ПРИНЦ ТОМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ - НА ДОРУЧКУ САМ СА ПРИНЦОМ

Деведесетих година прошлога века / 25. август 1994 /, Електродистрибуција из Чачка, поставља је камен темељац за изградњу једне од од кључних ТС 35 / 10 КВ у Котражи у Драгачеву.

Драган Васовић, директор Електродистрибуције у Чачку, на прославу позове и принца Томислава Карађорђевића. Принц је стигао у Чачак рано у некаквом луксузном аутомобилу државе Србије са возачем вероватно високим службеником државне безбедности. Пошто је принц стигао рано, требало је да га неко одведе на доручак. Директор Драган Васовић, позове ме то јутро и понуди ми да ја изведем принца Томислава на доручак. Није ми било јасно , тада ни сада, због чега директор Драган Васовић, није водио  он принца на доручак. Ја сам био већ у пензији, али радо прихватим. Са мном иде на доручак Свето Станковић, дипл.ел.инг. из Електромораве из Чачка и Милутин Милошевић, директор "Мораве" из Чачка..

Месец август, велика врућина. Али шта да радим. Морам бити колико толико елегантан и пристојан. Није мала ствар правити друштво једном принцу - сину краља Александра Карађорђевића. Обучем кошуљу са кратким рукавима и ставим одговарајућу кравату. У канцеларији, код директора Васовића, упознамо се нас двојица са принцом, попричамо мало, и одемо преко пута Управне зграде Електродистрибуције у Чачку, у прелепи амбијент у Башту Први мај. Када смо силазили, принц нас замоли, да га мало причекамо, да оде до аута на паркингу. Гледамо шта бива. Принц из аута узима кравату и навлачи је. Обраћа се мени и каже да је непристојно што и он није са машном и да мора и он да се уреди. Мада и Свето није био са краватом. Ја му кажем да би би,ло много непристојно да сам ја дошао без кравате и да могу да је скинем да би све било у реду. Међутим, он је остао при томе да мора да буде са краватом. Били смо сличних година: принц Томислав је 1927. годиште, Свето 1925. а Ја 1929. годиште.

Принц и нас тројица седнемо за један сто, а возач за други са прескоком једнога стола. Ја сам домаћин. Позовем келнера. Келнер, бог зна како, са великим наклоном, декламује шта све имају за доручак. Пуштамо принца да први каже шта жели за доручак. Каже : 100 грама пршуте и по једну крушку и јабуку. А, нас двојица, наравно пристојно молимо принца да узме нешто по великом избору од роштиља. Међутим, он оста при своме. Каже, није му потребно више хране. А, имао је тада близу 70. година, а линију као младић. Висок, мршав, без имало стомака. Нас тројица, по обичају лепо смо доручковали, али смо водили рачуна, да не оставимо утисак некаквих ждероња.Говорио је чистим српским језиком без нагласка.

Причали смо о свему и свачему. Принца је највише интерсовао живот обичног човека, нарочито нашег сељака. Није могао да верује, да у Србији и данас живе сеоска домаћинства са једном кравом, са малим поседом, да је продуктивност рада у пољопривреди на ниском нивоу. Каже нам принц, какве су прилике у Енглеској. У Енглеској се бавио пољопривредом, морао је да гаји јабуке на 150. ХА - да би могао да издржава породицу. И није био богат. Причао нам је о томе да су Карађорђевићи поднели захтев за враћање имовине и још о пуно тема. Свето је покушавао да наметне тему да и он има плаве крви, да и он потиче из породице племића. Али, принц Томислав, није причао о својој величини, па самим тим није прихватио разговор на ту тему.

После доручка, са три аута отпутујемо у Котражу, на ударање камена темељца за изградњу ТС.

Све лепо буде.Изузев једног великог пропуста. И ако је принц Томислав био званично позван на свечаност, и ако је био најстарији по протоколу, није му припала част да он постави камен темељац. Три говора одржаше званичници и нико и не помену принца. Ја шапнем Драгану Васовићу о том пропусту, а он пренесе Председнику СО Лучани, те овај узме реч и поздрави присутног принца Томисла Карађорђевића.

После те церемоније директор је приредио свечани ручак у мензи Погона Електродистрибуције у Гучи. За ручком, седео сам наспрам принца. А, принц Томислав, колико је био обичан и културан, два - три пута ми климнуо главом и насмешио се.

Забележио по сећању, дана 28. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак