемо. На самом превоју, поред пута, некаква кафана.

Командир оделења, знајући да пролазимо тереном пуном одметника - четника, нареди да поскидамо петокраке, да некако капе набијемо и да се кафеџији представимо као четници. Упаднемо у кафану, у којој чкиљи некакво светло, једва да смо се међу собом видели. Пита газдарица , ко смо, командир одговара да смо четници. А, она ни пет ни шест каже нама, да су неки наши били овде, само што су отишли, нису много одмакли, како их нисмо срели. Прпа. Шта смо ми, необучени за ратовања, са по 5 - 6 метака, са неким танџарама. Командир нареди да ту останемо да на поду полежемо, на прозоре и врата постави страже, које су се целу ноћ смењивале. Какво спавање, сву ноћ смо били на опрези, са напуњеним и откоченим оружјем. Једва смо дочекали зору. Рано, док још није свануло, наставимо пут за Ивањицу, сада са петокракама на капама.

На себи сам имао само оно што сам од куће понео, а од војничког - државног само пушку и неколико метака.

Забележио по сећању, дана 4. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СЕЉАЧКА РАДНА ЗАДРУГА " РАТКО МИТРОВИЋ" КУЛИНОВЦИ

Сељачка радна задруга " Ратко Митровић" у Кулиновцима, формирана је са великим закашњењем, тек 1949. године. Сељачка радна задруга покривала је територију некадашњег целог села Кулиноваца, од пре Другог светског рата. Сада , те - 1949. године, чине је Кулиновачко поље, које је у целости сада у атару града Чачка / К.О. Чачак / и село Кулиновци / К.О. Кулиновци/. Две трећине села је већ тада било проглашено градским грађевинским земљиштем.

Задруга носи име чувеног народног хероја, студента права, политичког комесра Чачанског партизанског одреда " Др.Драгиша Мишовић " из Чачка. Сељачка радна задруга у Кулиновцима, било је логично да добије име Др. Драгише Мишовића, народног трибуна из Чачка, који је рођен у селу Кулиновцима. Није је добила, јер је већ 1947. године то име добила СРЗ у суседном селу Атеница.

Прави разлог великог закашњења у оснивању ове задруге не знам. Можда је била у питању власничка структура. Три - четири породице имале су велике комплексе земље, а остатак породица, углавном је био полусељачки пролетаријат. Многи носиоци породица радили су у Брушлијиним млиновима, Пивари, Фабрици хартије, Војно техничком заводу, Колској радионици итд. Ко је кочио нисам сасвим сигуран. То можда није ни битно. Битно је да је на састацима Друштвено политичких организација, на зборовима грађана било убеђивања, од стране политичких радника.

Када нешто није ишло како треба, онда су се за убеђивање, обично ангажовали официри ОЗНЕ. Они су некако били најубедљивији. Они су били препознатљиви по томе што су носили дугачке кожне мантиле. За реон Кулиноваца и Атенице, обично је био ангажован Милорад - Миго Јевтовић / 1922 - 2010 /, родом из села Атенице, иначе један од ретких из нашег краја, који је био носилац Партизанске споменице 1941. године. Радио је у ОЗНИ у неком месту ван Чачка.

Миго је убеђивао народ да уђе у Сељачке радне задруге, знао је и да припрети. Миго је више пута долазио у Кулиновце и некако народ убеди да оснују СРЗ, која доби име "Ратко Митровић".

У Сељачке радне задруге уносило се целокупно пољопривредно земљиште, осим дворишта и баштица, пољопривредни алат и машине, уређаји и опрема и грађевински објекти, осим објеката за становање. Мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, био је средњег имовног стања, у Задругу је унео око 6 ХА земље, кола, плуг, дрљачу, ранију, канту за прскање, имао је две краве, да ли је била обавеза и за њих не знам. Ушао је у Задругу са одушевљењем и великим олакшањем. Није могао да се наплаћа пореза, порез је био огроман, сећам се да је било година када је за измирење кварталног пореза морао да прода по краву. Отац је само питао да ли стварно неће више бити пореза. Одлично, нећу морати да плаћам порез. Отац мој је и лоше пролазио, радио је само он, и нешто кратко и мој млађи брат Видосав / 1932 /. Мало је трудодана остваривао, па и прихода у производима мало, али му је то било довољно.

Те године - 1949 - 1953 , када је Задруга радила, биле су гладне године. Године сушне, и блокада од стране Источног блока на челу са СССР, било је питање како се прехранити.

А ова Задруга имала је једну велику погодност и предност. У свом саставу имала је и Брушлијин велики млин, који се налазио на територији Кулиновачког поља. Млин је радио пуним капацитетом све време и остваривао је велике количине ушура у брашну . пшеничном, кукурузном, јечменом, итд. Количине ушура били су довољне да се прехране сва домаћинства чланова сељачке радне задруге.

Дошла директива, да се задруге ликвидирају и да се земљиште врати грађанима. Чланови задруге, на својим састанцима, упорно одбијају да донесу одлуку да се задруга ликвидира. Плаше се неизвесности. Јер, за те 3 - 4 године нису имали проблема да се прехране. И не само да се прехране. Сиротиња је имало обично доста деце, доста руку, остваривала је велики број трудодана, самим тим и велике количине прехрамбених артикала. Добијали су задругари и ракију и вино и воће и мед, итд. Чак су и мед добијали у великим количинама, а неке породице нису ни знале до тада ни шта је то мед

Неће задругари упорно да послушају власт и да ликвидирају задругу. Опет долази Миго у агитацију. Сада Миго убеђује сељаке да је за њихово добро да задугу ликвидирају. А, колико јуче убеђивао их је да је за њихово добро да уђу у Задругу. И шта бива, сељаци немаше куд, мораше да ликвидирају Задругу, али за утеху са великим закашњењем, можда и целе 2. године.

Забележио по сећању, дана 4. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЕЛЕКТРОМОРАВА ОВЧАР БАЊА - НИСМО ИМАЛИ КОМЕ ДА ПРОДАМО СТРУЈУ !

Радио сам у Електроморави у Овчар Бањи од 1. септембра 1955. до 30. новембра 1958. године, у својству главног књиговође предузећа. Радио сам у време када је завршавана изградња две хидроцентрале на Западној Морави у Овчарско - Кабларској клисури - ХЕ Овчар Бања и ХЕ Међувршје. Централе имају по два агрегата од по 2, 5 и 4, 5 МВ, укупне снаге 2 * 7 = 14 МВ. ХЕ су подземне . Централе је финансирала Савезна влада - из СИФ- а.. Значи, биле су од значаја за целу државу СФРЈ. Ц ентрале су пуштане у рад сукцесивно. Агрегат по агрегат.

Струју смо продавали Електропривреди Србије. Један ДВ је ишао према Чачку. И ако смо имали веома малу производњу струје - у данашњим размерама никакву, сасвим безначајну, ми нисмо могли да продамо колико смо могли да произведемо струје. О свом трошку, изградили смо ДВ 35 КВ Овчар Бања - Севојно, да би смо испоручивали струју Ваљаоници бакра у Севојну.

Једну ноћ су ме одвели у ХЕ Овчар Бања. И шта ми покажу. Било је пола ноћи, радио је мањи агрегат од 2, 5 МВ и на сату показује производњу од свега 500 КВ - потрошња никаква.

Али, у то време још није било друштвених станова, или ретко, у становима нисмо имали никакве електричне апарате. Мој први електрични апарат била је стона лампа, коју сам купио, на једном службеном путу у Београду, 1955 или 1956. године. Електрични шпорет, марке АЕГ, купио сам 1956. године за 64.000.- динара, а моја плата, која је била одлична у тадашњим приликама, је износила 19.500.- динара. Некако дознамо, да су се у Краљеву код Гвожђара појавили у продаји некакви електрични шпорети. Кажу, нема потпале, нема луча, нема цепања дрва, само окренеш прекидач и рингла или рерна се усијају. Милина једна.

Директор нам да возило ДОЏ - возило теренско отворено Америчке војске, са стране на клупе поседамо нас десетак из предузећа и правац у Краљево. Пут до Краљева, а и сви путеви су били макадамски. Возимо се а за нама облак прашине. У некој Гвожђаревој продавници нађемо свега 2. шпорета у продаји. Један узме Иван Радовановић, машиниста ХЕ Овчар Бања, а ја други. Ми пуни среће. Наш директор, Радојица Јовановић, дипл. ел.инг. морао је да чека још најмање годину дана, док није пронашао да купи шпорет. Његова г- ђа Ирина, рођена новосађанка, морала је још годину дана да ложи ватру у шпорету на дрва, као и цела наша Колонија У кругу наше Колоније само се прича о нашим шпоретима на струју. Једне прилике, у разговор се укључи и Драги Симоновић, главни машиниста ХЕ Овчар Бања. Каже нам, шта се чудите. Ја сам пре рата, у Трепчи у Руднику, у стану имао поред шпорета и бојлер и фрижидер. Наравно, чудили смо се. Јер, ми нисмо имали појма шта је то бојлер и фрижидер.

Села су била неелектрифицирана, а градско становништво је имало тек по неки радио - апарат, индустрија тек у зачетцима, тако да је и производња струје била веома мала. Просто човек да не поверује, да тако мале централе нису могле да раде пуним могућим капацитетом, вода се преливала преко брана неискоришћена. Невероватно, али је тачно.

Забележио по сећању, дана 3. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ВИНО - ПИЛИ СМО СЛАТКО ВИНО - ШИРУ ПО ПУН ЛАВОР

 Била је јесен 1945. године - године које је завршен Други светски рат. У Кулиновцима, селу покрај Чачка, догодила се велика трагедија. Једно вече, пред сумрак, четници су убили три рођена брата : Драгослава - Драга / 1903 /, Уроша /1913/ и Милисава - Мићу / 1922 / Бугарчића. Убили су их док су радили на чишћењу канала поред пута, који пролази тик уз ограду њиховог дворишта од куће.

Власт је одмах предузела извесне репресивне мере. Из суседног села Атеница протерали су целокупне породице, које су припадале четничком покрету. Које су могле имати било какве везе са остацима четничких формација које су се налазиле у шуми у планини Јелици. Ове породице биле су интерниране у села са друге стране Западне Мораве - са леве обале реке.

Операцију интернирања вршиле су јединице 48 - ме Македонске бригаде, која је била стационирана у Артиљеријској касарни у Чачку, милиција , а и ми Скојевци и чланови партије били смо на неки начин укључени у акцију. Ја сам се укључио у акцију тек на крају. Ишао сам у Пети разред гимназије, имао сам само тек навршених 16. година и био сам стално наоружан са коњичким карабином Коњице предратне војске. Тако сам се нашао у дворишту Обрада и Добривоја - Дола Јелушића, чија је кућа приближно на средини села Атенице. Кућа великих домаћина, у дворишту доста објеката. У њиховој кући био је некакав штаб који је руководио операцијом интернирања.

Само сам се једноставно налазио у том дворишту. Ништа нисам радио, само сам се шетколио и посматрао. Једног момента, мислим да је био неки официр, доведе једног младића из села Атенице / И.С./, убаци га онако слободног у подрум једне од кућа, а мене позва - видећи да ништа не радим, и каже ми : закључај подрум и чувај га, покушао је да побегне.

Касније, пред само вече, дођоше неки, наравно старији од мене, хоће да уђу у подрум - кажу да у подруму има вина.. Ја им објасним да не могу да их пустим. Наравно, убедише ме. Кад у подруму, стварно, бачве пуне умуљаног грожђа, вино тек на почетку превирања / шира /. Тражише они неку посуду по кућама и осталим објектима, ама баш ничега не бејаше, у шта би могли да наточе вина. Тек нађоше неки сав излупан и прљав лавор од алуминијума. Ко зна зашта је употребљиван. Обично су га сељаци употребљавали за ноћне потребе за малу нужду. Извадише кофу воде из бунара и мало као опраше лавор. Други су у исто време пронашли на неком тавану пршуту, још недовољно суву. Право је чудо како пршута није већ раније откривена и поједена. Јер ничега није било у кућама ни у дворишту. Вероватно је породица нешто потерала са собом, а остатке је војска све збрисала. Лично сам бројао да је за оградом изван дворишта било 36. андаћа - изнутрица од разно разних покланих животиња - рогате стоке и оваца.

Договоре се ови момци да свак попије по пун лавор вина. Они некако попише. Нудимо и овоме затворенику, стварно добронамерно, а он све време цмиздри, био се уплашио, и колико знам није хтео да и он попије следовање. Дође време и на мене. Одбијам ја упорно. Као, прво ја сам на стражи и као друго ја никада до тада нисам ништа пио. Натераше ме. На силу, једни ме држе а други придржавају лавор. Знам само, да је вино било реско слатко. Шта је после било не знам. Само су ми после причали да сам био мртав пијан. Били су се за мене уплашили. Кажу да сам пуно повраћао. Пробудио сам се тек сутрадан, тек кући мојој. Како сам кући стигао није ми јасно.

Забележио по сећању, дана 2. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КАФАНА - НИЈЕ ЛАКО СЕДЕТИ У КАФАНИ И БИТИ КАФАНСКИ ЧОВЕК.

Било је то шестдесетих и седамдесетих година прошлога века. На самом почетку наше улице Владана Шићевића, у градском насељу Кулиновачко поље, код самог семафора иза Градске болнице, преко пута О.Ш. "Свети Сава", радила је некаква кафана. Kaфана је радила преко дана, а нарочито је била пуна гостију ноћи. Било је ту и музике и певачица. Ноћи је била препуна гостију. Било је ту пуно пијанаца и свакавих људи, а бога ми ту су се виђали и угледнији људи - домаћини и политички и друштвени радници. Народу никада није било много забаве и уживања. Од наших кућа - Шолајића, кафана се налазила на око 50 метара, веома близу.

Мој старији брат Милутин - Луле Шолајић / 1925 - 1998 /, по занимању машин - бравар, познати и признати калионичар у Техничко ремонтном заводу у Чачку, Милан Радосављевић / 1926 - 1981 /, шеф мензе у Фабрици Цер у Чачку, Миломир - Мико Ружичић / 1926 - 1998 /, пензионисани морнарички подофицир ЈНА и још неки из њиховог друштва, знали су да често седе у овој кафани. Сви су они били активисти у друштвеном животу у месним заједницама и у партијским организацијама. И у кафани, и ако се нису доносиле одлуке, оно се знало да се многе ствари у разговорима унапред одреде у решавању.

Наравно, друштво је излазило у провод без супруга. Супруга мога брата Милутина - Гроздана приговараше мужу да није лепо што он и његово друштво не поведу и супруге у излазак из куће.

Тако једно вече Милутин и његово друштво поведу и супруге у кафану - у провод. Када се кафана поднапила почеле су да лете чаше, флаше и столице. Настала је туча и вриска жена, бежање из кафане главом без обзира. Једва се друштво некако извуче из кафане без неких последица.

Када су дошли кући супружници Милутин и Гроздана, Милутин се обрати супрузи: " Видиш жено како је мени, мислиш да је мени лако седети у кафани ".

Наравно, Гроздани више није падало на памет да мужу ставља примедбе зашто излази без ње.

Забележио по сећању, дана 1. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА И ПРЕДСЕДНИКА УПРАВНОГ ОДБОРА БАНКЕ - ЛИЧНО

Поштована господо,

Ваша Банка је, предпостављам, највећа српска банка, а и једна сте од ретких домаћих банака на нашем банкарском тржишту.

Пара ми очи , а и мозак, ваша реклама у данашњој ПОЛИТИЦИ о 40. годишњици вашег постојања и делања. Зашто на латиничном писму ? Ем ПОЛИТИКА је на ћирилици , а и ви сте Српска банка. У Србији живи већински српски народ, у Уставу пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, а ви сте српска банка и пишете углавном све на латиници. Што не удостојите и српски народ да му се обраћате на његовом традиционалном писму.

У међународној комуникацији пишите како хоћете, али у комуникацији са народом у Србији пишите ћирилицом. Направите разлику између наше банке и страних банака у Србији.

Било би пристојно да и стране банке пишу на државном писму. Али то од њих, дао Бог, нико није ни тражио, а и они су се угледали на праксу домаћих банака. Дајте леп пример.

На крају, да знате, клијент сам ваше Банке.

С поштовањем, Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ВИЦЕВИ - ПРИЧАО ЈЕ ВИЦЕВЕ СВАКО ВЕЧЕ ПРЕД СПАВАЊЕ ПУНА ДВА МЕСЕЦА

Учествовао сам на изградњи пруге Шамац - Сарајево, 1947. године, као бригадир. На изградњу сам отишао са омладинцима из Моравичког среза из Ивањице. Хтео сам брзопотезно да одем на изградњу, нудили су ми у Среском комитету омладине да идем али нешто касније са Чачанима, да ће да ми дају неку функцију у штабу бригаде, обзиром да сам био и организован - члан СКОЈ - а, па сам се тако нашао у некој бригади из Ивањице - силом прилика.

Радили смо нормално на траси на земљаним радовима: са крампом, лопатом и ручним колицима са дрвеним точком.

Становали смо у једној ДСХ бараци, у пола бараке мушкарци, у другој половини девојке, преграђивала нас је дрвена преграда.

После вечере одлазило се одмах на спавање. Један од наших мушкараца - бригадира, причао је вицеве. Он је исто тако Чачанин, заборавио сам му име, из равних је моравских села.

Свако вече причао је вицеве, наравно преовладавали су " масни " вицеви. Примера ради, крене са вицевима о поповима и цело вече прича вицеве на тему попова, итд. А, умео је и да их исприча. Ми смо се ваљали од смеха. Појединци су скакали са горњих кревета, хоће  људи да се поломе. А, девојке, чим овај почне да прича вицеве оне се утишају, када заврши са причањем, проломи се врисак. Мада су девојке  далеко слабије могле да чују од нас, могле само само више да наслуте о чему овај прича. Вероватно, да су се све набијале на дрвену преграду. да би што боље чуле. Дежурни нас је свако вече опомињао да прекинемо са вицевима, али овај је морао да и даље још по неки виц да исприча.

Два месеца, овај је причао вицеве, апсолутно ни један није поновио. Одакле му толика меморија. Имао се утисак да их је у ходу измишљао. Лик овога бригадисте ми је остао у сећању. Ништа особено на његовом лику није било. Прошле су десетине година, никада нисам имао прилике да га сретнем. Тек после педесетак година, од нашег бављења на прузи Шамац - Сарајево, , једнога петка, када је пијачни дан у Чачку, за једном тезгом, у радничком оделу и са качкетом на глави, препознам причаоца вицева. Питам га и установимо да смо били у истој бригади и поменем му његове вицеве. Питам га шта је завршио од школа, где је радио и да се вероватно сада већ у пензији, више из хобија, бави повртарством и воћарством. Када он, ни пет ни шест каже, па ја сам сељак из тог и тог села и да се и он чуди како ме није раније сретао. О човече, зар је могуће, да сељак, са 18. година старости има такву инвентивност, таква запажања, такву меморију и надареност. Био сам убеђен а и остали бригадири, да је школарац и те какав, а он само обичан сељак.

Забележио по сећању, дана 30. августа 2010. године

Јован Шолајић, Чачак

МИНИСТРУ ЗА ТЕЛЕКОМУНИКАЦИЈЕ И ИНФ. ДРУШТВО - ЛИЧНО,

Поштована министре,

Колико ми је познато, Телеком је јавно предузеће, управо предузеће у државном власништву.

Ова установа, или предузеће пишу све на латиници: рачуне, телефони су програмирани на хрватској ошишаној абецеди, али за бугарски и македонски језик је примењено ћирилично писмо.

Зар ово предузеће не обавезује чл. 10 Устава Републике Србије, у коме пише да је у службеној употреби у Србији српски језик и ћирилично писмо. Зашто се крши Устав ? Или ја можда грешим. Да ли ми неко меродаван може дати одговор на ово питање ?

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам послао и Телеком - у.

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПРИНЦ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ - НА ДОРУЧКУ САМ СА ПРИНЦОМ

Деведесетих година прошлога века / 25. август 1994 /, Електродистрибуција из Чачка, поставља је камен темељац за изградњу једне од од кључних ТС 35 / 10 КВ у Котражи у Драгачеву.

Драган Васовић, директор Електродистрибуције у Чачку, на прославу позове и принца Томислава Карађорђевића. Принц је стигао у Чачак рано у некаквом луксузном аутомобилу државе Србије са возачем вероватно високим службеником државне безбедности. Пошто је принц стигао рано, требало је да га неко одведе на доручак. Директор Драган Васовић, позове ме то јутро и понуди ми да ја изведем принца Томислава на доручак. Није ми било јасно , тада ни сада, због чега директор Драган Васовић, није водио  он принца на доручак. Ја сам био већ у пензији, али радо прихватим. Са мном иде на доручак Свето Станковић, дипл.ел.инг. из Електромораве из Чачка и Милутин Милошевић, директор "Мораве" из Чачка..

Месец август, велика врућина. Али шта да радим. Морам бити колико толико елегантан и пристојан. Није мала ствар правити друштво једном принцу - сину краља Александра Карађорђевића. Обучем кошуљу са кратким рукавима и ставим одговарајућу кравату. У канцеларији, код директора Васовића, упознамо се нас двојица са принцом, попричамо мало, и одемо преко пута Управне зграде Електродистрибуције у Чачку, у прелепи амбијент у Башту Први мај. Када смо силазили, принц нас замоли, да га мало причекамо, да оде до аута на паркингу. Гледамо шта бива. Принц из аута узима кравату и навлачи је. Обраћа се мени и каже да је непристојно што и он није са машном и да мора и он да се уреди. Мада и Свето није био са краватом. Ја му кажем да би би,ло много непристојно да сам ја дошао без кравате и да могу да је скинем да би све било у реду. Међутим, он је остао при томе да мора да буде са краватом. Били смо сличних година: принц Томислав је 1927. годиште, Свето 1925. а Ја 1929. годиште.

Принц и нас тројица седнемо за један сто, а возач за други са прескоком једнога стола. Ја сам домаћин. Позовем келнера. Келнер, бог зна како, са великим наклоном, декламује шта све имају за доручак. Пуштамо принца да први каже шта жели за доручак. Каже : 100 грама пршуте и по једну крушку и јабуку. А, нас двојица, наравно пристојно молимо принца да узме нешто по великом избору од роштиља. Међутим, он оста при своме. Каже, није му потребно више хране. А, имао је тада близу 70. година, а линију као младић. Висок, мршав, без имало стомака. Нас тројица, по обичају лепо смо доручковали, али смо водили рачуна, да не оставимо утисак некаквих ждероња.Говорио је чистим српским језиком без нагласка.

Причали смо о свему и свачему. Принца је највише интерсовао живот обичног човека, нарочито нашег сељака. Није могао да верује, да у Србији и данас живе сеоска домаћинства са једном кравом, са малим поседом, да је продуктивност рада у пољопривреди на ниском нивоу. Каже нам принц, какве су прилике у Енглеској. У Енглеској се бавио пољопривредом, морао је да гаји јабуке на 150. ХА - да би могао да издржава породицу. И није био богат. Причао нам је о томе да су Карађорђевићи поднели захтев за враћање имовине и још о пуно тема. Свето је покушавао да наметне тему да и он има плаве крви, да и он потиче из породице племића. Али, принц Томислав, није причао о својој величини, па самим тим није прихватио разговор на ту тему.

После доручка, са три аута отпутујемо у Котражу, на ударање камена темељца за изградњу ТС.

Све лепо буде.Изузев једног великог пропуста. И ако је принц Томислав био званично позван на свечаност, и ако је био најстарији по протоколу, није му припала част да он постави камен темељац. Три говора одржаше званичници и нико и не помену принца. Ја шапнем Драгану Васовићу о том пропусту, а он пренесе Председнику СО Лучани, те овај узме реч и поздрави присутног принца Томисла Карађорђевића.

После те церемоније директор је приредио свечани ручак у мензи Погона Електродистрибуције у Гучи. За ручком, седео сам наспрам принца. А, принц Томислав, колико је био обичан и културан, два - три пута ми климнуо главом и насмешио се.

Забележио по сећању, дана 28. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак