ЗА МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА - ЛИЧНО

Поштовани г - не Дачићу,

Укратко, зашто нема поступка у кривичном гоњењу лица - одговорних за нестанак предмета из заоставштине некадашњег председника СФРЈ - Јосипа Броза - Тита.

Било да се ради о предметима који треба да наследи држава Србија , или пак Брозови наследници. Предмети нису могли да испаре. Постоје било какви писани трагови о којим се предметима ради, вероватно и Инвентари. Онај који је дао некоме предмете и онај који је наредио издавање предмета и онај који узете предмете није вратио морају да буду кривично гоњени.

Или су они који су приграбили нестале предмете политичка и друга друштвена олигархија - па су као такви можда посебно заштићени - можда је таквима све дозвољено - па и да узурпирају друштвену и туђу имовину. Свашта је могуће. Да ли је то баш тако - интересује ме.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГУВЕРНЕРА НАРОДНЕ БАНКЕ СРБИЈЕ - ДЕЈАНА ШОШКИЋА - ЛИЧНО

Поштовани г - не,

У данашњој Политици, објављена је слика - на којој ви држите у руци нову новчаницу од 2000.- динара. Лепо, честитам.

Међутим, на овој новчаници, видим и латинично писмо. Интерсује ме, као грађанина, којим је то законом и сл. предвиђена употреба латиничног писма на новчаницама, обзиром да је у чл. 10 Устава прописано да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.

Управо, зар је могуће и да постоји некакав пропис или закон који дезавуише и да је старији од Устава. Хвала Богу, код нас је нормално - да је све могуће, па и ово.

Ако је могуће - да нам је инфлација висока и да истовремено динар јача у односу на ЕВРО, зашто се не би погрешило о једно слово Устава - који руководиоци НБС нису успели ни да прочитају ни за 6. година од када је нови Устав донет - па по инерцији из ранијег периода пресликавају неке делове са новчаница издатим у неким ранијим периодима. Како друкчије разумети овакав пропуст.

Молио бих вас , поштовани гувернеру, да ми одговорите како је дошло до тога да на поменутој новчаници употребите и писмо латиницу и какве мере ће те предузети.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА - ДРАГАНА БУЈОШЕВИЋА - ЛИЧНО

Поштовани г - не,

У данашњем броју вашег цењеног листа штампан је и додатак - БИГ БИЗНИС.

Питам, који су разлози, да овај додатак штампате на латиници и тако покварите визуелну слику вашег листа. Мало - мало, па вам на по целој страни, изађу текстови латиницом писани. Замолите оглашиваче и остале да текстове пишу на нашем и вашем традиционалном писму - а назив оглашивача само да буде у оригиналу.

Ја, ваш лист и још неколико ваших издања купујем по традицији - десетинама година уназад. Прво, јер их сматрам прворазредним а и из разлога што их штампате на ћириличном писму. Ако будете све више и више одступали од традиције, вероватно да ћу морати да се определим за неке конкурентске новине - што не бих желео.

Зашто побогу - да ако је реч о бизнису да то треба да се штампа на српском језику латиницом - коју узгред наш Устав не познаје - као да привредници Србије не треба да знају државно писмо. Ако стварно не знају онда их треба натерати да га науче.

Ваша кућа треба да буде пример - како треба чувати традицију . Знајте, ћирилица је питање чистоте српскога језика. Само оне публикације које су одштампане на српском језику на српској ћирилици сматрају се у свету српском културном баштином, а на латиници баштином Хрвата - тако то види Америка и остали свет на западу - што треба да имате у виду.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА ЕЛЕКТРОДИСТРИБУЦИЈЕ ЧАЧАК

Поштовани директоре,

Читам у данашњој Политици, у рубрици "Филателија" , чланак поводом 100 - годишњице ХЕ "Моравица" у Ивањици.

У чланку не поменуше Електродистрибуцију Чачак, која је - колико ми је познато финансирала адаптацију и реконструкцију ХЕ са око 120. милиона динара.

Ваљда је инвеститор заслужио, ако ништа више, бар да му се име помене. Колика незахвалност и нетактичност!

Ваш човек је дао податке новинару - па би га требало приупитати - због чега је игнорисао најбитнију чињеницу - онога ко је дао новац. Морао би, било како, да одговара за пропуштено. Да не будем самоуверен -да не грешим душу, можда је новинар намерно или ненамерно изоставио име инвеститора.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА МИНИСТРА СПОЉНИХ ПОСЛОВА - Г - НА ВУКА ЈЕРЕМИЋА - ЛИЧНО

Поштовани г -не министре, Имам утисак да ваше министарство недовољно заступа интересе наших грађана у иностранству. Примера, за моју тврдњу, има много. Указаћу вам само на следеће:

1. СЛОВЕНАЧКЕ ПЕНЗИЈЕ.

Држављани Србије, који су право на делимичну или пензију у целости остварили у Словенији чекају већ двадесет година да остваре то право. Истина - занемарљиво мали број то право је остварило. Ти осигураници - пензионери - наши грађани трпе велику материјалну штету. И држава Србија, израчунао сам да ће да изгуби преко једну милијарду ЕВРА - колико је за ових двадесет година исплатила аконтација из нашег буџета и колико би требало да њени осигураници добију на име разлике до пуног износа утврђене пензије. Ко је могао и ко је одлучио у нашој држави да држави Словенији опрости и задњи динар / ЕВРО/ за сва потраживања - досадашња и будућа за пензије наших држављана /живих и умрлих/ остварених на терет Пензијског фонда државе Словеније. И друго, просто је неверовантно да српске власти не воде борбу да њени грађани остваре право на разлику већ исплаћених пензија до износа по решењу пенз.фонда Словениоје и већ исплаћених аконтација на терет пенз. фонда Србије

2. ИМОВИНА ИЗБЕГЛИЦА - СРБА ИЗ ХРВАТСКЕ.

Срби - избеглице из Хрватске вапију да им се врати имовина - остављена на територији Хрватске, као и сва друга материјална и нематеријална права стечена у тој држави. Нема се утисак да наша држава ишта ради да од Хрватске међунардно захтева да ови Срби та права и остваре. Ради се о огромној имовини - која се процењује на више десетина милијарди ЕВРА. И у ранијим временима у свету - преселење становништва плаћано је између држава. А, ово преселење - изведено на силу - прогоном - има још већу тежину - и зар држава - Србија неће или је немоћна да уради нешто више него ли што чини. Ствари стоје у месту, а Хрватску примају у Европску унију. Хрватска нема спор са суседима / Србијом/ и оберучке је примају у своје окриље, а Србију не примају ни за кандидата - јер имамо спор са непризнатом државом Косовом. Значи, да лежи зец у томе - што ми немамо спор са Хрватском. Или, смо ми држава другога реда а Хрватска првога реда пред међународном заједницом.

3. ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ ПОТОМЦИМА ДИНАСТИЈЕ КАРАЂОРЂЕВИЋА У : ЦРНОЈ ГОРИ, МАКЕДОНИЈИ И СЛОВЕНИЈИ:

Ако су потомцима Карађорђевића, од државе Србије, призната сва грађанска права, онда Србија мора да штити и интересе Карађорђевића - као својих грађана. Нисам информисан - да је држава Србија од било кога суседа од поменутих држава тражила да се спор са враћањем имовине Карађорђевићима реши на задовољство и праведност захтева. Ми ћемо да вратимо имовину конфисковану лицима припадницима окупаторске Мађарске, а демократске: Словенија , Македонија и Црна Гора, не морају да врате конфисковану имовину породици Карађорђевића - која је скинута са државничког трона силом прилика - у револуционарном заносу нових светских збивања.

4. ВРАЋАЊЕ ИМОВИНЕ ОД ХРВАТСКЕ - ГРАЂАНИМА И ПРАВНИМ СУБЈЕКТИМА ИЗ СРБИЈЕ.

Многа одмаралишта, хотели и сл. у Далмацији у власништву су предузећа из Србије. Исто тако, и многи грађани Србије имају своје куће и другу имовину у Далмацији и у другим деловима Хрватске. Питање - шта је држава Србија учинила да се и ово питање реши. Наравно и реципрочно - да се Хрватској врати иста имовина на територији Србије. Није ово мала ствар - ради се о имовини веома велике вредности.

Г - не министре. Ваше министарство и нарочито ви лично - такав јавни утисак се стиче - много труда сте улагали на темама : непризнавања Косова и нашег пријема у ЕУ. Резултате знамо. Међутим, на горе наведеним питањима а и у осталим сличним, нисте урадили скоро ништа - бар такав је општи утисак. Ако сматрате да то није тачно, молим вас оповргнути ми моје тврдње - бићу вам захвалан.

Грађанима и свету много се прича - да Србија има добре односе са свим бившим републикама СФРЈ, а да скоро ништа није урађено на остваривању природних права грађана Србије и избеглица у Србији - која су постала проблем распадом бивше наше државе. Да су комшијске државе биле у нашем положају - до сада би нас сатерале у мишију рупу - цео свет би нас нападао, не бисмо могли ни привирити у било каквим светским форумима. То је ваш пораз - да толико избеглица и толико пензионера , ни после 20. година, није решило ни основна материјална права грађанина. Зар смо ми држава - Србија стварно држава другога реда. Краљевина Србија и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевина Југославија имале су дипломатију високог међународног признања. Зашто, није данас тако?

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА"

Поштовани уредниче,

Молим да објавите следеће:

КАСНО СМО СЕ СЕТИЛИ ДА ЕКОНОМИЈА И ОПШТИ РАЗВОЈ ЗАВИСЕ ОД ВЕЛИКИХ КОМПАНИЈА И ОД ВЕЛИКИХ ПРЕДУЗЕЋА.

Председник Борис Тадић у Крагујевцу рече : " ....да је државу немогуће индустријализовати без привлачења великих компанија....."

Касно смо се сетили, г - не председниче. Овај народ је, одмах после тара, изграђивао тешку индустрију - борећи се са многим тешкоћама, гулио је жуту проју, градећи гиганте, као што су: Иво лола Рибар у Железнику, Магнохром и да не набрајам даље.

Дође нова власт и сву ту тешку индустрију уништи, прокламујући - да нам је прави пут у будућност развој мале привреде. А, познато је - и онима који нису економски образовани - да је стварање малих предузећа у строгој зависности од великих предузећа . Нема гиганата - нема мале привреде. Били смо толико наивни, а можда је и корупција учинила своје, да позатварамо наше фабрике и да нађемо безвезну рачуницу да све увозимо - као да поседујемо ризницу злата одакле би тај увоз плаћали.

Какав апсурд. Наш Срболек из Београда је затарабљен - нека се питају истражни органи - откуда то- и сада на тржишту немамо лек НИТРОГЛИЦЕРИН, већ га увозимо из Хрватске, по четири пута већој цени. Каква смо ми држава да не можемо да организујемо производњу овог производа у коме смо можда лидери, па о чему ми да причамо.

На крају, ако је све у иностранству јефтиније, и онда државо увозите све и свашта, а шта да ми радимо. Нема рада - нема хлеба. Организујте државу да сви према својим способностима раде и нека од таквога рада живе. Никаква је то организација једнога друштва да пола способних грађана ради, а да она друга половина не ради и да та половина ипак живи на грбачи оних који раде и на друге начине.

Значи, остајем нам да поново градимо тешку и другу индустрију.

Палицу увозничког лобија треба да предате извозницима.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Ово писмо објавила је Политика   у броју од 20. децембра 2011. године.

ЗА РУБРИКУ "МЕЂУ НАМА"

Поштовани уредниче, Молим, да у вашој рубрици, објавите следеће:

ДА ЛИ ВОЈВОДИНА ДА ПОМОГНЕ СРБИЈИ - КАКО КАЖЕ Г - ИН ШАНДОР ЕГЕРЕШИ.

Поводом две године од проглашења Статута АПВојводине, председник Скупштине АПВ, г - ин Шандор Егереши, дао је изјаву, у којој између осталог каже: " ... да Војводина .... добије могућност да се развија као модеран европски регион и да помогне Србији да се трансформише у модерну, европску, децентрализовану и регионализовану државу".

Није у реду и није лепо, чак није ни пристојно, да Војводина буде та која ће да Србију унапреди. Ваљда треба Србија да омогући Војводини а и осталом делу Србије развој.

Ништа необично. Војводина је нешто изнад и јаче од Србије - она већ има нека права која је представљају као државу.. И институционално је изнад државе Србије.

Примера ради - у чл. 10 Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо, а у Статуту Војводине, у чл.26, став 2. прописује се употреба и латиничног писма српског језика. И, ником ништа.

Питам само нашу јавност - зашто српски народ не може да се уједини - већ се само дели и парча. У 19 веку ујединише се немачке државице и створише јаку Немачку, италијанске државице и створише целовиту Италију, Хрватска је јединствена држава и ако је историјски састављена од више покрајина: Хрватске, Славоније, Далмације и Истре, а ми се делимо у 21. веку. У Индији постоје републике, или како се већ зову, које имају и по 175. милиона становника, немају аутономије, а брзим корацима се развијају, одавно већ имају и атомску бомбу. Колико ми је познато, у Румунији живи преко 2. милиона Мађара - и немају засебну аутономију, а Румунија је у ЕУ. Истовремено, ЕУ од Србије захтева давање све веће аутономије Војводини. Нешто ту није у реду. Значи, да аутономаши из Војводине директно врше притисак на ЕУ да од Србије тражи све више и више. ЕУ нас кажњава уз добру припомоћ наших кадрова из Војводине - који изгледа да су незасити власти.

А, у Војводини живи око 75% Срба и та област има аутономију - засебност у односу на остали Српски народ у Србији. Није логично. Испада , да се Срби од Срба деле и раздајају. Зашто војвођански политичари траже све више ингеренција у управљању покрајином.

У Војводини живи око 2. милиона становника, а у остатку Србије, који се зове Централна Србија, живи близу 6. милиона грађана. Како то да Војвођанима треба и имају још један ниво власти, а остатку Срба и других то не треба. Будите мало стрпљивији, немојте журити.

Инсистирајте на републичким органима да се са регионализацијом Војводине регионализује и остатак Србије - ако већ сматрате да ће нам и тај ниво бирократије донети бољитак. Неће нам донети бољитак. Добар пример сте ви у Војводини. И ако сте добили аутономију од - да се тако изразим од рођења - и ви имате неразвијене општине и то природно богата Војводина . Фали нам много тога у политици равномерног развоја свих крајева државе, али о томе другом приликом.

Шта значи ваша крилатица бржег развоја Војводине. Другим речима значи - да Војводина треба да се развија брже од остатка државе. То нема никакве логике и то је цинизам своје врсте. Нигде у свету, ни у једном систему, се не прокламује да се посебно развија најразвијенија област. Ваљда, по свим овоземаљским правилима, држава се мора организовати да се брже развијају неразвијенији крајеви, а не развијенији. Али, код нас и то је могуће. Ми обични људи, знамо у ком грму лежи зец. У нас влада Влада састављена од вишестраначке - танке коалиције, па вам је лако - вама из Војводине - да вршите притисак за добијање све већих уступака и за све више власти. Све док не стигнете до нивоа из 1974. године, ако нисте већ дотле стигли, а можда и престигли - г - не Шандоре Егереши. Питам се, на крају, ко ће сутра да сноси одговорност те аутономашке погубне политике која се води - која цепа државу - уместо да је уједињује..

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА:

ПРВА СРПСКА ТВ - ДИРЕКТОРУ - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

Гледам ваш ТВ програм. Имате и лепих емисија.

Међутим, смета ми, што вашу ТВ називате Првом српском ТВ, а , углавном пишете латиничним писмом, а не ћирилицом - српским писмом. Зовете се српском ТВ и то чак да сте " Прва српска ТВ", а не пишете писмом српског језика - ћирилицом.

Интересантно је - да је за време Југославије - писмо ћирилица било бар у равноправном положају са латиницом, а сада у Србији када је Уставом прописано да је у јавној употреби само писмо ћирилица, наше ТВ па и ваша ТВ, углавном пишете латиницом.

Господо, нема нам спаса - очигледно - ако радимо све контра затирању нашег идентитета, ако не поштујемо историју и традицију, и ако се недисциплинујемо.

Ако су нам медији прљави у језику и писму, ако нам је језик пун страних речи и израза, онда не треба да нас чуди прљавштина : на улицама и тротоарима, на фасадама кућа,, у речним коритима, на степеништима, у парковима, итд. Зато, господо - дајте пример народу своме - дајте пример чистоте у језику и писму свога народа - дисциплинујте се.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

РТС - ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА - ЛИЧНО

Поштовани Александре Тијанићу,

На вашем Првом програму ТВ врти се емисија " ЈА ИМАМ ТАЛЕНАТ". Гледам је - није лоша.

Међутим, смета ми што текстове пишете латиничним писмом. Као јавна установа, или како ви стално истичите - као јавни сервис, у обавези сте, по чл. 10 Устава, да пишете ћирилицом.

Ако, комерцијалне ТВ не можемо да убедимо или натерамо да пишу ћирилицом, вас би требало научити да не кршите Устав. Али, како? Ми - грађани смо у обавези да вам плаћамо ТВ претплату по некаквом законском пропису, а ви нисте у обавези да се придржавате чак ни Устава. Морате признати то је непојмљиво.

Питам се, да ли вас неко контролише и да ли ви неком у овој држави полажете рачуна за свој рад. Вероватно, да се понашате као "слободан стрелац", чим ви перманентно кршите чак и највиши законски акт ове државе - УСТАВ.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ОСНОВНА ШКОЛА "СВЕТИ САВА" ЧАЧАК

ДИРЕКТОРУ ШКОЛЕ - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

На све стране ваше школе - на раздаљини до 100 па и 200 метара - природа је покривена отпацима од најлонских кеса и флаша. Околни травњаци покривени су су толиким отпадом да се трава и не види. И, сви објекти тржног центра исцртани су графитима.

Ништа друго не може да ми падне на памет - већ да су ђаци ваше школе актери те прљавштине.

Предлажем вам, да сваких седам дана организујете акцију , да ђаци сакупљају горе наведене отпатке - све док им се не досади - да их научите да тако не треба да раде. Такође, да периодично наредите скупљање новца за кречење фасада околних зграда.

Научите или натерајте ђаке да кесе и флаше бацају у контејнер који им се налази " пред носем" - а не где им падне на памет.

Научите ђаке да чувају благодети наше богате природе. Свуда нам поред улица и сокака стоје бачене најлонске кесе и пласитичне флаше и још какав отпад. Научите ђаке да они то не смеју и не треба да раде и да утичу на одрасле чланове свога домаћинства да се и они боље понашају према природној средини у којој живе.

Пре Другог светског рата, ми - ђаци те школе морали смо да одржавамо чистоћу у дворишту школе , около школе није било потребно јер је све било у најбољем реду. Плевили смо траву у калдрмисаном дворишту школе. Травке једне није смело да бу де у калдрми .

Много је прљавштине око ваше школе. Није примерено једној васпитној установи. Немојте дозволити да интервенише Комунална полиција.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

НОВАКОВИЋ ВЕРА, РОЂЕНА ШОЛАЈИЋ, ИЗ БРВЕНИКА НА ИБРУ, УМРЛА 5. НОВЕМБРА 2007. ГОДИНЕ.

Вера Новаковић, рођена Шолајић, из Брвеника на Ибру, умрла је 5. новембра 2007. године, у болници у Рашки. Годинама је боловала од штитасте жлезде и шећерне болести. Сахрањена је на гробљу у Брвенику на Ибру,теистички, уз послужење на гробљу.

Вера је рођена у селу Кулиновцима покрај Чачка 16.августа 1927. године, као четврто дете, а трећа ћерка по реду од Иванка Шолајића, земљорадника / 10.5.1899 - 1.4.1974/ из села Кулиноваца покрај Чачка и Милеве, рођене Вујовић / 30.4.1900 - 16.11.1981/, домаћице, од укупно шесторо деце у оца и мајке / три брата и три сестре/.

Вера је завршила основну школу од 4. разреда 1938.године, у Кулиновачко - атеничкој школи, која се налазила на око 100 метара од наше куће. Једно време, пре поласка у школу, Вера је живела у селу Грабу у Драгачеву, у породици бабе и деде по мајци - Живка Вујовића / 1871 - 1943/ и бабе Катарине , рођене Милутиновић - рођене у селу Тијању у Драгачеву. У кући бабе и деде у Грабу, тада су живели поред деде и бабе, ујак Милијанко, ујна Олга, рођена Живанић, родом из села Коњевићи код Чачка и ујак Миладин. У кући још није било мале деце, те су Веру обгрлатили и заволели сви из куће - како се само пожелети може. Једва су је пустили да се врати код родитеља - тражили су да остане код њих - трајно. И Вера их је све заволела и свикла - да се и она једва од њих одвојила.Тражили су да је упишу у основну школу у Грабу.

Вера је после основне школе одрастала у кући родитеља, радећи све послове око домаћинства, око стоке, и рада у пољу - на имању. Копала је у татиним њивама , а и у позајмицама и на мобама. Године 1949. у нашем селу је основана СРЗ " Ратко Митровић", те је Вера мало закачила рада и у СРЗ - остварујући трудодане. Тата је одмах приступио СРЗ.

Те 1949. године време је било да се Вера уда. А, и тежак је то посао био - радећи свакога дана од јутра до сутра у њивама и ливадама, воћњацима и вршидбама по целоме селу у СРЗ од зиме до касне јесени, те је и то помогло да живот промени.

У месецу септембру или октобру 1949. године, неко је Вери сочио и она оде без свадбе и без икаквог испраћаја и без знања родитеља и уда се за Радомира Пајовића, милиционера из Крагујевца, родом из села Мршинци код Чачка / 1926 - 1990/. За неки дан и ја одох на редовно одслужење или дослужење војног рока у Загреб, тако тата и мама остадоше сами у кући, поред 6 - ро деце. Милена је била удата у Чачак / 1922 - 2002/, Олга / 1923/на студијама или је већ била завршила факултет у Београду, Милутин / 1925 - 1998/ у војсци у Београду, Ја / 1929/ у војсци у Загребу, Видосав / 1932/ , на занату у Краљеву

Вера је кратко живела са Радомиром. Брзо су се разишли и развели, не знам колико им је брак трајао. Живела је у неком кућерку у центру Крагујевца, одмах близу десне обале Лепенице, делила је просторије са неком Видом, великим другом и сапатником. Вера је једно време радила у Фабрици конзерви " Звезда" у Крагујевцу. Причала нам је - да када би ви знали како се спрема та конзервирана храна ни када је не би узимали у уста - што је она одмах прекинула са конзумирањем.

Вера је у Крагујевцу, у браку са Радомиром Пајовићем, родила сина Слободана - Бобана - Паја Пајевића / 1950/, погрешно заведено презиме у матичне књиге - Пајевић, уместо Пајовић, и тако оста до данас, дипл. маш. инжењера у фабрици " Слобода" у Чачку. Вера је тешко живела у Крагујевцу. Тата и ми остали из куће смо Веру помагали колико се могло. Али, тешко је било у туђем стану живети и одгајати мало дете и радити тешке послове у фабрици. Поготову, што је Слободан био напуштено дете - све му је мајка дозвољавала. Пример, хоће да руча ћевапчиће у кафани. Хоће 10. ћевапчића, загрли тањир - не да Вери да поједе ни један ћевапчић, а не може да их поједе све и остане део плаћен а непоједен.

Неко време је прошло / 1959/ и Вера се по други пут уда - за Славољуба Новаковића / 1926 - 1979/ из Баљевца на Ибру, родом из села Варева код Рашке. Недуго потом / 1961/, прешли су да живе у Брвеник на Ибру у насељено рудничко место. Славољуб - Славо је учесник НОБ- а, више пута је у рату рањаван. Био је велике бистрине и ума, радио је послове шефа рачуноводства у Амбуланти у Рудницима угља у Баљевцу на Ибру и у још неким фирмама. Био је "дрвени адвокат" у овом крају. Био је способан , а имао је и своју писаћу машину, да напише, молбу , жалбу, тужбу, да регулише пензије ратницима и осталима ратне и поратне генерације са мало стажа. У једном говору, на његовој сахрани, поменуто је да је Славо успео да регулише пензије - њима 198 - рици или сличном броју. А, на сахрани је одржано неколико говора и то од угледних личности.

Славо потиче из познате породице. Деда Славов је био цариник у Рашки, у време Краљевине Србије. Његов деда купио је 2 ХА имања у Рашки, која ће так сада бити приведена намени за некакву градњу и имање од 14, 5 ХА у селу Вареву код Рашке, имање столетне шуме борова и сл. На овоме имању, поред куће , старе и новоузграђене за излете и сл., протиче бистри поток планинске воде. Иначе, после смрти Славовог оца, целокупно имање је преведено на мајку Славову. Да није тако било - да је и Славо наследио 1/3 колико му је припадало - имао је и једну сестру, Славо би вероватно све то имање утулио - продао обзиром да је живео у веома тешким материјалним условима.Овако, после смрти Слава и Славове мајке сво имање стоји и наследили су га 5 - рица Славових синова.

Славо је из свога првога брака довео синове : Слободана - Слоба / 1949 - 14.7.2003/, Сима / 1951/ и Родољуба / 1953/, Вера му донела из првог брака свога сина Слободана - Бобана / 1950/, и заједно су родили Ивана / 1960/ и Александра / 1961/, тако да су Вера и Славо одгајили укупно 6 -ест синова.

Вера и Славо тешко су материјално живели - требало је издражавати 8 - ро чељади са једном Славовом скромном платом.Тата Верин Иванко Шолајић, памагао их је колико је знао и могао.Чим су западали у велике материјалне тешкоће, Вера је долазила код тате Иванка и тражила да јој помогне. Тата Иванко прода плац на имању зв. Радовина, колико треба да Вери, а остатак остави за себе и породицу, јер је и он био у истим или сличним тешкоћама. Тада је плац за изградњу кућа било лако продати. Наше имање се налазило у приградском насељу Чачка, у насељу у коме је у то време цветала дивља изградња кућа од стране досељеника из: Драгачевског, Ивањичког, Златарског, Златиборског, Нововарошког краја. Узгред речено, тата је то имање цело, плац по плац, испродавао. Вера је увек чекала пар дана док тата прода плац, узме паре и натраг кући да решава проблеме. Тата је засигурно тако продао неколико плацева. Тата је био веома осетљиве природе, није се уопште предомишљао да ли да продаје имовину или не.Увек је Вери излазио у сусрет.

Школовати , хранити, облачити и обувати није било лако - 6 - ро ђака.. Вера се сналазила. Најстарија 4 - ца синова била су приближних година : Слобо, Бобан, Симо и Родо, па су удешавали да иду у школу у две смене. По двојица се враћају из прве смене , свлаче "парадно" одело и обућу, облаче шта се има за по кући, а друга двојица обрнуто: свлаче оно што се носи по кући и облаче оно што су прва двојица носили у школи у првој смени.

Вера и Славо нису одвајали децу и деца су - међу собом живела  у највећој слози и љубављу - и до - дан - данас је остало тако.

И поред огромних материјалних тешкоћа, Вера и Славо били су веома гостопримљиви. Једне прилике, с јесени посетили смо их док су живели у Баљевцу на Ибру : нас седморо из Верине породице из Чачка.Сестра Милена , брат Милутин са супругом Грозданом, брат Јован са супругом Емилијом и брат Видосав са супругом Ружицом.Супруг Миленин Љубо није могао због посла да пође, а сестра Олга и њен муж Добривоје из некаквих разлога нису могли да пођу, а живели су у Београду. У дубоком памћењу ми је остала ова посета. Ишли смо ми и у другим приликама. Возом смо тада путовали, аутомобил је ретко ко имао. У гостима смо били 3 - 4 дана. Како су нас само гостили. Свега и свачега је било да се поједе и попије.Најслађе смо појели - ни мање - ни више, већ скоро пуно дрвено буре од пулпе од 200 литара киселе паприке - спремљене као туршија - са сирћетом, першуном, целером, итд.

Славо је добро пио. И умро је, веома млад, вероватно да је пиће томе допринело.Једнога дана, пијан, било је то с јесени, прекорачио је праг стана, пао и умро. Није боловао. Умро је 1979. године, са 53. године живота. Вера са синовима га је сахранила достојанствено. Сахрана атеистичка. Носили су га до вечног пребивалишта - њих 6 - рица синова. Присутно је било много света. Одржано је неколико говора. За присутне на гробљу приређено је послужење. Ни пре ни после Славове сахране, нешто тако нисам видео. На дугачак низ столова на гробљу од талпи фиксираних , као и клупа које иду уз столове, изнето је за послужење, свега и свачега. Неколико салата : кисела паприка, парадаиз, слатки купус, кромпир, мислим да је било укупно 6. врста салата, јагњеће, прасеће, телеће и пилеће печење, риба, чак и пуњена паприка и сарма од киселог купуса, све врсте пића. Прво четворо деце већ је имало своје плате, па су и могли да покажу свету да Славова деца су домаћини и колико су покојника ценили и поштовали. Имао се утисак да је око сахране Бобан био најглавнији.

Слобо је завршио подофицирску школу ЈНА и пензионисан је у чину заставника ЈНА. Бобан је завршио Машински факултет у Чачку, Симо је завршио за трговца и ради и живи у Београду, Родољуб - Родо је завршио за електричара и живи и ради у Београду, Иван је завршио за ПТТ техничара у Београду , радио је у ПТТ Рашка, живи у Брвенику на Ибру, Александар је завршио Факултет политичких наука у Београду, ради у ГСП "Београд" и живи у Београду. Само је Иво остао да живи у стану у Брвенику на Ибру.

Слободан - Бобан је живео код нас од 1965 - 1969. године у Чачку у улици Филипа Филиповића бр. 41, у двособном стану са трпезаријом површине 58 м2- три године док је учио занат и још једну годину после завршетка школовања. У стану, са нас троје : Ја, супруга ми Емилија и син Михаило, живела је и Емилијина сестра од ујака Србијанка - Сида Чкоњевић / 1944/, из села Трбушани код Чачка - укупно нас 5 - ро је живело у стану. Било је прилично тескобно - али - кућа није тесна , ако чељад нису бесна. Славо и Вера, су га послали код нас са циљем да упише Чачанску гимназију, обзиром да је био одличан ђак. Међутим, не приме га - тешко је било за упис, у то време, тако реномиране школе каква је Чачанска гимназија. Вероватно је, када су видели да је Бобан рођен у Крагујевцу, да долази из неког Брвеника на Ибру, да је осмогодишњу школу завршио у неком Баљевцу на Ибру, гимназијским властима није било тешко, да га не приме са образложењем да није положио пријемни испит задовољавајуће, односно да је "испод црте". И Бобана упишемо у ШУП у Чачку, да изучава занат за машин - бравара у фабрици "Слобода" у Чачку.

Слобо је трагично настрадао - погинуо 14. јула 2003. године, у Подгорици, где је са породицом живео дуги низ година. Тога дана, рано изјутра казао је супрузи да пристави кафу, а он је изашао у двориште да нешто уради око рушења неког мањег старог објекта - на коме су радили предходнога дана. Погурао је зид да га обори, међутим једна жица арматуре серклажа није била пресечена начисто, те како је полетео зид да пада - кога је Слобо гурао, тако је  паралелан - супротан зид иза леђа његових падао на њега, убивши га на лицу места. Први комшија је видео цео случај, притрчао да нешто помогне, али Слобу није било спаса.

Слобо је доживео и тежак саобраћајни удес у војном возилу ЈНА, на мосту у Подгорици. Остали су му трајни ожиљци на лицу.

Бобан је завршио занат за машин - бравара са одличним успехом, и одмах је примљен да ради у "Слободи". Какав је ученик био, рећи ћу следеће. Био сам у школи на једном родитељском састанку, као ујак Бобанов. Са мном је био присутан и Бобан. Разредни старешина, толико је исхвалио Бобана, да ми је било непријатно, али у души веома поносито. Да је он далеко најбољи ђак у школи, да је он требао да учи неке престижније школе, да је зрео и паметан, да је и члан некаквог комитета у школи, итд.

По повратку са одслужења војног рока, а завршио је Школу резервних официра ПА у Задру , уписује и завршава веома успешно Вишу техничку школу у Чачку. Било је много напорно, али по завршетку ВТШ уписује Технички факултет у Чачку, који успешно завршава. У "Слободи"  ради као водећи технолог - конструтор за обраду деформацијом и као шеф радионице за израду ПА и артиљеријске муниције / граната/. Био је један од најбољих инжењера, добио је Велику плакету ЈНА и Октобарску награду компаније "Слобода" за 2008. годину. И после одласка у пензију, "Слобода" га је ангажовала да ради на истим пословима. по уговору о делу- што ради и данас.

Александар - Ацо завршио је Факултет политичких наука у Београду. Ацо није могао да очекује новац од куће - није се имало. Ацо се сналазио, радио је свашта да би се школовао у Београду. Радио је и као фудбалски судија, завршио је обуку за возача трамваја и возио је трамвај у Београду, и сада ради на неком одговорнијем послу у ГСП "Београд".

Слобо је ожењен са Љубицом, има сина Вању, електро - техничара и ћерку Тању, који имају своје породице. Слобо има и четворо унучади: од сина Вање има унуке Андреју и Мију, а од ћерке Тање, унука Мирка и унуку Сању.Сви живе у породичној кући у Подгорици.

Бобан је ожењен , има супругу Душанку, сина Ђорђа, дипл.електро инжењера, снаху Ану. професора српског језика и унуку Ивану. Бобан са супругом живи у Чачку, у ул. Владана Шићевића 17а, на имању свога деде по мајци , а Ђорђе са породицом у Чачку.

Симо је ожењен са Ђуком и нема деце. Живи са супругом у Београду.

Родољуб - Родо ожењен је са Ђулом и нема деце. Живи у Београду.

Иван је ожењен са Милком, има ћерку Александру - Сашку, студента микробиологије у Београду. Пензионисан је и живи у Брвенику на Ибру.

Александар - Ацо ожењен је са Виолетом, дипл. политокологом, имају синове Лазара, машинског техничара и Душана, ђака.

Записао по сећању и из својих Забелешки, дана 5. септембра 2011. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА - ЛИЧНО

Поштована,

У последњем броју Чачанског гласа, ваш спортски новинар и даље пише - да се спортска хала "Младост" налази у Атеници !

Питам само, до када ће то тако трајати. И, да ли код вас у фирми постоји некакав систем у раду?

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Иванко Шолајић, из Кулиноваца код Чачка, умро је у Чачанској болници 1. априла 1974. године.

Иванко је рођен 10. маја 1899. године у селу Кулиновци, код Чачка, од оца Благоја Шолајића, рођеног у селу Брекову код Ариља /24.3.1861 - 6.6.1942/ и мајке Живане рођене Петровић, из села Парменац код Чачка / 30.5.1867 - 11.6.1936/. Иванко је рођен као пето дете у оца и мајке, и једно је од укупно 8 - ро деце. Пре Иванка, у Живане и Благоја, родила су се деца: Савка, удата Радуновић / 16.1.1888 - ? /, Саво или Сава / 24.3.1889 - 1910/,Ангелина - Гина, удата Пајић / 17.10.1892 - 6.12.1966/,Лена, удата Бугарчић / 23.2.1896 -  ?/, Станојка, удата Јоловић / 17.2.1898 -  ?/, затим Иванко / 10.5.1899- 1.4.1974./, Катарина, удата Радовановић / 3.5.1902 - 29.12.1989/, рођена је и Десанка /30.3.1905 - ?/, коју у кући нису никад помињали - ваљда је умрла као дете. Иванкових 5. сестара се удало на време, једини брат је умро у 21. години, а шеста сестра је умрла као дете.

Отац Иванков Благоје, био је земљорадник и велики домаћин. Благоје се доселио из села Бреково код Ариља, вероватно 1871. године, са оцем Видосавом и мајком Миленијом, или маћехом Видом / не зна се - немам података/ и двојицом браће, један брат је остао у селу Бреково, а два брата пре или касније населили су се у Београду.. Благоје је имао 5 - ро браће. Благоје је живео у заједници са оцем Видосавом.

Иванко је био писмен. Завршио је основну школу у Кулиновачко - атеничкој школи. Иванко је био земљорадник средњег имовног стања, како су га разврставале власти у Краљевини Југославији. Иванко је у оба светска рата био 5. пута заробљаван или је био сужањ. Имао је невероватну срећу и Бог га је чувао - успевао је да из свих тих борби за голи живот изађе жив.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ.

У Првом светском рату, 1915 . године, ваљда је био месец децембар, Иванко је одступао са Српском војском према Албанији, скупа са оцем Благојем и зетом Илијом Пајићем. Илија је био домазет за Сестром Ангелином. Сва тројица нису били за војску, нису били мобилисани. Благоје је био стар да носи пушку / 54/, Иванко млад /16/ и Илија инвалид из српско - турског рата 1912. године - рањен у кук - храмао је/32/. Али, у народу је настала паника, причало се да аустро - угари убијају све мушкарце - што није било далеко од истине, и плашећи се за своје животе, напусте њих тројица кућу у Кулиновцима и крену као цивили скупа са Српском војском у одступање према Албанији. Негде, близу Албаније заробе их Аустро - угари. Аустро . угари упарадили српске војнике и цивиле - сви измешани - по 8- ро у врсти, на хиљаде, колико ти око види испред и позади, па правац према северу - према Београду. Пада снег, каљуга , пут разрован, блато, аустро - угарски војници на коњима са упереним пушкама на готовс, мало - мало чује се пуцањ - то ако се некоме заглаве опанци у блату , најбилижи коњаник пуца у тог јадника и убија га - јер не сме колона да се поремети. Тако данима гацају по блату до Београда, гладни и промрзли. Стајанка у Београду, негде јужно од града. Непрегледна маса заробљеника. Иванко је тражећи место да обави велику нужду уједно је и осмотрио како су постављене страже около привременог логора и време смене страже.Утврдио је локацију куда би могло да се извуче из логора. Пронашао је један зашумљени јарак између два стражарска места. Иванко предложи Благоју и Илији да ризикују - слобода или гарантована смрт. Уздадоше се у срећу и уз Божју помоћ. Ризиковаше - и у поноћ крену сва тројица куда их је предводио Иванко /16/ и срећно се искобељају из логора. Крену према југу - према Чачку, кријући се од свакога ,ван саобаћајница - преко брда и долина, хранећи се свим и свачим и безбедно стигну кући у Чачак - Кулиновце.Ови заробљеници су отерани у логор Хајзгрин у Мађарској, у којем је од глади и болештина до краја рата умрло 14.500 Срба - заробљеника.

По други пут у животу Иванко поста сужањ. Окупаторске власти отерају га на принудни рад у Борски рудник - 1917 године. Иванко има 18. година. Ради Иванко као копач и утоваривач руде у јами на 300. метара дубине. Тежак рад и жеља за слободом, терала га је да покуша да побегне из логора. Опет је Иванко, добро простудирао обезбеђење логора, да ли има било каква рупа кроз коју би могао да се извуче и побегне. И тако једне ноћи, успешно се извуче из жица логора у Бору и крене кући. Иванко је морао да се крије од свакога. Ноћу је се кретао ван насеља,носио је на себи обележено одело рудника, хранио се воћем , кромпирима, неким украденим јајетом, нигде није смео да се појави, ишао је према југу до Западне Мораве, потом правац запад узводно Западном Моравом, наравно опет ван насеља и кућа.И тако здрав и читав стигне кући.

СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА.

Иванко служи војни кадар 1919, или 1920 године у Нишу. Као инокосни земљорадник , јер је једини у домаћинству привређивао, служио је кадар само 6. месеци. Каже да је чувао стражу у војном затвору у Нишу, да су у затвору били неки официри и генерали.

Ж Е Н И Д Б А И РАЂАЊЕ ДЕЦЕ.

Иванко се жени 19. септембра 1921. године. За жену узима Милеву/ 30.4.1900 - 16.11.1981/ рођену Вујовић, из села Граб из Драгачева, ћерку Живка Вујовића и Катарине , рођене Милутиновић, рођеној у селу Тијање у Драгачеву. Иванко и Милева изродили су и одгајили 6 - ро деце: Милена / 8.10.1922 - 5.5.2002/, удата Симеуновић, домаћица из Чачка, Олга / 18.9.1923/, удата Тодоровић , дипл. шумарски инжењер из Београда, Милутин / 12.11.1925 - 17.4.1998/, машин - бравар - калионичар из Чачка, Вера /16.8.1927 - 5.11.2007/, удата Новаковић, домаћица из Брвеника на Ибру, Јован /11.9.1929/, дипломирани економиста из Чачка и Видосав / 15.3.1932/, бравар из Чачка.

СТАНОВАЊЕ.

Иванко је озидао нову кућу 1930. године, узевши и 15.000.- динара кредита од Хипотекарне банке из Београда, под веома неповољним условима - али тако је тада било, уз 12% редовне плус 12 % затезне камате. Кућа је озидана уз поштовање тадашњих урбанистичких услова за сеоску кућу. Кућа има велики бетонски подрум са арматуром и зидове са арматуром , са пуном циглом старинском већег формата, дуплим прозорима са по 8-ро крила, олуцима, са фасадом са орнаментима. Кућа има велику гостинску собу - била је тада једна од најбољих кућа у селу, ако не и најбоља. Иванко је имао у дворишту и две старе куће, једну велику - пола брвна пола зидана са великим каменим подрумом са по двоја врата на делу са брвнима и на зиданом делу, другу мању , исто пола брвна пола зидана, где нам је обично била летња кујна и амбари за пшеницу, јечам, пасуљ, затим наћве за брашно, коју смо звали Пивница. У дворишту имао је и друге грађевине: млекар, две штале за краве, два свињца, кокошињац, салаш за кукуруз са три трема са страна - велики тремови испод којих су, између осталог стајале каце за џибру - шљиве, бунар. Мало даље у башти имао је и кошару за овце. Наравно и клозет. Циглу за кућу правио је и пекао на своме имању. Материјал за изградњу куће превозио је са својим воловима. Имао је пех, за време изградње липсала су му два пара волова.

УСЛОВИ ЖИВЉЕЊА И ПРИВРЕЂИВАЊА.

Иванко је за оно време био напреднији земљорадник. Имао је ранију за топљење масти, кола дрвена, плуг, дрљачу, кантар, часовник - будилник,круњач за кукуруз, канту за прскање винове лозе, тестере кладарско, канту за маст велику са вентилацијом, бурад и каце свих величина, затим бунар за воду, који нико у комшилуку није имао. У собама нове куће стајале су урамљене слике особа из фамилије. Посећивао је предавања, садио калемове купљене у расаднику. Гајио малине, које је брао за извоз. Сина Милутина дао је да изучи калемарске вештине. У новој кући, пред рат, Сингер је организовао курс за шивење за девојке нашега села и околине. И његова ћерка Милена је завршила тај курс.

ШКОЛОВАЊЕ ДЕЦЕ. 

Иванко је и школовао децу. Ћерку Олгу /1923/ дао је у Чачанску гимназију. Олга је била скоро једини ђак , ако не и једина, као ученица , чији је родитељ био земљорадник. Ћерке богатијих родитеља - земљорадника из целе околине, нису даване да се школују. Није ми познат пример да је још нека девојка земљорадничког порекла пред рат да се школовала. И сина Јована /1929/ уписао је 1940. године у Чачанску гимназију, мада је се противио. Већ је плаћао школарину за школовање ћерке Олге - која није била мала, мислим , али нисам сигуран да је била 1200. динара ондашњих, а пар волова је коштао 1000.- динара, па сама помисао да и за Јована плаћа школарину одбијала га. И ако је Јован био одличан ђак и кога је учитељ Чедомир Илић изабрао са још петорицом свршених ђака О.Ш.да полажу пријемни испит за упис у гимназију. Олга је молила и измолила те Иванко и сина Јована упише у гимназију. Иванко је морао гимназијским властима, пре уписа, да донесе потврде да је платио порез и прирез, да је платио доспеле рате хипотекарног зајма и да је уплатио школарину. Иванко је морао све да испродаје што је до тада родило и стасало за бербу да би децу уписао у гимназију. Узгред, његов доходак је био већи и обавезивао га је за плаћање школарине, а доходак трговаца и сличних је као био мањи и нису такви плаћали школарину. Свашта. Иванко је дао на занат и сина Милутина/ 1925 - 1998/. Прво је Милутин изучавао занат за трговца, потом за бравара у ВТЗ у Чачку. И сина Видосава / 1932/дао је на занат - дао га је на браварски занат у фабрику вагона у Краљеву.

ПРИВРЕЂИВАЊЕ.

Пре Другог светског рата Иванко је имао око 7 - 8 Ха имања. Имао је две њиве поред Западне Мораве у Прелићима, у којима је наизменично гајио кукуруз и пшеницу. Ове њиве је продао пред рат једноме од Прелића фамилије, јер је био запао у финансијске тешкоће. На имању око куће и на имању Радовина, гајио је: све врсте воћа, виноград, доста дрвета трешања и кајсија, шљиве деросавке и маџарке, имао је велики засад малина, затим јечам, пшеницу и кукуруз.Гајио је стоку : краве, овце и свиње. Гајио је и све врсте поврћа и расад. За време Другог светског рата, по наређењу окупаторских власти гајио је и дуван и шећерну репу. На пијац или тржиште Иванко је износио своје производе и тако долазио до неопходног новца: супруга Милева је свако јутро носила муштеријама по кућама млеко, просечно по око 20. литара свако јутро, Милева је на зелену пијацу носила и продавала: парадаиз, краставце, грашак, боранију, лук, итд.,Иванко је гајио и продавао расад: парадаиза,паприке, празилука, брао је велике количине трешања и продавао на пијаци, малине - претежно брана у плетене корпице од прућа од по кгр за извоз, а и за пулпу, знао је да произведе и да прода и по 500 кгр пасуља војсци у Артиљериском пуку, затим шљиве бранице маџарке - у Љујића магацин, ракију - шљивовицу продавао је углавном Василију Лазовићу, кафеџији из Чачка, Иванко је у зиму и пролеће вадио из трапова јабуке и продавао на чачанској пијаци, итд.

Иванко гаји све врсте воћа: шљиве деросавке и маџарке, прве за ракију, друге за продају у сировом стању и за сушење, све врсте трешања, око 30. великих стабала - од мајске до рскаваца за слатко, јабуке колачаре, видоваче, будимке,санабије, јабуке из расадника које су углавном трапљене и изношене на пијац у зиму и рано пролеће, крушке караманке, водењаје, меднике, лубеничарке, такише, итд, више врста кајсија, мушмуле, смокве, грожђе: у првом јарку - највећем - свака гиџа је била друго грожђе - око 150 врста, ово углавном за јело, друга два јарка каменичарке и четврти јарак отело, за вино, шептелије, много сорти лубеница и диња.

ЗАЉУБЉЕНИК У ВОДУ.

Лети - недељом и празницима, сви поседамо у кола - која вуку краве - нас 6 - ро деце и Иванко са супругом Милевом, па на Мораву, од јутра до мрака се купамо и сунчамо. Вода беспрекорно чиста - воду смо пили. Са собом на Мораву, у колима, потерамо свега и свачега за јело за обитавање целога дана до вечери. Ту су и лонци и други судови, на плажи се кува и јело за ручак - обично неки добар пасуљ са сувом сланином. Понесемо и све врсте воћа: крушака, диња и лубеница - по десетак комада, шљива, шептелија - све врсте воћа које је пристигло. Иванко је уживао у води, али је био упамћен по томе - што је обичавао да се затрпа у врућ песак - говорио је да је то добро против реуме. На Морави смо остајали до заласка сунца. Враћали смо се кући весели, пуни снаге и опијени благоћом поветарца по поцрвенелим или поцрнелим нашим телима.

Иванко је уживао у природном искоришћавању благодети текуће воде у гајењу повртарских култура. На имању имали смо и забран , површине око 75 ари - а забран је имао само добар домаћин. Поред нашег забрана, у дужини отприлике око 150 метара, протицао је поток, који је потицао од стублине извора испод камена у Бугарчића забрану - нашег првог комшије и још једног извора са јужне стране из Муњића имања. Ова два потока, на средини према нашем забрану су се сједињавала и даље текла поред нашег забрана. Овај поток, ни у летима највећих суша, никада није пресушивао - увек је вода текла. Забран је на стрмом терену, окренут према југо - западу и западу, а испод стрмине забрана уска трака равнога тла - уз сам поток. Са друге стране опет стрмина. Ово тло било је широко од око 2 - 3 метра до можда највише око 10 метара ширине, површине можда око 10 ари укупно. Иванко је узиратио ово земљиште за гајење повртарских култура, и ако природа није ту благонаклона. Земљиште је у рупи измађу два брда , окренуто западу и југо - западу.

Али, Иванко је на почетку свога имања на самом потоку уредио базен за наводњавање, уз саму литицу забрана направио канал, затим сејао културе са вадама за заливањем, отварањем и затварањем вада заливао је сваки педаљ засејаних површина. Успешно је гајио многе повртарске културе, нарочито му је добро успевала паприка. Тај његов баштованлук на тлу између два брда је био прави рај, за уживање је било гледати то бујно зеленило у оази између храстове шуме с једне стране и са друге стране исто тако брда са шумом делом а делом са њивама на којима су гајени кукуруз и пшеница веома лоше плодности.

Овај поток, са западне стране , у дужини од коко 75 метара, вијуговао је , правећи мале меандре. Иванко је добио сагласност од комшије Обрена Бугарчића - да трасу потока исправи прокопавањем праволинијског канала за проток воде потока по средини - тиме је омогућио себи а и комшији боље искоришћавање земљишта за обраду. Волео је Иванко да, како гране пролеће, да ово парче имања припрема за сетву: да превлачи стајњак, да оре и да риља, да прави ваде за садњу, да поправља канал за наводњавање. Многе дане је проводио у води - хладној - тако зарадивши неке реуматичне тегобе у ногама - од чега је у старости патио.

Неких година, узимао је од фамилије Мишовића на једну трећину земљиште, поред Атеничке реке, за садњу и гајење купуса за кишељење за зиму. Једна трећина њему , а две трећине власнику. Сече купус и камари на гомиле на њиви. Мора да слаже гомиле приближно једнаке, јер власник бира гомиле које му се више свиде. Иванко је стављао купус за кишељење за зиму у кацу од 2000 литара. Нас је у кући било десеторо, па деветоро. У кацу уђе најстарији син Милутимн, а Иванко му додаје главице, а овај их слаже.

ЗАПАЉЕЊЕ ПЛУЋА СА ОБЕ СТРАНЕ.

Пред Други светски рат, ваљда 1938, или 1939 године, Иванко се разболи: добије запаљење плућа са обе стране. Лечила га је Др Јелисавета Василијевић на Унутрашњем оделењу Чачанске болнице.Једне недеље, у посети смо му били: супруга Милева, сестра Ангелина - Гина Пајић, син Јован и син Видосав. Једног момента поздравља се, Милеви каже да води рачуна о деци, поздрави се и паде у кому, имао је температуру 41 степен. На кукњаву, жене и сестре, дотрчаше лекари и болничари, установише да је умро, запалише свећу и ставише на наткасну, отворише прозор, прекрстише му руке на груди и истераше нас напоље. Идемо кући, а нама кућа је близу Болнице, већ се прочуло и у дворишту велика кукњава. Није прошло много времена, кад ето ти болничара у белом иде према нашој кући и виче - станите жене - Иванко је жив.

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ.

Иванко није пао у заробљеништво 1941 . године. 

На препоруку власти, Иванко гради склониште против бомбардовања у потоку изнад куће у брду, склониште  у којем су зидови и таваница покривени са дебелим брвнима и на то навучена земља дебљине бар један метар.Ми - деца били смо у склоништу на дан 6. априла 1941. године. Излазили смо повремено и посматрали високо на небу један немачки авион, кога је тукла наша противавинонака артиљерија. Гранате - једна за другом су експлодирале испод авиона, не могавши да допру тако високо. 

У јулу месецу 1941. уписује се у партизане. Учествује у борбама око Краљева, као борац Шестог батаљона Чачанског партизанског одреда "Др Драгиша Мишовић". У одбрани Ужичке републике , у селу Срезојевцима код Горњег Милановца, буде са још двојицом младих бораца, заробљен од стране четника. Четници истог момента пред њим стрељају - убију ове младиће, а њега кундачењем и цевима пребијају на мртво име - псујући га шта је он - чичегања тражио у комунистима / 42. године/ и таман да га метцима докрајче, партизани у контра јуришу га ослободе. Са 6. поломљених ребара, на волујским колима, партизани га пребаце у Чачанску болницу.

После пропасти Ужичке републике, четници покупе све бивше партизане, који нису одступили и који нису били " тежи случајеви" , на имање Душана Вујовића изнад наше О.Ш. Међу њима је и Иванко. Ту је један балван, дреноваци дебели и чворновати и један по један ређају се сужњи, пресавијају их преко балвана и батине, траже скривено оружје. Иванко , видевши и од других, на први замах батине, саопшти да има пушку. Јави се да га спроводи - где га Иванко буде водио где је сакривено оружје, нико други до његов рођак неки Вукајловић из села Виљуше код Чачка. Управо, мајка овога Вукајловића и отац Иванков су рођени брат и сестра. Иванка кроз цело село спроводи везаног рођак Вукајловић, Иванко га моли да га одвеже - срамоа га, али рођак му каже да то не сме и слично. Иванко ископа пушку донесе на место, четници га пусте, без и једне батине. Међутим, Иванко се на рођака наљутио, више није хтео за њега да чује, мада вероватноћа је - да је рођак спазио да му је рођак угрожен, преузео да га он спроводи - да га спасе ко зна какве неизвесности - што Иванко није разумео.

БОРБЕ 1941. ГОДИНЕ И ГРАНАТИРАЊЕ  КУЋЕ.

Вероватно је био септембар 1941. године. Четници заузели положаје за напад на немачку посаду у Артиљеријској касарни у Чачку, у близини наше куће. Око наше куће положај држи четничка чета или вод, којом командује - нико други до Иванков пашеног Милорад Ружичић, из села Горачића из Драгачева, ваљда је био резервни подофицир краљевске војске. Пашеног Милорад, ништа мање, већ један - једини пушко - митраљез поставља на прозор наше велике гостинске собе у новој кући, одакле може да се лако туче по немачким положајима - јер се високо уздиже изнад тла. Иванко моли Милорада / хоће да му запали кућу/да то не чини, али није вредело.

Цео комшилук и ми из куће смо у нашем бетонском подруму. Било нас је до тридесетак. Борба се води до поноћи, митраљез туче са прозора наше куће. А, Иванко је наспрам улазних врата и два прозора подрума ставио некакве пластове сена или сламе, као заштиту да пешадијска муниција не би улетела у подрум. Чули су се некакви јауци рањених четника, потом су се повукли преко планине Јелице. 

Сутра дан - рано изјутра, ми се у дворишту протежемо од неспавања. Кад, испод наше куће у Благојевића чаиру , поред саме улице - пута за Краљево - где се сада налази Обданиште, немачки официр са два пратиоца на коњима. Официр са двогледом циља у наше двориште. Отац Иванков Благоје, каже Иванку и осталима, да ништа не ваља, да одмах идемо преко брда у суседно село Атеницу у бежанију, а он ће остати да чува кућу - па шта буде. Ми, тек што смо прешли границу ова два села чула се артиљеријска канонада. Немци су тукли из топова, из тенкова, из блиндираног воза који је стајао на прузи испод Чачанске болнице, један авион је истовремено надлетао, кажу неки да је и бацао бомбе - али то није потврђено. У Кулиновцима Немци сруше укупно 14. кућа. Нашу нову кућу погодило је ко зна колико граната. Са северне стране стајало је неколико рупа, а са западне стране пола зида је било потпуно срушено, и кров је био у целости однет са све димњаком. На наше имање пало је око 150 граната,толико смо рупа избројали, од којих десетак нису биле  експлодирале, које је Иванко после закопао негде на средини нашег имања зв. Радовина.Партизански радни батаљон је зазидао рупе и ударио нови кров, а кућа је обновљена тек 1951. године.

Интерсантно је, да је једна граната пробила северни зид нове куће, прошла кроз отворена улазна врата те собе, прошла кроз отворена улазна врата куће,затим прошла кроз отворена врата мање старе куће, ударила у ложиште великог шпорета и ложиште разнела у целости, а на шпорету пуна шерпа млека од 20 литара нетакнута,  пробила зид куће и скљокала се напољу поред зида неекслодирана. Деда Благоје све време је био по одајама кућа и по дворишту, а да га није ништа ни огребало.Димњак до темеља у целости пао је на двадесетак метара од куће.

БОРБА ДА СПАСЕ ЋЕРКЕ ОД ЧЕТНИЧКЕ КАМЕ

Супруга Милева преклиње мужа Иванка, да оде у суседно село Атеницу, у четнички штаб, да спашава ћерке Милену / 21/ и Олгу/20/ - одведене су на кланицу - да да своју главу а да њих спасе.

Иванко улази у просторију, у којој су више њих са брадама и камама: На питање главног: што је дошао, итд. Иванко каже да су му ћерке код њих, да нису криве, итд. и моли га да их пусти. Друго питање је било: да ли он храни комунисте, Иванко је одговорио да их храни. Тај четник му је ударио шамар - такав да је пао на под без свести. Освестио се после поливања водом и на поновљено питање је Иванко исто одговорио. Опет је пала шамарчина, опет је Иванко у несвести. Када је дошао свести, четник је извадио каму, један од присутних четника је овога зауставио и казао дај да исприча како он то храни комунисте. Иванко им је рекао да је он домаћин, да је принуђен да храни све који са пушком и са претњом траже да их нахрани - да је он хранио и љотићевце, недићевце, четнике, бугаре, па и партизане. Све који дођу у кућу, иначе би му лако летела глава. Сви су се на то насмејали и рекао је овај: пази, пази он све храни, врло паметно и веома храбро. Питали су га да ли је и он комуниста, нашта је Иванко, из гуња из унутрашњег џепа извадио спремљену слику Николе Пашића, да је он стари радикал и његова породица радикалска и да нема говора да су му ћерке комунисти. На то му је четник рекао да иде кући а они ће одлучити шта ће бити са Миленом и Олгом.

И Милена и Олга су пуштене кући. Шта је било пресудно да их четници не ликвидарају, вероватно да никада нећемо сазнати: да ли је то храброст оца Иванка да се уопште и појави у четничком штабу, да ли велики углед фамилије, нарочито деде Благоја, да ли потписи тројице веома утицајних људи да гарантују за ћерке, један од њих је био чувени Димитрије - Мита Дилбер, апотекар из Чачка, да ли неко од рођака из редова  четничких симпатизера, да ли нека од школских другарица која је имала некакве везе у четничким редовима, да ли храброст Олгина - која није ништа признавала под батинама. Можда  је Олгу, која је већ била осуђена на смрт, пустио самовласно или уз нечији притисак Петар - Перо Вукомановић, један из црне тројке , који је био ваљда годину дана старији у гимназији од Олге, ко ће га знати. Петар је Олгу пустио и рекао јој је да одмах истога дана отпутује у Београд, да промени име и презиме и занимање и да се кани комуниста, у противном - ако се не склони из куће - доћи ће неко јачи од њих који ће је заклати. И стварно истога дана после подне у двориште наше куће, бануо је Миле Козодер,најчувенији кољаш Чачанскога краја,у пратњи тридесетак четника - претежно са брадама, тражио Олгу, а Иванко је одговорио да су је још пре неколико дана - или колико већ, одвели њихови људи, а Олга је већ била у возу на путу за Београд. Олга је била једини интелектуалац међу ухапшеним, била је свршени матурант Чачанске гимназије.

Т А О Ц   У  З А Т В О Р У  Г Е С Т А П О А  У Ч А Ч К У.

Иванко је 1943 или 1944 годимне, нисам сигуран које то године беше, заточен у затвору Гестапоа у Чачку - у подруму куће Павла Брушије у центру Чачка. Са њим је био и његов учитељ стари Недељко Вилимановић, чије су сва деца - школовани људи страдали у рату као комунисти. Није доживео никакву тортуру, није тада погинуо ни један Немац, тако да је се кући вратио здрав и читав.

БОРБЕ ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЧАЧКА 1944. ГОДИНЕ. 

Борбе за ослобођење Чачка у Другом светском рату водиле су се од краја октобра или почетком новембра до 3. децембра 1944. године.

Те 1944. године, кроз Чачак, из правца Краљева, из Грчке одсупала је Немака група армија Е. Три месеца механизоване јединице немачке армије у неприкидној колони - дан и ноћ - пролазиле су друмом Краљево - Чачак, даље према Ужицу и Сарајеву. Грмело је и тресла се земља од те силне технике.

Иванкова кућа је на 200 метара од тог пута, а имање на само 100 метара.Иванкова кућа и цело имање су у жижи борбених дејстава.

Руске трупе су стигле код Чачка крајем октобра или почетком новембра - у прво време су ометале повлачење немачке колоне - дејством далекометне артиљерије и каћуша из реона села Брђани  - на око 9 км. од Чачка.

Немци су у близини Иванковог имања и куће организовали артиљеријску одбрану, дејствујући против Руске артиљерије. Са десне стране од Ивакове куће на око 200 метара, а 50 метара од имања, дејстовала је једна или више батерија немачке артиљерије - налазили су се на самом почетку у усеченом делу пута за село Атеницу. Са леве стране,  на око 200 метара од куће, дејствовала је далекометна артиљерија - два или три топа, који су постављени на шинама. Свакога дана Немци и Руси су се тукли контрабатирањем. Пред крај операције дејствовала је свакога дана и Руска авијација. У ниском лету митраљирали су немачку колону. Толико ниско су летели да смо пилоте видели у истој равни са нама који смо били на земљи - на брегу. Ми се склањамо за дебла воћака, око нас падају шаржери испаљених метака или граната, а пилот нам се смеје.

Цела Иванкова породица је у кући. Млађи су напољу чувају краве и овце по кукурузишту, обављају се и сви други послови. Иванко је деци објаснио: да када чујемо опаљење топа у Брђанима да пратимо звук гранате. Ако чујемо звук - да останемо где смо, а ако не да трком бежимо у  бетонски подрум наше нове куће.Испод и изнад наше куће и по целом имању пало је стотине граната, срећом само уз мала оштећења куће и других објеката у дворишту, не рачунајући покошена стабла воћака и разровано земљиште.

Испод Иванкове куће на око 180 метара  , пред наилазак партизана - неколико дана до ослобођења Чачка, у Благојевића чаиру - на брешчићу - где је данас Обданиште - до самога поменутог пута, Немци су посели већ изграђени бетонски бункер. Бункер је имао на длану нашу кућу - која се издизала на брегу.На неколико дана од доласка партизана Иванкова породица је отишла у бежанију код родбине у породице Вујовића и Главоњића, а код куће су остали Иванко и најмлађа му ћерка Вера /1927/.

Задња линија немачке одбране Чачка почињала је на нашем имању - на потесу Радовина - на завршетку саме узвишице у делу који смо звали Наврбашче и даље ишла према планини Јелици гребеном који граничи село Кулиновце и Атеницу.

Иванко и ћерка му Вера и у време непосредних окршаја Немаца и партизана били су у кући. Морали су да се крећу и по дворишту, митраљезац из бункера - који је имао кућу Иванкову као на длану, није их дирао. Мора да је био земљорадник и неки душеван човек па није имао срца да начини злочин према обичним грађанима

Руси су испипавали положај батерија, гранате су данима падале испод и изнад положаја батерија - док једнога дана нису их открили. Открили и гранатама потпуно уништили. Топови су искидани а погођено је и отворено  складиште граната на имању Иванкове снаје Катице Шолајић . Експлодирало је хиљаде граната, на Иванковом имању било је на стотине експлодираних и неексплодираних граната.

Немци су ипак имали времена да покраду око 200 кгр. најфинијег листа дувана / ситне жуте лиске упаковане у везице/, добро сакривеног у амбарима у кући зв. Пивница -  Иванко је по наређењу немачких власти морао да гаји дуван и да одређену количину предаје окупатору. Успевао је да одгаји и више него што је требало и то чувао - да  би се у та тешка времена некако преживљавало.

У дворишту Иванкове куће, у време операција за ослобођење Чачка, налазио се Штаб Југословенске  бригаде формиране и пристигле из СССР -а, којом је командовао рођени стриц Стјепана Месића, задњег председника Председништва СФРЈ, потпуковник, касније генерал ЈНА. Носили су униформе краљевске војске краљевине Југославије, са све еполетама и кокакрдама / официри/ на униформама.

ЧЛАН КПЈ ВЕОМА КРАТКО.

Одмах по ослобођењу Чачка, Иванка приме у чланство КПЈ. Међутим, Иванко наставио да слави крсну славу - Алемпијевдан. Траже од Иванка да се одрекне Славе или Партије. Он се опредељује за славу.  Славио је и у време рата, али он никада није носио колач у цркву на прекадњу, већ неко други,  имао је неку одбојност према свештеницима. Није хтео да се одрекне традиције.

Р А Д И О  У  Ф А Б Р И Ц И  К О Ж А.

Кратко време, после рата, радио је као ноћни чувар у оближњој Фабрици кожа. Како се обрео у њој не могу да реконструишем. Имао је и даље велико пољопривредно имање. Остао је запамћен да је свако вече певао са неке терасе фабрике, слушали смо га код куће - лепо се чуло. А певао је одлично. Сећам се, да је на мене - ђака Чачанске гимназије примао дечији додатак у износу од 175 . динара.

У  С Е Љ А Ч К О Ј  Р А Д Н О Ј  З А Д Р У З И.

Иванко је оберучке прихватио учлањење у СРЗ " Ратко Митровић" у нашем селу Кулиновци код Чачка. Цело имање  и све алатке и прибор унео је у задругу. Само да се ослободи пореза, који су били веома високи и којих није могао да се наплаћа. порези су били високи као и пре рата. Из куће он је остваривао трудодане,. нешто мало ћерка му Вера и син Видосав.Тешко је прихватио расформирање СРЗ.

НИЈЕ ХТЕО ДА НАСЛЕДИ ИМАЊЕ.

1945. године умрла је сна за братом од стрица Катица Шолајић, рођена у Сегедину у Мађарској, добровољац - болничарка у Српској војсци - прешла Албанију, која није имала наследника. Син јој јединац Божидар, враћајући се из немачког заробљеништва погине од савезничког бомбардовања у Београду 1944 године.Имала је пензију, а имала је и имање у Шолајићима. Иванко се одрекао наследства.

ПРОДАЈА ИМАЊА.

Имање није имао ко да обрађује. Сва деца су отишла својим путевима, једино је са њим остао да живи најмлађи син Видосав, али и он се није бавио земљорадњом- радио је у фабрици као бравар. Иванко је, зато земљу почео да продаје, већ, 1954. или 1955. године. Прво је продао око 2 ха неком Богдановићу, за цену  од 700.000.- динара, уз капару од 200.000.- динара са крајњим роком плаћања до 1. маја наредне године, а ако не - уз губитак капаре, уговорено и уговор оверен у Суду. Богдановић не исплати остатак дуга до 1. маја и Иванко му опрости и прихвати да му плаћање изврши касније. А, у међувремену земља поскупи десет пута, овај прода један плац и то без превода и исплати Иванка. Иванко је сматрао да је нечасно да му узме 200.000.- динара. Зато, је имање фактички поклонио.

Падајући у тешку финансијску ситуацију - он и ћерка му Вера, Иванко је продавао плацеве у низу један за другим.

Сестре Иванкове - Ангелина - Гина Пајић из села Атеница код Чачка и Катарина Радовановић, из села Јежевица код Чачка туже Иванка, видевши да крчми очевину, тражећи део имања за себе. Иванко на Суду није оспорио тужбу на шта је имао право, јер му је отац Благоје умро 1942. године, већ им да по њиховом предлогу по 30 ари од имања зв. Радовина. Остатак имања Радовина, Иванко преда Општини Чачак, као национализовано земљиште за проширење града - за ст. изградњу, опет по неким скромним ценама - можда је било између пола до једног хектара. Потомци његове остале три сестре на суду одрекну се наследства у корист брата , односно ујака Иванка.

Иванко је свакоме детету преписао по плац. Сину Милутину на имању Радовина а осталој деци - 5 - њих добили су плацеве на окућници, површине од 6,5 ари до 23 ара површине - и то све пре  национализације.

Остатак имања је национализовано 1968. године, изузев једне парцеле од 5. ари. После смрти жене му Милеве свих 6 - ро деце је наследило у идеалним деловима око 1,60 ха.

Десетак година, можда и више земљу су му обрађивали синови: Милутин, Јован и Видосав и зет Љубомир - Љубо, радећи после радног времена и недељом. Интезивирана је производња: малина, јагода, две парцеле више сорти бресака, шљиве стенлеј. Паре су ишле у буџет Иванка и његове супруге Милеве, а наш рад је био бесплатан.

Остваривани су солидни приходи, тако да смо 1972. године изградили сопствени водовод,ископавши два бунара на нашем имању и око 300 метара разводне мреже и то за кућу Иванкову, куће тројице синова и кућу зета Љубомира. Купљен је и комплетно нови намештај и апарати за кућу.Иванко је доживео да има воду пред кућом, што му је био сан. Није прошла нека година све ове куће су прикључене на градски водовод, а интерни водовод је искључен,

Иванко је правио свадбу за двоје деце: Милену 12.октобра 1946. године и Јована 17.јануара 1954. године. Велике свадбе: Миленина у дворишту наше куће, а Јованова у гостинској соби нове куће. Остала деца су правила скромнија весеља.

Иванко је под старе дане јурио жене. Долазио је до њих за новац, а и друкчије. Хтео је да се и разведе од Милеве, јер га је она одбијала, правдајући то годинама и срамотом, а он је био неуморан.Није могао без женске.

Волео је мачке. Знао је да стави мачку у крило и да руча. Кучад није држао. Последње мало кученце прегазили су Немци приликом уласка у Чачак 1941. године.Доста му је било што су неке комшије имале огромну кучад, која су престрављивала децу, па их је хтео тога бар он  поштедети. Он је имао једини веће имање и није имао кучад, а комшије - сиротиња нису били без кучади.

Имао је ретко одличан желудац. Његов желудац је могао да превари  и камење. Јео је полако, с врха кашике. Волео је печење и то масно - није бирао. Једне прилике, после Нове године, дошао је у стан код сина Јована и снаје Емилије Шолајић у Чачак, да се окупа, доручкује, итд. Снаха Емилија му је поставила пун овал прасећег печења, само сама маст, пребирало се па што је остало и он је јео полако и појео све. Када је дошао кући, супруга Милева га је питала како је било , а он је одговорио да је било одлично, али да га је било срамота, када га је снаха Емилија упитала, тата хоћеш ли још, он је одговорио да је сит и да не може више, а могао сам - казао је Иванко.

СЛЕДИ НАСТАВАК - ДРУГИ ДЕО.