УСТАВНИ СУД РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ БЕОГРАД
Предмет: Уставност чл.26. став 2 Статута АП Војводине
У члану 26, став 2., Статута АП Војводине / Сл.лист АПВ 17/09/, пише: "Примена латиничног писма српског језика у органима и организацијама АП Војводине уредиће се покрајинском скупштинском одлуком у складу са законом".
Горе цитирана одредба поменутог статута је у колизији са чл. 10. Устава Републике Србије, у коме пише:
" У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава."
Према томе, Устав Републике Србије не познаје " латинично писмо српског језика ".
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак, ул. Владана Шићевића 19
П.С. Знам да је моје обраћање преко и - мејла неформално. Ипак , суштина је битна. Уставни суд је већ морао по службеној дужности да оспори ваљаност Статута АП Војводине, у делу који се односи на језик и писмо. Ја вас само подсећам на ову чињеницу.
Хвала унапред.
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА РУБРИКУ "МЕЂУ НАМА"
Поштовани уредниче,
Молим да објавите следеће:
ЗАКОН О ЋИРИЛИЦИ ТРЕБА ДА СЕ ДОНЕСЕ.
Подржавам предлог г -на Боривоја Урошевића, у чланку " Увести закон о ћирилици", објављеног у "Политици" у рубрици " Међу нама ", дана 10. новембра т.г.
У свему се слажем са поменутим господином изузев - што каже да је Уставом регулисано да је и латиница равноправно писмо. Латиница није равноправно писмо. Ћирилица има првенство. Мада је у пракси сасвим другачије.
У чл. 10 Устава пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, а у чл. !0. Закона о службеној употреби језика и писама пише : " Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега".
Уставом и законом је регулисано да све државне институције, државне установе, јавна предузећа и јавне установе морају да пишу ћирилицом, а и латиницом, ако је то законом предвиђено и то само после исписаног текста на ћирилици.
Проблем је у томе, што се скоро ни једна јавна институција не придржава Устава и закона. Код скоро свих преовладава латиница. Пуно је латинице у скоро свим институцијама министарстава. Као пример наводим министарства: унутрашњих послова, просвете , здравства, финансија, инфраструктуре, културе, итд., да не набрајам више. И свежи текстови падају у очи : табла на згради Универзитета у Новом Пазару исписана је латиницом, на ватрогасним возилима скоро купљеним, итд.
Питам се само - како је могуће да Влада не предузима ништа да се примени Устав који је донет још пре 4. године. Има се утисак,да влада крајњи јавашлук - да малте - не употреба писма је препуштена стихији , скоро да је то воља фирмописаца или сличних, а не државне ствари.
Нека јавна предузећа и установе пишу искључиво латиницом, као што су: ТАНЈУГ, ДРЖАВНА ЛУТРИЈА СРБИЈЕ, Комунална јавна предузећа. ТЕЛЕКОМ - примера ради, на телефонима које је увезао, програмирани текстови су исписани за српски језик " ошишаном хрватском латиницом", а за бугарски и македонски језик ћириличним писмом. ПОШТА штампа телефонске именике латиницом и абецедним редом. На Београдској арени стоји табла написана само латиницом, итд, итд.
Закон о употреби или заштити ћирилице ипак треба донети за области ван онога што је већ Уставом и закомом прописано .
Примера ради: из области издаваштва. Да је издавач, односно аутор у обавези да штампа бар 50% књига на ћирилици. Није нормално да аутор или издавачка кућа све пишу на латиници, а да се истовремено оките неким наградама. Није нормално, да ТВ станице пишу искључиво латиницом. Није нормално да се манифестације из области културе, привреде, здравства, просвете, итд. финансирају из буџетских средстава, а да све што се дало написати о томе, пишу латиницом.
Упутства и етикете увезене робе морају бити написана ћирилицом. Зар је нормално, да на етикети или упутству за употребу за македонски језик је написано ћирилицом а за српски латиницом.
Зашто домаће фабрике лекова, а то важи и за увозне лекове, текстови нису написани ћирилицом, већ искључиво латиницом.
Зашто стране банке, предузећа и остали нису у обавези да на таблама фирми пишу ћирилицом , а и на писму своје државе. Зар није апсурдно - да Московска банка истакне фирму и рекламу на дресовима фудбалера исписано латиницом.
На нашим таблама државних институција у иностранству , а и на таблама страних у нашој држави мора бити примењена ћирилица, а и на језицима и писмима тих држава.
Зашто на новим саобрајним таблицама латиница и то са словима којих нема у нашој азбуци / латиници/. У Б и Х , која је под протекторатом, па није примењено латинично писмо. Могли смо и ми.
На крају, зашто не обавезати, да све истакнуте табле и други јавни текстови, морају бити исписани на српском језику и ћирилицом, а и на другим језицима и писмима по потреби.
Према томе, државне институције треба натерати да примењују Устав и закон, а за остале области треба донети по хитном поступку закон.
С поштовањем.
Јован Шолајић, Чачак
П.С. Дозвољавам редакцију текста.
Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ИТАЛИЈАНИ - ЗАРОБЉЕНИЦИ ИЗУВАЛИ ЧИЗМЕ СА НОГУ ИЗГИНУЛИХ НЕМАЦА.
Чачански парк - зима 1944 / 45. године. Одмах до улаза, поред стазе која води кроз целу дужину парка , стајао је споменик Веселину Миликићу. Споменик су подигли грађани Чачка, своме некадашњем председнику општине у знак захвалности, који је на самом почетку 20 - ог века покренуо акцију и подигао заштитни бедем око града Чачка - за одбрану од поплава Западне Мораве. Раније је Западна Морава плавила скоро сваке године градски атар, а од подизања бедема никада више. Нова власт после Другог светског рата је склонила овај споменик - јер није било примерено да се слави један председник капиталистичке општине. / Да Бог сачува /.
На тридесетак метара од улаза у парк стајала је рондела за цвеће, на месту где су се рачвале две стазе, а потом су се уједињавале опет у једну - идући кроз парк према западу. Италијани - заробљеници откопавају земљу - која је тазе изрована и ваде закопане изгинуле Немце у борбама за ослобођење Чачка 1944. године. Изгинуле Немце су сахрањивали њихови - јер на њима су комплет униформе, чак и понеки у шињелу и са чизмама на ногама. Један од Италијана је повукао да изује чизму са мртвог Немца, и нога остаде у чизми. Тело је почело да трули и трзај код изувања је произвео откидањање ноге.
Била је зима, не сећам се да је било неког великог смрада од људских телеса. Био сам веома млад, имао сам 15. година и био сам борац Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ - а. Чувао сам стражарски , са пушком у руци Италијане заробљенике. Не могу да се сетим како сам се ја ту нашао, ни почетка ни краја, нити да ли је био задатак да се тела изгинулих Немаца пребаце на другу локацију, не сећам се ни тога транспорта. Да ли је циљ ове операције да би се дошло до обуће - са којом смо јако оскудевали, или је то само био индивидулни - неконтролисани чин једног Италијана - не знам. Уствари, ја се ничега не сећам, изузев места у Парку и момента када је при изувању једне чизме са мртвог Немца, остала нога до колена у чизми.
Забележио по сећању, дана 9. новембра 2010. године.
Јован Шолајић, Чачак
ЗА МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ - ЛИЧНО.
Поштовани министре,
Моје питање, вама министру просвете, гласи :
Да ли се деца националних мањина код нас оспособљавају да се сутра интегришу у српско друштво.
1. Преко средстава јавног информисања, сазнајемо да се деца националних мањина школују на матерњем језику - чак и до највишег нивоа - до факултета.
2. Развијене европске државе / Аустрија , Немачка, Енглеска, итд./ траже да се деца нац. мањина школују на језицима тих држава ради интеграције те деце у друштва народа са којима живе.
Један званичник Аустрије каже да са српском децом немају проблема,. јер се она школују на немачком језику, а ваљда имају и допунску наставу по жељи на српском језику. Значи, у Аустрији, Немачкој, српско дете мора да зна језик те државе, а Албанац, Мађар, који живи у Србији не мора да зна језик своје државе. Предпоставка је - да ако дете националне мањине, кући говори на матерњем језику, учи основну и средњу школу, затим и факултет на матерњем језику, српски језик бива апсолутно елиминисан.
Та деца националних мањина сутра треба да раде у Србији. Како да се запосле и да раде, ако не знају језик државе у којој живе. Рђаву услугу сте им учинили. Ви сте ту децу направили хендикепираном. Незамисливо је - да одрастао човек не зна језик државе у којој је рођен и у којој живи и ради.
Деца са већим амбицијама студирају на факултетима у иностранству, враћајући се отуд са двоструким знањем: знањем професије за коју су се школовали и знањем једног страног језика. А, ту прилику нема Мађар, или Албанац у Србији. Њима се не пружа прилика да науче два језика и то у својој држави - што је далеко лакше.
Истина, можда су вође националних мањина захтевале да се тако организује школовање за њихову децу. Или је то од министарства потекло - можда.
Опасно би било, ако се преко оваквог школовања деце националних мањина, рађају клице које могу сутра да дезинтегришу државу Србију.
Боље би било, г - не министре, да је држава дала стипендије Албанцима да се школују у центрима: Београду, Нишу, итд. него ли што оснивате факултет у Бујановцу. То би било јефтиније, а и ти Албанци могли би сутра да раде у свим установама у држави.
Интересантна је појава: Цигани који су се интегрисали у српско друштво у свему : имају српска имена и презимена, славе српске славе, изјашњавају се као Срби, упорно се тражи од њих да се изјасне да су Роми. Боже, по попису их кажу има нешто преко 100.000 , а тврде да их има неколико стотина хиљада. Зар није боље за ту децу да се не одвајају од српске деце - да уче по програму за српску децу, него ли што за њих правите некаква гета.
Још један предлог : уведите у праксу да настава свакога дана почиње са подизањем државне заставе и са химном - коју певају сви ђаци. Народу је потребан и патриотиозам - да би опстао.
Молим вас г - не министре, одговорите ми да ли сам или нисам у праву.
Унапред вам се захваљујем
С поштовањем, Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ - у - Размишљања једног Чачанина.
ДУВАН САМ ОСТАВИО 23. МАЈА 1963. ГОДИНЕ.
Тог, 23. маја 1963. године, седео сам у својој канцеларији и разговарао са својим службеником Живадином - Жиком Милићем, беше тешка оморина, кашљуцамо и пушимо. Жико предложи да оставимо цигарете. Ја одмах прихватим, поготову што ми је и предложио наш лекар Др. Константин - Коста Петковић, обзиром да сам имао некакву аритмију или нешто слично на срцу.
Сутра ујутру, зовнем ја Жика у канцеларију и питам како је било. Жика каже - издржао сам некако до поноћи, после више нисам могао. Обишао сам све кафане док нисам нашао да купим цигарете. После сам се слатко напушио - каже ми. А ја њему, ја издржах. И никада нисам повукао дим до дана данашњег.
Како сам се одвикао пушења. У џеповима панталона , месецима и ко зна колико времена, носио сам начете кутије. нишку зелену дрину и браон кутију скопског вардара.Нисам узимао никакве бомбоне - једноставно сам пркосио себи. Свима сам говорио да нисам оставио пушење већ да то покушавам - тако сам говорио бар десет година.Нисам избегавао друштво пушача, нити сам захтевао да у мојој канцеларији не пуше.
Почео сам да пућкам још 1941. године, у 12- ој години / 1929 /, наравно кријући од родитеља и од деде..
У време окупирања Југславије од стране немачких трупа 1941. године, у кућу - у селу Кулиновцима - селу покрај Чачка, у госте стигао нам је стриц Милош Шолајић, иначе рођени Београђанин, који је избегао заробљавање , а био је на фронту негде код Ниша. Решио и дошао у кућу у којој никада није био, из које је његов отац, у 19 веку кренуо за Београд - трбухом за крухом. Стриц Милош је носио господско одело, са два три кофера је стигао и пушио је веома скупоцене цигарете Ибар, које су коштале 8. динара, а копачка надница је била 10.- динара. Стриц је пушио много, бацао је велике пикавце. И ми деца, хајде да се опробамо, да видимо у чему овај човек ужива. И тако и ја сам мало - мало пућкао пикавце.
Потом, за време рата, по наређењу окупаторских власти, гајили смо дуван, на отприлике 10 - 15 ари земљишта. И ако је било строго забрањено, део дувана и то по правилу најбољег, узимали смо за своје потребе и продају илегално. Ја сам се био извештио да одлично сечем дуван обичним, али веома оштрим кухињским ножем. Паковао сам тај дуван у пакетиће, комплетирао са цигаретпаширом који је разно - разним каналима стизао из Фијуме / Ријеке / и продавао сељанима. И, наравно пушио сам и цигарете од овог дувана. Цигарете сам правио веома спретно, а имао сам и табакеру, која аутоматски када се затвори, избацује цигарету лепо савијену и готову за паљење.
Када сам пошао у четврти разред гимназије - 1943. године, већ сам постао прави пушач. Знао сам да купим и по неку кутију Златне арде од Бугарских војника - иначе то су биле одличне цигарете.
Када сам био у партизанима , ми пушачи добијали смо - када их је било - по десет цигарета дневно по имену Партизан, паковане у кутије од 100. комада. Биле су слатке, јер су у себи имале бром, који је гасио потребу за сексом. У партизанима, једном ме је посетио отац Иванко. Дао ми је кутију цигарета и рекао да, ако ми некада буде тешко, да запалим цигарету - не знајуће да ја већ пушим.
Био сам страствен пушач - пушио сам обично по две кутије цигарета дневно. Пушио сам двадест година, а ево већ има пуних 47. година како не пушим. Потребна је само чврста воља.
Забележио по сећању, дана 1. новембра 2010. године.
Јован Шолајић, Чачак.
У ПЛАНИНАМА ОКО ИВАЊИЦЕ, РАТНЕ 1944 / 45. ГОДИНЕ.
У зиму , ратне 1944 / 45. године, као борац Друге чете, Трећег батаљона, Четврте српске бригаде КНОЈ - а, учествовао сам у претраживању планинских терена изнад Ивањице, тражећи остатке четничких јединица, које се нису предале новим властима.
У операцији учествује само моје оделење, нас десетак бораца са командиром оделења на челу. Наше ратно и војничко искуство је никакво. Све су то веома млади борци од 18 - 20 година старости, који нису служили војску. Ја међу њима најмлађи - добровољац, са тек напуњених 15. година. Наоружање, један пушко - митраљез, а остало пушке и то различитих типова. Ја сам имао неку холандску пушку - трометку - била је без - мало дужа од мојега стаса. На нама је - скоро на свима - одећа и обућа од куће понета. Не би се рекло да смо војска, једино нас оружје и петокраке на капама одају да смо то.
Претражујемо - "чешљамо" подбрђе неке планине. Ту и тамо на пропланцима понека бачија. На једном пропланку усамљена бачија. Предпоставка је, вероватно су и такве дојаве биле, да се баш у тој бачији крију четници, или се то мени само чинило, обзиром да сам био главни актер у случају баш ове бачије. Командир оделења, наређује ми да идем и да претресем бачију, а оделење се распоредило узимајући заклоне иза оборених столетних стабала шумског дрвећа.. Наређује ми да ставим метак у цев, да пушку откочим, да ставим бајонет на пушку и да лагано са пушком на готовс кренем ка вратима бачије. Да при прилазу бачији викнем да ли некога има унутра, да тражим предају са рукама увис, ако не - да испалим метак и да прилегнем пуцајући, водећи рачуна о положају, обзиром да ће цело оделење са митраљезом да дејствује. Срећа моја, никога није било унутра.
Тада, за дивно чудо, нисам осетио страх, као да се радило о некој дечијој игри. Тек, много година касније, када сам пролазио овим крајевима, хватала ме језа и боже - боже какав идиотизам - да мене још дете - најмлађег борца у целом батаљону, пошаље напред на нож непријатељу. Искуснији и зрелији заузели добре заклоне, а мене најмлађег истурили испред.
Једне друге прилике, моје оделење се у колони са већим растојањем, у пола бела дана, кретало из Ивањице у правцу Котраже . Ми се крећемо у колони макадамским регионалним путем и видимо, на пушкомет и ближе, косом изнад пута креће се непозната колона у истом правцу - њих преко десет. Закључили смо да се ради о четницима. Командир оделења, овога пута био је то Александар Петровић / 1923 - /, донео је одлуку да наставимо са кретањем - да не отварамо први ватру - јер нас је мало а и слабо смо били наоружани. Чак и метака нисмо имали за неку борбу. Тако, идосмо ми једни поред других , док они не сиђоше са косе, и ми здрави и читави прођосмо.
Ово сам записао у своје Забелешке, дана 22. фебруара 1985. године, којег дана сам био на Седници Савета СДК, филијале Чачак, у Гучи, сећајући се када сам овим крајевима пролазио за време рата - пре равно 40. година.
У Чачку, дана 29. октобра 2010. године.
Јован Шолајић, Чачак
СТОКОВИЋ РАДОЊА - ЛАМБА, ДИРЕКТОР ПРИВРЕДНОГ САВЕТНИКА ИЗ БЕОГРАДА, РОДОМ ИЗ БЕРШИЋА
Радоња Стоковић - Ламба , дипл. економиста, дугогодишњи директор Привредног саветника из Београда, био ми је велики пријатељ.
Ламба је родом из села Бершићи , у Горњемилановачкој општини.
Дана 2. новембра 1984. године : Радоња - Ламба, Душан Живчевић, руководилац службе за инвестиције Погона Горњи Милановац Електродистрибуције " Чачак " из Чачка и Ја - Јован Шолајић, руководилац Финансијског сектора ЕЛД - и "Чачак" из Чачка, посетили смо село Коштунићи. Циљ је да се ближе упознамо са проблемом нисконапонске мреже у том селу - управо слабог напона струје и велике неслоге у селу - да се нешто и са њихове стране предузме.
Отишли смо у кућу Лазара Брковића, иначе шурака Радоњиног. На лицу места смо се уверили да је напон струје никакав. Сијалица је само жмирила. Радио апарат и ТВ нема појма да раде. Једном речју ситуација је очајна. Као и да немају струју. Електродистрибуција из Чачка је учествовала у реконструкцијама НН мреже и у изградњи нових ДВ 10. КВ и Трафо станица 10 / 04 КВ са 50 % , а другу половину треба да обезбеде грађани и МЗ - у новцу и у радној снази - на пословима физичких радова. Закључили смо: да је реконструкција НН мреже неопходна , да Лазар са своје стране крене у акцију убеђивања грађана , а Живчевић да направи планове инвестиционих радова, а и моја маленкост да у плану инвестиција обезбедим потребна средства.
Лазар и његова супруга су нас примили као најрођеније. Лазар је веома интелигентна особа, не би се рекло да је сељак и да живи у прилично забаченом селу. Лазар је ведрога лика - из лица му "сунце сија". Каква људска лепота. А, тек како су нас почастили. И ручали смо у њиховом дому. За главно јело печено јагње на ражњу. Што кажу као " предратно". Јагње које није товљено, већ како га је мајка природа створила и одгајила. И данас ми је слатко то печење. Јели смо да нисмо знали колико нам је доста. Лазар и његова супруга су нас и испратили домаћински. Одбијали смо али није вредело, наш сељак из наше Шумадије је познат по великом - великом гостопримству. Дочекаће домаћински и случајног намерника.
На овом путовању обишли смо и сва околна села. Лепота, која се не може тако лако описати. У низу су наизменично : шуме, пропланци, ливаде, воћњаци, потоци - милина једна.
Свратили смо у село Брајићи. Села Коштунићи и Брајићи се граниче са историјском Равном Гором. На повећој згади у центру села налази се Спомен плоча о одржаном састанку Тита и Драже Михаиловића 1941. године. Унутра у тој кући изложени су и музејски експонати из тог времена.
Обишли смо и село Бершићи. У селу два споменика борцима из Другог светског рата: споменик неком првоборцу "Корчагину" и још једном првоборцу. У овом селу посетили смо и мајку Радоњину - старицу која има преко 80 лета. Старица нас је дочекала како доличи домаћинској кући и српској сељанки. Жена господствена, не би се рекло да је сељанка, пре да је пореклом из града. А, кућа велика .- домаћинска, види се веома стара - са великом окућницом - на једном пропланку - нигде куће ни близу.
Прошли смо и поред села Срезојевци, у којем је мој отац Иванко Шолајић / 1899 - 1974 /, као борац Шестог батаљона Чачанског партизанског борца " Др. Драгиша Мишовић" био заробљен од стране четника - у новембру месецу 1941. године.Партизани су га после неколико часака у контра јуришу ослободили. Отац је већ добио поломљених 6. ребара од ћушки од пушчаних кундака и цеви и био прислоњен за стрељање. Тројицу њих су заробили четници. Двојицу младих партизана одмах су убили, а оца мога су мучили - говорећи му шта ће он матор сељак у комунистима, а имао је свега 42. године. Ипак су га, неплански, спасле те старачке године.
У селу - историјском Такову - посетили смо споменик кнезу Милошу, вођи Другог српског устанка, који је подигнут тек коју годину пре, око чијег је подизања била дигнута велика " прашина".
У селу Теочину. Посетили смо некаве магацине пуне првокласног кромпира, произведеног у овим крајевима.
На овом путу прошли смо и село Брезну.
Ово путовање било је незаборавно. Радо га се сећам врло често.
Стоковић Радоња - Ламба, на жалост, умро је после неку годину, релативно млад. Жао ми је , из неких разлога, нисам га испратио на вечити починак.
И замислите, после неколико дана од смрти Ламбине, зове ме на телефон Ламбина супруга. Представи се и каже : "Мој Ламба је умро, у његовој бележници нашла сам овај број телефона. Зовем, да вас питам, да ли вам је Ламба можда остао нешто дужан " и тако у том смислу. Какво поштовање мужевљеве личности и каква култура. Свака част супрузи Ламбиној и Радоњи - који је то заслужио код супруге.
Ово сам записао у својим Забелешкама, на дан 2. новембра 1984. године.
Записах ово, јер држим до девизе . " Само оно што је записано то се и догодило ".
У Чачку, дана 28. октобра 2010. године.
ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА ТВ ЧАЧАК - Г - ЦУ СВЕТЛАНУ КОЈАНОВИЋ, ЛИЧНО.
Поштована Светлана,
И синоћ сам гледао ваш Гласник 2, опет ваш коментатор каже : " у спортској хали Младост у Атеници".
Питам се, да ли постоји уредник у вашој ТВ кући, или - да ли сте ви прочитали моја писања. Као да моја писања не допиру ни до кога у вашој кући. То је идиотизам.
Идиоти направише да малте - не пола Чачка оде у Атеницу. Па, бар да се ради о Атеници и ђене - ђене, већ се ради о бившим Кулиновцима, а од Другог светског рата о граду Чачку. И у Плану града Чачка и у Катастру пише Кулиновци.
Замислите, докле је то отишло ? Тражите од 988 телефонски број за М.З. "Свети Сава " у Чачку, или О.Ш. " Свети Сава" у Чачку, или за неког грађанина из ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, а овај вам са друге стране одговара да таквих у Чачку нема, али их има у месту зв. Атеница. Све због оваквих какав је и ваш спортски новинар. Може ли неко њему да стане на пут, није ваљда тај толико моћан да ради шта му се хоће.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо сам послао и на адресу градоначелника града Чачка.
Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА ГАЛЕНИКЕ - ЛИЧНО.
Поштовани г - не Мr ph Ненаде Огњеновићу,
Прочитао сам, пре неки дан, у Политици ваш интервју, у којем сте изнели планове на освајању нових лекова.
Питам.
Да ли постоји могућност да ваша цењена фирма произведе и лек Berlithion. Лек лечи или ублажава болест Полинеуропатију. Тај лек се увози из Немачке. Веома је скуп. Две кутије, или 60. капсула коштају мало фали од 4.000.- динара. Толико мора да се месечно пије да би лечење имало успеха. Лек није на листи Социјалног осигурања.
У Немачкој лек има сличну цену. Обзиром, да је у цену лека уграђена немачка плата радника, која је бар десет пута већа од наше, цена лека би значајно требала да буде код нас јефтинија. Помозите ви - тако што ћете га производити да се оболели и лече са овим леком.
А, чуди ме да Министарство здравља није овај лек ставило на листу, обзиром да нелечење искључиво са овим леком доводи до гангрене и ампутације ногу - до инвалидитета, што после то исто Министрарство кошта много више од самог лека.
С поштовањем.
Јован Шолајић, Чачак.
Ово писмо упутићу и Министру здравља.
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА ДИРЕКТОРА ДРЖАВНЕ ЛУТРИЈЕ СРБИЈЕ, ЛИЧНО
Поштована г - це Тијана Анђелић,
Пишем вам шести пут, у вези примене језика и писма у вашој установи. Ваша државна установа пише искључиво латиницом, а треба ћирилицом. Ћирилица треба да има предност, а она није ни равноправна - ње апсолутно код вас нема.
У чл. 10 Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.
А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише : " Кад се у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега ".
Ви се чак и зовете Државна, значи нема дилеме да ли се поменуте одредбе Устава и поменутог закона односе на вашу установу.
Најблаже речено, безобразно је да ваша установа, ни после пуне 4. године од доношења новог Устава, није нашла за сходно да усагласи своје пословање са највишим правним актом државе.
Очигледно да ви нисте изабрани конкурсом, већ вас је поставила нека партија, која је сада на власти. Зато вас није ни брига. Угледали сте се и на друге државне органе. Важно је да се доносе Закони, а не мора да се примењују. Јадан је овај народ, који нема на кога да се угледа. Државни органи морају да буду пример народу, како се закони и сва правила понашања морају дословце поштовати.
Запамтите, Устав државе мора бити светиња.
Како ћу да вам верујем у исправност извлачења добитака и подели "колача", ако сте у стању да кршите, чак и Устав своје државе.
Пошто сам вам о овоме проблему доста писао, без икаквог ефекта, заслужујем да ми одговорите, да ли ви имате некакво право да пишете искључиво латиницом - мада сумњам.
Очекујем брзе промене и брз одговор.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
АЛЕКСИЋ ВАСИЛИЈЕ, МАЈОР ЈНА, БИВШИ ОФИЦИР КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ И КОМАНДАНТ ЧЕТНИЧКОГ КОРПУСА.
Василије - Васа Алексић / 1913 - 1992 /, рођен је у Димитровграду , раније Цариброду.
Василијева супруга је Емилија - Мимица Дилбер / 1923 - 1996 /, ћерка Димитрија - Мите Дилбера , познатог апотекара из Чачка, родом из Аде у Војводинии и Зорке, рођене Бугарчић из села Кулиноваца - села покрај града Чачка.
Последње године живота, Васа и Мимица, живели су у селу Кулиновцима, на имању које је Димитрије - Мита Дилбер добио као мираз , оженивши Зорку Бугарчић, сестру Тихомира Бугарчића, из најбогатије куће у селу Кулиновцима. Емилија - Мимица била је јединица, па је наследила целокупно имање Димитрија - Мите Дилбера. У власништву ових породица / сада Бугарчића и Алексића / налази се и цео комплекс земљишта у Кулиновачком пољу, одмах до Градске болнице у Чачку.
Василије - Васа Алексић, пре Другог светског рата био је активни официр Војске Краљевине Југославије.
За време Другог светског рата био је командант неког четничког корпуса у Источној Србији. Приликом ослобођења тих крајева Васа буде заробљен од стране партизана. Суђено му је по кратком поступку, буде осуђен на смрт. Чекајући погубљење у нишком затвору, потплати стражара и побегне из затвора. Потом ступи добровољно у неку партизанску јединицу и поново буде догурао до чина официра партизанске војске, ратујући до краја рата.
Службовао је као официр ЈНА, у чину мајора, и живео са породицом у Ужицу. Једнога дана, један сељак из Источне Србије, који је дошао сину у посету - који је у тој касарни служио војни кадар, препозна мајора Василија Алексића. Сељак одмах пријави властима Васа - као невероватан случај. Васа одмах ухапсе, ваљда и одузму чин, итд.
Међутим, Васа напише писмо маршалу Титу. Напише му, да је тачно да је био командант четничког корпуса, али, да његов корпус нити он нису убили ниједног Србина, да је његов корпус искључиво оружаном силом бранио српска имања и породице од окупатора - Бугарске војске.
Захваљујући томе што није окрвавио руке у рату и већ донетом Закону о амнестији, Васа пусте из затвора, врате му чин мајора, али га ипак превремено пензионишу. Био је осуђен на смрт само по предпостављеној кривици - по томе што је био командант велике четничке јединице.
Овакву животну причу чуо сам на гробљу у селу Кулиновцима, приликом сахране, дана 23. октобра 1984. године, ,Мимичиног и Алексиног млађег сина Владана / 1958 - 1984 /, који је, враћајући се са неке свадбе, погинуо у саобраћајној несрећи код Кнића,, и то записао у свој дневник.
Ако ово није права верзија случаја Василија Алексића, ја се извињавам и молим оне који нешто више знају о овоме да ми јаве, да то у овом писању исправим.
Волео бих, да ова прича буде потпуно истинита. Написао сам је да остане за будућа поколења - да се не забораве интерсантне и тешке животне драме наших људи. Дао Бог, на ововременим споменицима преминулих само пише : име и презиме, година рођења и смрти. А , на старим споменицима писало је о целом животопису преминулог.
Записао сам ово - јер држим до девизе : " Само оно што је записано то се и догодило.".
Написао, дана 26.октобра 2010. године.
Јован Шолајић, Чачак
ЗА ГЛАВНОГ УРЕДНИКА - СВЕТЛАНУ КОЈАНОВИЋ - ЛИЧНО.
Поштована г - це Светлана,
Спортска хала Младост, а и спортска хала Колос, нису у Атеници, већ у градском насељу у Кулиновцима, а ближе у Кулиновачком пољу у градском атару града Чачка. Атеница је наредно насеље, које се простире од десне обале Атеничке реке према Краљеву.
О овоме сам вам писао 23. о.м. - да је ваш спикер у Гласнику 2 , дана 20.о.м. рекао у хали Младост у Атеници.
Међутим, и синоћ у Гласнику 2 спикер опет понавља и каже хала Младост у Атеници. Не може нешто да буде у Атеници, а да се у Плану града Чачка и у Катастру зове Кулиновци - признаћете.
Писао сам вам о овоме више пута. Па, не знам ко ће коме више досадити. Ако бога знате, прекините са погрешним информацијама. Сматрам вас одговорном особом, па просто не могу да верујем, да се овако нешто ради и дозвољава у вашој ТВ кући.
Удостојите ме бар са пар речи - шта је у питању.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо сам објавио на своме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА:
ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА ТВ ЧАЧАК, г - цу СВЕТЛАНУ КОЈАНОВИЋ, ЛИЧНО
Поштована Светлана.
У вашој емисији ГЛАСНИК 2, дана 22. о. м., ваш коментатор каже " у спортској хали МЛАДОСТ у Атеници.
Ево, опет вам кажем да се спортска хала Младост не налази у Атеници, већ у Чачку, у насељу Кулиновци. Атеница је суседно насеље , које се простире од десне обале Атеничке реке до Трнавске реке.
Запамтите, у насељу Кулиновци налазе се: касарне, хладњаче, болница, школа "Свети Сава", пошта , спортске хале Младост и Колос.
Пошто вам пишем већ неколико пута, а ви настављате по старом, желео бих и молио бих вас да ми одговорите, шта је у питању. У плану града Чачка лепо пише Кулиновци, а ви кажете Атеница. Спортска хала Младост налази се у градској Месној заједници "Свети Сава", која строго покрива територију Кулиновачког поља као дела Кулиноваца. Па, призаће те, не може да буде Атеница у Кулиновачком пољу.
Г- це Светлана, ако бога знате, престаните да нас иритирате - са тим Атеница, па Атеница.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак, ул. Владана Шићевића 19
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
ЗА РЕКТОРА ДРЖАВНОГ УНИВЕРЗИТЕТА НОВИ ПАЗАР - ЛИЧНО
Поштовани ректоре,
Негде сам видео Таблу на згради Ректората вашег Универзитета у Новом Пазару. Исписана је само на латиничном писму.
Међутим, у члану 10 Устава Републике Србије прописано је да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.
А, у члану 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише :" Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод и десно од њега."
Према горе наведеном, као државна институција, у обавези сте да све пишете ћирилицом, а и на латиници ако је то поменутим законом прописано.
Значи кршите Закон и Устав државе Србије.
С поштовањем,
Јован Шолајић, Чачак
Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.
