ЗАШТО НА СПОМЕНИКУ НЕМА ИМЕНА КОЈИМА СЕ ПОДИЖЕ ?

Деведесетих година прошлога века, присуствовао сам Састанку Општинског одбора Савеза бораца НОР- а, општине Чачак, чији сам ја био члан, у својству председника Одбора за доделу станова борцима НОР- а.

На дневном реду Одбора била је и тачка дневног реда о подизању Споменика стрељаним борцима 1941. године у кругу Војно техничког завода у Чачку. Предлог одређене комисије је био да на споменику буде исписан текст: да је на том месту стрељано 800 бораца - отприлке тако нешто. Мој је предлог, напротив био, да се напише да су ту стрељани бивши или заробљени партизани и остали родољуби, јер Немци нису могли да стрељају партизане, већ само заробљене партизане и да је ту стрељано и родољуба, који нису били у партизанима. Моја главна примедба и предлог је био да се на споменик испишу сви по имену и презимену са осталим генералијама - јер су бар заслужили да се њихова имена читају, да нису они обизличени, они имају своје фамилије, итд.

Ратко Трипковић, носилац Партизанске споменице 1941 године, изнео је податак - да је преко 20. година истраживао, и утврдио имена са генералијама за њих 236, или том броју сличан податак. На то сам рекао, ето испишимо имена тих 236 бораца и родољуба, и испод да се напише и још 564 непозната борца - ако се већ са сигурношћу зна да их је стрељано 800.

Међутим, већина није била за мој предлог, или је ћутала. Главни заступник тезе о неименовању стрељаних био је Милорад - Миго Јевтовић, носилац Партизанске споменице 1941. године. И , вероатно  - сасвим сигурно, је и подигнут  споменик на коме  нема имена стрељаних.. А, мислим да су заслужили..

Забележио по сећању, дана 29. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МАЈКА МИЛЕВА ШОЛАЈИЋ, РОЂЕНА ВУЈОВИЋ, ОДРАСЛА У ЗАДРУЗИ ОД 27 - РО ЧЛАНОВА

Моја мајка Милева Шолајић, рођена Вујовић / 30. април 1900. - 16. новембар 1981./, рођена је у селу Грабу у Драгачеву, од оца Живка / 1871 - 1943 / и мајке Катарине, рођене Милутиновић, из села Тијања у Драгачеву.

Моје мајке прадеда Вучић је рођен у селу Смиљевцу, у моравичком Старом Влаху.

Деда Миладин доселио се из Смиљевца у Граб.

Мајка Милева рођена је и одрасла у бројној породици. У истом домаћинству - у задрузи живели су:

-Деда Миладин / 1830 - 1916 / и баба Ангелина ; ( 2 )

-Отац Живко / 1871 - 1943 / и мајка Катарина ; ( 2 )

-Стричеви : Антоније /1870 - 1943 / и стрина Винка Антонијева супруга, Мијаило , Милија / 1860 /, Милун / 1872 - 1910/ и стрине - њихове супруге; ( 8 )

-Тетке - једна од три очеве сестре , која до тада није била удата: Вукосава, удата Ковачевић, Крстина, удата Драгићевић у село Лозницу код Чачка и Аница удата Милутиновић у село Трнаву код Чачка; ( 1 )

-Браћа : Милијанко / 1907 - 1965 / и Миладин / 1917 / ; ( 2 )

-Сестре : Радојка , удата за Продана Ћаловића из села Зеоке у Драгачеву; Милева, удата за Иванка Шолајића, из села Кулиноваца покрај Чачка, Стојка удата за Драгутина Затежића, из села Љубића, код Чачка и Милостива, удата за Милорада Ружичића из села Горачића у Драгачеву. ( 4 )

-Браћа од стрица Антонија : Радомир / 1896 - 1952 / ; Милија / 1905 - 1973 / ; Станимир / 1907 - 1976 /; Јездимир / 1913 - 1988 /; Гојко / 1916 - 1987 / и Милорад ; ( 6 )

-Брат од стрица Милуна: Десимир / 1906 - 1989 / ; ( 1 )

-Сестра од стрица Милуна: Зорка удата Живковић, у село Трнава код Чачка. ( 1 )

Укупно њих 27- ро.

Крсна слава мајчине породице је Ђурђевдан.

Домаћин куће био је стриц мајчин Антоније.

Мајка Милева стрица Антонија је ословљавала са Тата, као што су и сви остали чинили, а тату Живка са Оцо.

Важила је строга подела послова. Жењскиње је углавном радило на пословима спремања хране, око муже и сирења, бављења око деце, чувања стоке, а мушкарци на пословима обраде земље и сечи шума. На пословима код куће, женскиње се смењивало седмично.

Распоред послова, за сутрашњи дан обављао се увече - пред спавање, у присуству свих који су способни и дорасли за рад, под руководством домаћина. Када сване дан, свако чељаде је знало шта треба да ради. Домаћин је обављао ванкућевне послове и послове са властима.Домаћин је одлазио из куће у Општину и у Срез . Пут је преваљивао искључиво јашући коња. Њега је у дворишту испраћао и дочекивао један од браће.

Деца нису тучена - кажњавана батинама - апсолутно. Ја памтим толико, да смо деда Живка формално јахали. Колико је само било доброте и питомости у том човеку. Али и деца су била вредна и послушна.

Била је то домаћинска кућа. Не знам, истина, колики им је био посед. Имали су и велики виноград у селу Атеница код Чачка. Рађало је грожђе одличног квалитета. Имало је година, да се вино отакало и три пута. Вино из овог поднебља је опевано као Јеличко у Косовском циклусу.

О каквој се кући радило. Причала је мама, њима је опанчар три месеца у години седео у кући и правио опанке. Од кожа стоке које годишње покољу, осуше или уштаве , опанчар им направи по 300 пари опанака. И то им таман буде довољно за годину дана.

Шта је мама причала са дивљењем. Имала је 15. година, те 1915. године. Девојчурак. Мамина кућа се налазила уз сам превој планине Јелице, тамо где се граничи Драгачево са Трнавским срезом - са Чачком, њихове су куће прве у Драгачеву када се иде путем из Чачка за Гучу, одмах испод самога пута. Положај на том превоју све до планине Овчар држала је војска , тада Краљевине Црне Горе. Мама каже, како су само лепо изгледали ти момци. Високи, обучени у нека лепа одела, да се нагледаш ниси могао - такве лепоте.

Мамин отац Живко и његов брат Антоније, убијени су на прагу својих кућа, од стране Бугара, 1943. године. Бугари су у одмазди за једног њиховог убијеног војника, поубијали доста становника Драгачева. Њихове су све грађевине попалили, све до једне. Знали су они, јављено им је да из Чачка иде казнена Бугарска експедиција. Рачунали су и на то што су нешто знали бугарски. Ратовали су они у Првом балканском рату у Другој српској- Степиној армији, заједно са Бугарима у ослобађању Једрена од Турака. Рачунали су на братске ратне заслуге, а и на старост / 72. и 73 године / да им се ништа неће догодити, остали су код кућа да спрече паљевину. Међутим, убили су их без пардона и све објекте попалили..

Мамин брат од стрица Гојко, пре Другог светског рата завршио је занат као питомац Војно техничког завода у Чачку ; одслужио војску у подофицирској или официрској школи војног ваздухопловства, био у партизанима 1941. године, мобилни је официр за Драгачевски срез 1944. године, Основао је и био први и дугогодишњи директор Индустријског комбината Гуча, народни посланик и пензионисан као народни посланик

У Првом светском рату учествовао је мамин брат од стрица Радомир. У рату је остао без једне ноге, био је ратни војни инвалид. Имао сам прилике, да прочитам разгледницу - слику ујака Радомира, којом се он јавља сестри Радојки. С једне стране је слика, на којој он стоји на једној нози између две болничарке Енглескиње у некој Болници у Скопљу 1916. године, а на другој адреса и писмо. Интерсантна је та слика. Он пише српски - ћирилицом, фотографска радња је исписана на бугарском језику, а печати пошта и цензуре на Немачком језику. Три језика, на једној карти - разгледници.

У заробљеништву у Немачкој у Другом светском рату били су мамин брат Милијанко и брат од стрица Антонија - Милија.

Забележио по сећању, дана 28. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КОМУНИСТИЧКИ ЈЕ - СВЕ ЈЕ НАШЕ, НЕМА ВИШЕ МОЈЕ И ТВОЈЕ.

У целом нашем засеоку, у селу Кулиновцима, селу покрај Чачка, само је мој отац био земљорадник. Имао је у два имања, која су била ублизу, делила су их, парцеле браће татине - око 30- так метара, површине нешто око 6. хектара. Имали смо у поседу, пре рата, и две парцеле у Кулиновачком пољу, у насељу Прелићи, где смо наизменично сејали кукуруз и пшеницу. Около, нашег имања, живело је још десетак домаћинстава, са много деце, а са врло мало земљишног поседа. Живели су од рада у фабрикама, претежно као неквалификовани радници, а имало је и занатлија, земље су имали тек толико, да гаје само неопходне повртарске културе.

Мој отац је на своме имању- окућници , у две њиве гајио кукуруз, пшеницу и јечам и све повртарске културе - и то не само за сопствене потребе већ и за продају на Чачанској пијаци, која нам је релативно близу. На остатку имања, у брдском делу, гајио је све врсте воћа. Имао је доста великих дрвета трешања, много врста крушака, јабука, шљива, мушмула, шептелија, јабука из расадника, доста стабала кајсија, имао је и виноград од 10 ари, раније је био величине 20 ари. Имао је све врсте трешања, од најраније мајске до трешања за слатко - рскаваца. Гајио је и малине. Био је један од највећих произвођача малине у нашем крају. Малине су биле одличног квалитета, брао их је и у плетене корпице , од по кгр тежине, за извоз у свежем стању. Малине се нису прскале. Малине је некада брало и 30- ро берача.

Наш деда Благоје имао је велики виноград у суседном селу Атеница. Није могао да сачува род од крадљиваца, а био је и далеко од куће. За то га је продао, а да би и даље имао грожђа и вина, говорио је да деца имају да се не зажеле, засадио је виноград на брдовитом делу  око стотинах метара од куће. На месту где баш и није било место за гајење винове лозе. У најгорњем јарку гајио је миришљаво грожђе отела, у наредна два јарка каменичарку, а у првом највећем јарку све могуће сорте грожђа, имало их је скоро 100. разних врста.

Деца комшилука, а дешавало се да и старији ништа не заостају, били су права напаст у крађама свег воћа, а нарочито када стаса грожђе. Тата је имао и чувар кућицу, у којој је ноћевао чувајући грожђе од крадљиваца. Али су комшије, налазиле начина да му ипак покраду грожђе. Крали су нам грожђе и у пола бела дана. Колико пута сам само ја видео и затекао да комшије краду грожђе. Када сазри грожђе, знало се, ја свако јутро одем у виноград и наједем се грожђа, тако рећи то ми је био доручак. Тако свако јутро, а и преко дана , са књигом у руци - учећи долазим у виноград да се наједем грожђа.

Догађало се да, са врата, за улазак у виноград, приметим да неко из комшилука , особа старија од мене, са великим цегером бере ли - бере грожђе. Мене срамота, ја се повучем, чекам да иста особа напуни цегер и тек тада и ја уђем у виноград.

Виноград је био ограђен живом оградом од гледича багрема - веома трнатог. Крадљивци су ипак налазили рупе куда су се провлачили, можда и са добрим огреботинама.Али ко те пита, када је слатко, а и туђе је.

Тешко је било и обрадити виноград. Нарочито тешко је било прскање винограда плавим каменом против тоње. Бунар нам је био испод брда, а на брду виноград. Велика узбрдица, прилично стрмо, а сваког прскања, требало је изнети на леђима по десетак канти за прскање, која је била тешка бар 15. килограма.

Завршио се Други светски рат. Дошли наши - партизани на власт. И надаље мој отац, са својом децом обрађује цело имање, па и виноград. Плаћа велики порез и даље. Памтим, да је тата, једне прилике, морао да прода краву да би платио квартални порез. Наравно, све до уласка у СРЗ.

И шта бива ? Комшинка Ковина Нешовић, супруга Драгослављева, мајка 9-ро деце, све једно другом до ушију, са "кецељом" земље, једина члан КПЈ од жена у селу, иначе велико " спадало ", знала је да увесељава друштво до " упишавања ", једне прилике, каже мојој мајци Милеви : "Милева, дошли су наши комунисти на власт, све је сада наше, нема више моје и твоје, сада је и ваш виноград наш, од сада ћемо брати ваше грожђе као своје ". Моја мама ће на то : " Може Ковина, како да не, дођи да носиш канту за прскање и да виноград окопаваш, режеш и да га заламаш, па онда и бери грожђе. Ниси ваљда мислила да ти само дођеш да обереш грожђе". Ковина, виде колико је сати, сподби се и покуњена прекиде разговор и оде.

Добро се сећам, да су у једној комшинској кући отакали вино, а наравно нису имали виноград, а да наша кућа, није отакала , јер није ни имала шта да измуља.

Забележио по сећању, дана 27. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОД НЕСТАШНОГ ДЕЧАКА ДО ПАРТИЈСКОГ И СИНДИКАЛНОГ АКТИВИСТЕ

Негде, почетком педесетих година прошлога века, у време Тршћанске кризе, радници су позвани да демонстрирају против одлуке Великих, да нам узму Трст.

И ми, радници и службеници војног предузећа "Боба Милетић" из Чачка /Пре рата Војно технички завод/, учествујемо у демонстрацијама, сви- организовано. Крећемо се главном улицом - улицом Др Драгише Мишовића, певамо револуционарне и партизанске песме и извикујемо пароле " Живот дамо - Трст не дамо" и сличне.

Заустављамо се на раскрсници код кафане " Цар Лазар ". Говоре руководиоци и партијски функционери. Говори и радник - занатлија Томо Дашић, био је неки партијац или синдикалиста у нашој фабрици..

Долазим кући после демонстрација. Причам у кући о том догађају. А моја мајка се у време говора Томе Дашића, идући са пијаца, /свакога дана је морала нешто од зелениша да продаје, да би се од нечега живело/, нашла на месту догађаја. Познајем ја њега као злу пару - каже мама. Зар и онакви држе вама говоре. Пре рата и за време рата, од њега нисам могла да прођем Циганмалом. Крао ми је из котарица, које сам носила на обрамачи и то све што стигне - нарочито ако се радило о воћу. Јадна ли нам мајка, ако нам онакви говоре какви треба да будемо. А, ми у кући, убеђујемо маму, да је Томо добар човек, да је , као дете и дечак, био вероватно несташан и томе слично, а мама , упркос нашим убеђивањима, остаде при своме. Пропашћемо, од нас нема ништа.

Забележио по сећању, дана 26. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СРЕЋА ПРАТИЛА РАТНИКА СВЕ ВРЕМЕ РАТА ОД 1941. ДО 1945. ГОДИНЕ.

Ево шта ми је испричао, у часовима када смо евоцирали успомене из свога живота- на путовањима и слично, Милорад Педовић- Геџо / 1925 - 22.08.1989 /, пуковник, управник - директор Техничко ремонтног завода из Чачка, шестдесетих година прошлога века. Ја сам тада у истом Заводу радио на радном месту Начелника финансијског сектора, био сам непосредни сарадник Милорадов. И становали смо у истој згради у Чачку, на истом улазу у броју 41 у улици Филипа Филиповића.

Милорад је ступио у партизане, у првим данима почетка Револуције 1941. године, у краљевачки партизански одред "Јован Курсула ", био је члан оркестра ватрогасаца, који су на превару изашли из опкољеног Краљева. Иначе, Јован Курсула, чувени српски јунак из Првог српског устанка, чије је право име Јован Петровић, је рођен у селу Доња Горевница, селу између Чачка и Мрчајеваца. Мајка му се , као удовица преудала, у неко село из атара Краљева, где је одрастао. Јован је био чувени мегданџија - излазио је на мегдан са турцима и увек побеђивао. Отуд Курсула, што је на турском мегданџија.

После пада Ужичке републике, краљевачки партизани одступали су, и у Босни у месту Рудо, уђу у састав Прве пролетерске бригаде. Милорад је био, значи, у строју код формирања Бригаде - 21. децембра 1941. године и био најмлађи борац у бригади / 1925 /, имао је 16 година. У бригади је био лични курир команданту Кочи Поповићу.

Милорад ратује све време у Првој пролетерској. 1944. године, буде пребачен авионом у Бари. Ту заврши обуку за тенкисту. Потом их пребаце у Каиро, ради пријема енглеских тенкова. Искрсну неки проблеми, енглези нису хтели да дају тенкове, па сви буду пребачени руским авионима у Москву. У Москви , од тих курсиста, формира се Друга тенковска бригада НОВ и ПОЈ. Бригада, на возовима, буде пребачена у Југославију, право на Сремски фронт где, у априлу 1945. године учествује у пробоју. Милорад је у Другој тенковској бригади комесар батаљона.

Друга тенковска бригада је ратовала све до краја рата, учествовала је у заузећу Трста.

Милорад је имао среће. Каже: у рату ме ни грана није огребала. А, био је прави борац од 1941. године - прави носилац Партизанске споменице од 1941. године. Милорад је завршио после рата и Вишу војну академију, био је успешан руководилац. Ишао сам са њим небројено пута у разне више команде у Генералштабу и МНО. Сви су га познавали, сви па и генерал - пуковници, после војничког поздрава, су се са њим љубили, свима је био изузетно драг.

Ето, какву срећу је имао наш Геџо.

Забележио по сећању, дана 26. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПРВОМАЈСКА ПАРАДА У БЕОГРАДУ 1949. ГОДИНЕ

У Београду, 1949. године одржана је велика Првомајска парада. У то време био сам на школовању за новинара при ЦК КПС. Као будући новинари, а било нас је свега 17. из целе Републике Србије, учествовали смо на паради, као посматрачи, са задатком, да напишемо извештај са параде / Као писмени задатак/..

Свечана трибина била је на Теразијама, на отвору улице Краља Александра са Теразија. Добили смо места на трибини, на делу означеном као " Е", значи на трећем нивоу. На месту "А" налазио се Тито са највишим државним руководиоцима, на нижем нивоу, места означена са "Б" и "Ц", били су министри, чланови централног комитета и генерали, а ми смо били на трећем нивоу, места означена са "Д" и "Е". Ипак, били смо на трибини, била је то велика част. Добили смо специјалне пропуснице, штампане на картону.Било је назначено када морамо доћи на трибину , затим којим улазом да уђемо на трибину. Запамтио сам, 6. пута су нас легитимисали и претресали до доласка на трибину.

Војна музика свира маршеве, последњи долази Тито са најужим руководством. Велико узбуђење. Жмарци подилазе. Предаја рапорта неког генерала, команданта параде, војска маршира парадним кораком, сви родови војске, артиљерија, оклопне јединице.

Затим наилазе спортисти у беспрекорним ешалонима. Спортисти обучени у беле униформе. У једном ешалону, препознајем моју сестру Олгу Шолајић /1923 /, тада студента шумарства Београдског универзитета. Затим, на челу једног ешалона маршира са заставом мој комшија из села Божидар - Божо Јањић /1930- ?/, који је тада учио неку занатску школу у Раковици, као дете палог борца. Он , онако висок, у лепом спортском оделу са заставом, сам напред испред свога ешалона, како је величанствено изгледао.Та омладина која је парадрала је изгледала фантастично. Сви вижљасти, танки, није било дебелих - нису ни могли бити дебели.

После доста година, у једном распремању стана, карта за улазак на трибину, је изгубљена.

Забележио по сећању, дана 23. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА Г - НА МИЛЕТУ МИХАЈЛОВА, ГРАДОНАЧЕЛНИКА ГРАДА ЗРЕЊАНИНА, ЛИЧНО

Поштовани градоначелниче,

У јучерашњем броју " Политике ", објављен је чланак о отварању Индустријске зоне Југоисток - Ечка. Свакако ме је обрадовала ова вест. Међутим, квари утисак слика, на којој се види табла са написаним текстом - која означава име зоне. Текст је написан латиницом и под 2. на енглеском језику.

Шта није у реду? Није у реду, да се државни орган не придржава Устава своје земље. А, у нашем Уставу пише у чл. 10, да је у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.

Значи, Устав обавезује државне органе и јавне установе и јавна предузећа да примењују писмо ћирилицу обавезно, наравно и друга писма , али под 2., ако је то законом прописано а на основу Устава / став 2, члан 10./.

Не верујем, да ово сматрате неважним. Нека питања, као што су: вера, писмо и крсна слава, су главне одреднице српскога идентитета. Не будемо ли о овоме водили рачуна, Српском народу прети нестанак са светске сцене.

Верујте, пишем вам са добрим намерама. Желим вама и вашем граду сваки напредак.

Ако, по вашем мишљењу, нисам у праву, молим да ми одговорите.

 Поздрав.

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- У- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПАРИЗ, МОНМАРТР, БОРИВОЈЕ - БОРО КОЈИЋ, АКАДЕМСКИ СЛИКАР ИЗ ЧАЧКА

У Паризу, боравио сам службено 1975. године 4. дана. Осим службених садржаја у тамошњој Електродистрибуцији, обилазил смо и све културне установе и позната места.

Наша делегација, нас троје из Електросрбије из Краљева : неки Герег, мађар из Суботице, правница из Ваљева и Ја из Електродистрибуције из Чачка, једнога дана одемо на Монмартр. Одмах сам се сетио, да постоји могућност да овде сретнем Боривоја - Бору Којића /1931/, мога земљака из села Кулиноваца, села на домак Чачка, сада у атару града Чачка, академског сликара, само предпостављајући да и он, попут скоро свих наших сликара, живи и ради у Паризу. Нисам га видео годинама.

Само што сам о томе рекао сапутницима, набасах прабо на Бору. Изљубисмо се, свога ме изгреба са великом брадурином, шта ће уметник него да пусти браду - да се на неки начин обележи, ваљда да би га околина са сигурношћу третирала у свакој прилици- да је уметник.

Бора, не слика ту, већ је изложио неке слике малих формата, све некакве птице или птичурине на њима. Нису слике мога афинитета, а и немам новаца за купавања, а и он можда му није пало на памет да ми понуди поклон, много смо причали како је њему и како је нама.

Једне прилике, док је Боро студирао у Београду, сретнем га на Теразијама. Кажем ја Бори. Хајде Боро да те осевапим да те частим једном добром вечером, бићеш ти велики будући уметник, па да се сетиш некад мене. Кажем му ја да нахраним будућег великог уметника. И одведем ја Бору на вечеру. Предпостављам, да нисам много погрешио.

Падне ми на памет, да ме неки уметник порттретише, а на Монмартру, има их стотине, који на лицу места то раде. Уметника, свих могућих фела. Ту су: Јапанци, Кинези , Црнци, нема којих нема на овоме свету. Кажем ја Бори, хајде препоручи ми неког портретисту. Каже ми, има овде једна београђанка- то је Живка Димитријевић.

Седим ја на столици, она стоји за штафелајом и слика - црта ме. Пролази грдан свет, примећујем да нико не показује одушевљење. Ја се са Живком шалим. Кажем јој: Живка основно је да могу себе да препознам на слици. А, она ће мени : Бићеш исти Жерар Филип. Ма немој Живка, какав Жерар Филип, ја хоћу да личим на себе. Наравно, на слици, једва да препознајем само једну  једину своју црту лица. Слика није успела, значи да Живка није била прави сликар - порттретиста. Схватио сам, да је он хтео да учини Живки да дође до неке цркавице.. Платио сам јој 30 франака.

Узгред, гледао сам многе порттретисте. Са три потеза наслика човека- фасцинантно. Шта друго, уметници - сликари , окрени обрни, живе више бедно, но сито.

Забележио по сећању, дана 22. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СИФИЛИС У СЕЛУ ИЗНАД ДРИНЕ, ОДМАХ ПОСЛЕ РАТА, 1949. ГОДИНЕ

Радио сам као новинар у обласном листу " ПОБЕДА " у Ужицу, 1949. године. У неком селу , у општини Љубовија, у неким врлетима изнад реке Дрине, одржавала се некаква свечаност. Заборавио сам, вероватно се радило о формирању Сељачке радне задруге. Главни уредник листа Божидар Богдановић - Нафта, одреди мене да будем извештач са те свечаности. Путујем са неким чланом Обласног комитета КПЈ из Ужица, у некавом џипу или сличном теренском возилу. У Комитету, неко од главешина , упозори нас да у том селу у које идемо и у суседним селима, влада епидемија, или боље рећи зараза СИФИЛИС.

О тој опакој заразној полној болести скоро ништа нисам знао. Рекоше нам, да ће мо можда срести и људе, које је та болест унаказила и да страшно изгледају. Да имају ране по лицу, да су им носеви у ранама и да им делови отпадају. Био сам се страшно уплашио, шта све може да ми се деси.

Скупило се доста народа, углавном мушкараца, у некаквој сали. Одржаше се и уобичајени говори. Затим, ручак за све - домаће и за нас госте. Столови ручно тесани, нема чаршава, земљане ћасе, кашике алуминијумске, нема ножева. Народ изгледа чист, што би се рекло изрибан за свечану прилику, али веома скромно обучен, обично у гуњевима од домаћег сукна. Главно јело, по обичају, јагњеће печење. Био сам добро изгладнео, далек је то био пут, путеви веома лоши, ни метра асфалта, на деловима нема ни ваљаног макадамског пута. Све време размишљам о болести и да је иста на неки начин преносива - заразна је. Некако једем оно печење. Ја гутам на силу, а оно гута мене. Погледам, видим неке људе са ранама по лицу. Ипак су се неки прошверцовали, те дошли међу људе. Једва сам неколико залогаја прежвакао.

И дан - данас често се сетим овога села. Колико болести носи тај јадни бедни народ, радовали су се што се и код њих нешто ново дешава. Живе далеко од цивилизације, па им и мало пажње других доноси радости живота., па и у тешкој болести.

Верујем, да је та опака болест у тим селима искорењена. Нисам чуо да је има - одавно. 

Забележио по сећању, дана 22. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче, молим да објавите следеће:

ЗА НЕКЕ НОВИНАРЕ И ДАЉЕ ПОСТОЈИ " УЖА СРБИЈА ".

У вашем листу " ПОЛИТИКА " од 21. јула т. г., на страни 10., у чланку под насловом " У силосима 800.000 тона пшенице " пише "... и то 672.300 тона на територији Војводине и 143.000 тона у ужој Србији, речено је агенцији Бета у Генералном инспекторату. "

Појам " Ужа Србија " је давно употрељивани назив за део Србије без аутономних покрајина. Доживљавали смо га као понижавајући. Неки су ,у прошлим временима, термин " Ужа Србија " врло често употребљавали и сумњам да су им намере биле благонаклоне.

Откуд и зашто опет читамо и слушамо " Ужа Србија ", уместо Централна Србија. Зар Генерални инспекторат Министарства пољопривреде, као државна институција, који је дао податке агенцији Бета, употребљава тај погрдни термин за централни део Србије. Какве то државне чиновнике и њихове начелнике , па и министре имамо, када за велики део државе и даље употребљавају тај извикани термин.

И уредник " ПОЛИТИКЕ " је направио пропуст. Није смео да пусти у штампу, нешто што представља грубу грешку. Новинама и другим средствима можемо да опростимо евентуалне штампарске и сличне грешке, али овако нешто , не можемо ни случајно.

За мене, адекватни термини, за делове наше државе су : Северна Србија или Војводина, Јужна Србија или Косово и Метохија, Централна Србија, Западна Србија, Шумадија, Источна Србија, Југ Централне Србије, а не Јужна Србија.

Врло често читамо и чујемо: "У Земуну се догодило, или слично, то и то, а у Београду то и то", уместо " у Земуну , а , у остатку Београда".

Најлошије је када се каже : " у Војводини то и то, а у Србији то и то.". То би значило да Војводина није у Србији. Врло је ружно и много асоцира на неке јако проблематичне предпоставке.

Крајње је време, јер ће скоро 100. година како се Војводина ујединила у Краљевину Србију и како је Земун постао део Београда, да се престане супростављати Војводина Србији и Земун Београду.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Дозвољавам да текст, по своме, дотерате.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

МЛАДИНСКА КЊИГА ИЗ ЉУБЉАНЕ ОСТАЛА НАМ ЈЕ ДУЖНА 13.500 ДМ

Мој син Михаило и Ја имали смо и имамо приватну фирму - раније "ИБИС-ШОЛАЈИЋ", сада "КОМПЈУТЕР БИБЛИОТЕКА", са седиштем, раније у Чачку, сада у Београду. Фирма се бави издавачком делатношћу. Издаје књиге домаћих и страних аутора из области рачунарства.

До марта 1992. године, а почев од 1986. године, Михаило је писао и издавао књиге за рачунаре и продавао као аутор, па и Младинској књизи из Љубљане. Године 1992. син Михаило и ја формирамо фирму, пре свега због немогућности дотадашње продаје од стране аутора. Управо, распадом земље, престао је платни промет између Србије и Словеније, а и са осталим републикама. Пошто је престао платни промет, извоз књига у Словенију, могао се обављати само преко компензационих послова, управо трампом. Потражња за нашим књигама је била огромна. Нама је јако било стало да извозимо књиге. Ми смо увозили канцеларијски прибор, углавном производе Искре из Крања. Склапали смо уговоре о компензационом послу, тзв. Бартер уговоре, по којима смо ми испоручивали тражене књиге, а нама је Младинска слала канц. прибор."Танте за буп", израчунато у динар.

Тако смо , у марту, априлу и мају 1992. године, направили неколико трампи, без икаквих проблема.

У месецу мају направимо уговор, да Младинској књизи испоручимо књига у вредности од 13.500 ДМ. Договор је био да трампу обавимо 25. маја. Ми Младинској, тога дана, испоручимо књиге преко поште, а њихову робу не преузмемо. Договор је био да Младинска пребаци робу за нас у Марибор у Царинску испоставу у фабрици Свати, јер ће у ту фабрику доћи превозник Фабрике резног алата из Чачка да преузме за њих брусеве. па узгред да повезе за нас робу Младинске. Резоновали смо да је боље и јефтиније / за Младинску/ да тако урадимо него ли да Младинска шаље робу поштом- што је до тада чињено.

Међутим, возач се разболи. Остао је да лежи у Милану, где се нашао возећи печурке из Чачка. Возач стигне у Марибор тачно 1. јуна у 6,00 часова. Европска унија у Бриселу, дана 31.5.1992., доноси Одлуку о увођењу санкција СРЈугославији, са ступањем на снагу одмах, односно од 1. јуна у 00,00 часова.

Цариник није дао робу да се испоручи, примајући одлуку здраво за готово. КАКВА РЕВНОСТ ДРЖАВЕ СЛОВЕНИЈЕ ! ЦАРИНИК- СЛОВЕНАЦ УВОДИ САНКЦИЈЕ ДРЖАВИ СРБИЈИ ! Цариник је то јутро слушао преко радија да се уводе санције према СРЈ, и он их одмах примењује. Нема никакав акт о томе, није заседала ни Влада ни скупштина Словеније, нити је од њих донета одлука о санкцијама. Царинику, је ваљда било довољно да се ради о Србији, да може да ради шта му се прохте - јер је то било уперено против Србије- " угњетачу" па и Словенаца.

Ми у Србији, увек смо говорили, да су се Словенци угледали на дуговековне поробљиваче Немце - да су педантни и тачни. Овога пута нису били на нивоу Немаца. Њих су превазишли, у негативном смислу. Гарантовано, да Немци не би тако поступили. Ем, задржава се роба која и није била државе Словеније, већ државе Србије, јер то је била трампа- роба за робу, и да је већ роба из Србије стигла у Словенију, ем без икаквог прописа државе Словеније.

Па, Словенијо, ти си једва чекала, да се Србији светиш због нечега. Вероватно да враћате за оно што су Срби вама учинили у Другом светском рату. Срби су се отимали, који ће да прихвати породице прогнаних Словенаца - прогнаних од стране Немачке. Немци су рекли прогнанима- идите код своје браће Срба.

Обавили смо "милион" разговора са директорима Младинске. Књиге су преузели, нису нам их вратили, што је било логично, нити су нам испоручили њихову робу. Кажу нам, да су они обавезу према нама, књижили у корист државе Словеније и да ће држава Словенија са Србијом , уговором , регулисати сва обострана потраживања.

Нису у праву. Нити је наш Закон, нити њихов, могао да регулише овакав случај. Ради се о трампи. Трампа подразумева да по том послу нема ни обавеза ни потраживања. Наша фирма по нашем Закону није могла да потраживање књижи на терет државе Србије, па по логици ствари то није могла ни да учини Младинска књига. Једноставно, случај трампе није могао ни ући у Закон.

И тако, гигант Младинска књига из Љубљане, оста дужна малој приватној фирми - Компјутер библиотеци из Чачка, односно из Београда, 13.500 ДМ.

Нека им служи на част.

Забележио по сећању, дана 20.јула 2010. године. Ј

Јован Шолајић, Чачак

За директора Електродистрибуције Чачак- Л И Ч Н О

Поштовани директоре,

И после 4. године од доношења новог Устава и даље добијам ваше рачуне за утрошену ел. енергију , писане латиницом. Управо, у чл. 10 Устава пише да је у јавној употреби српски језик и писмо ћирилица. Према томе, као јавно предузеће, у обавези сте да пишете ћирилицом, и то искључиво ћирилицом.

Поставља се питање, да ли су ваши рачуни исправни- да ли су законити, обзиром да су противуставни.

Примите пуно поздрава.

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА ИНСТИТУТА - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

У средствима јавног информисања видим да пишете латиничним писмом. Као јавна установа, о обавези сте да пишете ћирилицом. Устав прописује у чл. 10, да је у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица. Значи, све што пишете морате написати на српском језику и на ћирилици, а употреба других језика и писама само ако је то законом прописано а на основу Устава и то као друго по редоследу /став 2. чл. 10 /.

Није лепо, да тако еминентна установа крши Устав.

Пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

АГЕНЦИЈА ЗА ПРИВРЕДНЕ РЕГИСТРЕ- ЗА РУКОВОДИОЦА АГЕНЦИЈЕ- ЛИЧНО

Поштовани,

У данашњој "ПОЛИТИЦИ" изашао је ваш Оглас написан латиницом.

У чл. 10 Устава Републике Србије, пише да је у Републици Србији у јавној употреби српски језик и писмо ћирилица.

Колико знам, ви сте јавна установа, управо државна институција, откуда, да и после 4. године од доношења новог Устава, ви и даље пишете латиницом !

Не могу да поверујем, да руководилац државне институције, не зна шта пише у Уставу, не зна којим писмом мора да пише. Каква је то законитост у вашем раду, када како крочите у раду- кршите законитост. Напишете било какав акт латиницом, аутоматски радите незаконито. Јелда, невероватно.

Вероватно, да и даље у регистрационом документу назив фирме исписујете латиницом. Ми, у оснивачком акту назив фирме напишемо ћирилицом, а ви у вашем документу регистрације напишете латиницом. Па се онда чудимо, што , идући нашим улицама, не можемо да препознамо, да ли је то Србија или нека друга држава.

Извињавам се што вам досађујем. Али да знате, досађиваћу вам све дотле, док кршите Устав државе у којој радите и живите.

С поштовањем, Јован Шолјић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ДЕЛЕГАТ У СКУПШТИНИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЕЛЕКТРОПРИВРЕДЕ

Седамдесетих година 20-ог века, био сам делегиран, испред "Елктросрбије" Краљево, у Скупштину Југословенске електропривреде.

Прва моја Скупштина одржана је у Загребу.На дневном реду 72.тачке. Пола тачака дневног реда, су извештаји у раду појединих система електропривреде, а пола тачака је доношење разно-разних одлука из рада југословенске електропривреде у надлежности наше Скупштине.

У Загреб сам допутовао: аутобусом до Београда, а од Београда ноћним возом. Одмах, чим сам дошао у Загреб, одем у Путник, који је близу жел. станице, и узмем карту за ноћни брзи воз за повратак у Београд. У сали за Скупштину, видим да је ту и Светолик Станковић, који је делегат Електромораве из Чачка. Пита ме Ликинац, то му је био надимак, како се враћам. Ја му испричам, да сам узео карту за ноћни воз за повратак. А, он мени, побогу, шта ћеш да радиш у Загребу до то доба. Ја му на то одговорим, да имамо 72. тачке на дневном реду и ко зна када ће се ова Скупштина завршити. Море, видећеш, за сат времена је све готово, и можемо послеподневним возом за Београд. И, би тако. Председавајући је експресно изговарао која је тачка дневног реда, какав јој је наслов, да смо добили писани материјал, има ли ко реч, нема нико реч, ко је за, једногласно су сви за, прелазимо на тачку ту и ту. Нико, није проговорио ни једну једину реч на Скупштини.

И тако све се заврши за непун сат времена, те морадох да вратим карту за ноћни и узмем карту за послеподневни воз за Београд, што ме је коштало 10% провизије, за враћену карту.

За време док је трајала Скупштина, службеница нам је делила путне налоге да их попунимо, саопштавајући колика је дневница. Друга службеница је ишла за њом после извесног времена и на лицу места исплаћивала.Ја сам попунио, колико се сећам, са 1,5 дневницом од Чачка до Загреба и натраг до Чачка, а један који је седео до мене, видим, ни пет ни шест, попуни 4. пуне дневнице, а чини ми се да је био из термоелектране ТНТ Обреновац. Многи су дошли на Скупштину аутомобилима и са возачима.

Више пута налазио сам за сходно да не идем на заседања ове Скупштине, да не би губио време. Присуствовао, не присуствовао, исто му се хватало.

Забележио по сећању, дана 14. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак