ЧЛАН ОДБОРА ЗА ФИНАНСИЈЕ СО ЧАЧАК, ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ САМОУПРАВНОГ СИСТЕМА

 Шестдесетих година 20-ог века ,био сам делегиран из Техничко ремонтног завода, Чачак , у Одбор за финансије Скупштине општине Чачак.

Одбор за финансије играо је веома важну улогу. Одбор је усвајао план и ребалансе планова за финансије Општине. Врло често смо доносили Одлуке о ребалансима плана и о трошењу средстава за одређене намене.

У Одбору нас је било 15-ро, председник одбора био је Цале Павловић, дипл.ек., директор Средње економске школе у Чачку.

Своју улогу у Одбору схватао сам крајње озбиљно и одговорно. Тражио сам "дебела" образложења за сваки динар трошења пара из буџета. Био сам активнији у раду Одбора, два пута више него свих осталих 14. чланова- заједно.

После две године рада Одбора /били смо изабрани на 4. године/ , дође Закон по коме се једна трећина одбора замењује новим члановима. И шта мислите, међу тих 5. који су били замењени, био сам ја.

Власт није волела да их неко контролише и да их преиспитује. Закони су доношени да се врши друштвена контрола , у овом случају, трошења друштвеног новца, бирани су људи који би требали да играју ту улогу- контролну улогу. И шта бива, Ништа од тога. Власт је тражила само "такојевиће".

Забележио по сећању, дана 14. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА РУБРИКУ "МЕЂУ НАМА"

Поштовани уредниче, молим вас да у вашој рубрици објавите следеће.

ЗАШТО НИКО ОД ДРЖАВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НИЈЕ БИО НА ПОМЕНУ СРПСКИМ ЖРТВАМА У ПОТОЧАРИМА ?

И предходних, а и ове године, нико од државника Републике Србије није био на помену српским жртвама у Поточарима у Републици Српској? Сасвим је у реду што је председник Србије Борис Тадић, био предходног дана на помену бошњачким жртвама у Сребреници. Али, није у реду што није сутрадан остао и да ода пошту , исто тако, и то већином, невиним српским

На помену бошњачким жртвама било је доста званичника из разних земаља, а на помену српским жртвама нема их. Али, ми знамо да Свет прави разлику између једних и других жртвава, ми ту можда не можемо ништа. Али, тешко пада, да разлику прави и државно руководство Србије. Не може се пред Народом правдати неодлазак у Поточаре, због пријема Турских званичника. Пријем није смео да се заказује у тај дан, или је то била можда и намера, да би се оправдао недолазак у Поточаре.

Хвала, ако ово будете објавили.

Текст, дозвољавам и да га мало дотерате по своме.

Поздрав,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Овај чланак Политика није објавила. То само потврђује да је Политика строго режимски лист.Критика власти је добро дошла. Критика је чак и породици неопходна. На памет ми паде однос краља Петра I Карађорђевића и штампе. Једне прилике жали се оцу- краљу Петру I, тадашњи престолонаследник Ђорђе, да Београдска штампа свашта пише о краљевској породици. На то ће стари краљ: ако нека пише , народ треба да зна шта се ради у краљевској породици. Иначе, у доба краља Петра I , Закон о штампи имао је само један члан: " Штампа у Краљевини Србији је слободна.". Јован Шолајић,Чачак, дана 14.јула 2010. године

 ПОЛИТИКА је , ипак, овај чланак објавила, данас 16. јула 2010. године. Хвала им !

РЕАГОВАЊА НА ОВАЈ ЧЛАНАК.

"ПОЛИТИКА" је данас, 19. јула т.г., објавила у рубрици "Међу нама", допис  Марије Тишме из Београда, које гласи:

" НЕ ПОСТОЈЕ ЖРТВЕ "НИЖЕГ НИВОА".

У "Политици" од 16. 7. 2010. г., у рубрици "Међу нама" објављен је допис "Пропуст или Намера", господина Јована Шолајића из Чачка.

У потпуности се слажем са његовим мишљењем, али бих хтела да кажем још нешто. Ако се неке ствари понављају из године у годину, и то не само овом приликом кад се обележава страдање српских жртава у Братунцу, онда се то не може назвати пропустом, већ намером. Био је ред да се председник Србије нађе у Братунцу и на сваком другом српском стратишту, без обзира на то да ли ће бити и у Сребеници. Свака част његовом саветнику, господину Млађану Ковачевићу, али ниво саветника и ниво председника државе није исти. То је много нижи ниво. Да ли то значи да су српске жртве - жртве "нижег нивоа" ? Како ли се осећају породице тих жртава ?

Ако тзв. међународна заједница не признаје српске жртве, или их игнорише ослобађајући кривице њихове џелате, зашто се наша држава овако понаша ? И да ли неко од државних функционера уопште чита ову рубрику, питам се ? А ако чита, да ли макар имало размишља о томе шта грађани кажу ? Или је ово само један дозвољени вентил за исказивање незадовољства у вези са неким збивањима у нашој држави за које нико, или мало ко, показује стварно интересовање. Бојим се да је ово последње у питању. Па зашто онда пишем ? Морала сам да реагујем због жртава и њихових породица. Све док се овако држава Србија понаша, немамо морално право да ишта замерамо другима.

Марија Тишма

Београд"

Много хвала Марији Тишми.

Јован Шолајић, Чачак, дана 19. јула 2010. године.

ДРАГОСЛАВ - ДРАГО ПАРТАЉЕВИЋ, ГЕН: ДИРЕКТОР ЕЛЕКТРОСРБИЈЕ КРАЉЕВО, Л И К

Драгослав- Драго Партаљевић, био је генерални директор Електросрбије Краљево, седамдесетих и осамдесетих година прошлога века. Ја сам у то време био Руководилац финансиског сектора ООУР Чачак у саставу истога предузећа.

Драго је био ратник, био је у партизанима у Другом светском рату, био је рањен метком кроз главу, био је са једним вештачким оком, или је оно било оштећено од метка, не знам вероватно је био и носилац Партизански споменице 1941 године, по свршеној школи био је дипломирани економиста.

Какав је био Драго, записаћу само неколико момената, да би поколења запамтила и да су постојали и такви људи Револуције.

1. Пре свега, био је веома скроман, ненаметљив, свакога човека је ценио као себи равним.

2. На једном састанку Радне заједнице предузећа, један од чланова колектива је критиковао да се много путује и да се много троши на дневнице, не мислећи на ген. директора, већ на неке друге руководиоце и службенике.Драго је сматрао да се то односи и на њега. Од тада до краја свога директоровања није хтео да наплати ни једну дневницу за службено путовање. Познат ми је случај, да је путовао у Бања Луку, а да се вратио истога дана. Служба је издавала Налоге за службено путовање возачу и њему а и другима који са њим путују, обрачунавала путне налоге, али он није хтео да новац прима, већ је исти депонован.

3. Седамдесетих година прошлога века, Елктросрбија Краљево градила је и изградила у Бечићима на Црногорском приморју, Радничко одмаралиште, величине 102 гарсоњере, у неколико павиљона. Ја сам био председник Одбора за изградњу овога и свих других одмаралишта. На састанку Одбора, донесена је одлука да се радови на почетку изградње обележе на пригодан начин. Дискутовало се и о томе, колико да се позове гостију и колико би требало да то кошта оквирно. Један од чланова одбора само је поменуо да би то требало да кошта око 1,500.000.- динара. А, одлука је једногласо донета, да се овлашћује ген. директор да позове кога сматра да треба и да потроши колико треба, без икаквих ограничења.. Били су позвани званичници из Општине Будва и из Владе Црне Горе, људи који су нам били јако благонаклони у додељивању плаца. Ја сам требао да идем, као председник Одбора за изградњу, али нисам могао из неких разлога, те је из предузећа отишао само директор.

Шта се дешава. Конобар доноси рачун да га Драго овери. Рачун гласи на близу 3,000.000.- динара. Драго враћа конобара, тражи и добија један рачун на терет Одмаралишта у изградњи у износу од 1,500.000.- динара, а остатак на своје име, вади новчаник и тај рачун плаћа готовином. Убеђивања нису помогла, остао је при своме.

4. Радна заједница у Краљеву имала је и своју Друштвену исхрану, управо имали су организовано издавање топлог оброка у сопстеној режији. За ту сврху, радници су добијали бонове, којима се плаћала храна. У Ресторану, за бонове, могли су се добити и сухомеснати производи и слично, уместо топлог оброка. Драго, није могао да конзумира храну ресторана, вероватно из здравствених разлога. Није ни подизао бонове на благајни, није хтео да за бонове узима другу храну. Бонови су свакога месеца били депоновани као неисплаћени, исто као и за неисплаћене дневнице за службени пут.

5. Када је Драго постављен за генералног директора у Краљеву, преселењем из предходног места становања, супруга му је изгубила посао, а по професији је била професор. Две ћерке и супруга нису радиле. Он није хтео да икога моли да му помогне у запослењу супруге и две ћерке.А, нико се сам није сетио да му помогне.

Забележио по сећању, дана 13.јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

Ружици Станковић, шефу Одсека за нормативна акта,

Поштована Ружице,

Државна лутрија Србије, у примени језика и писма у својој кореспондецији, искључиво примењује писмо латиницу.

Ако је Лутрија јавна установа, а требала би да јесте обзиром да се зову Државна, морали би да примењују , напротив, искључиво писмо ћирилицу. Тако пише у чл. 10 Устава Србије, који је донет још 2006. године.

Истина, у једној њиховој експозитури у Чачку, где ја предајем Лото листиће, само на канти за отпатке, примењена је ћирилица. Све остало је написано латиницом. Не бих да коментаришем, али је то најблаже речено сарказам.

Државној лутрији Србије више пута сам се обраћао, почев од 2007. године, писао сам и Министарству финансија, али промене нема , нити су ме удостојили одговором.

Молим вас да ми одговорите, да ли сам се обратио на праву адресу, или коме треба да се обратим- ако ви нисте та особа, и да ли сам у праву. Предузмите нешто.

Много вам хвала унапред.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

У ИВ СРС / В Л А Д А /, Поводом Уредбе о 4. паре за инвестицијие у Електродистрбуцији Србије.

У 1974. години ИВ СРС / ВЛАДА/, донело је Уредбу о повећању цене КВЧ продате електричне енергије, 4. паре по КВЧ, наменски за инвестиције у Електродистрибуцији електричне енергије. Требало је да се новац убира по Електродистрибуцијама, да се паре уплаћују на нивоу Републике, па да се онда плански усмерава по предузећима Електродистрибуције, наменски за одређене инвестиције.

Распарава се водила на Радничком савету Електросрбије у Краљеву. Ја сам био у Радничком савету Електросрбије, као делегат ООУР-а Електродистрибуције из Чачка, а радио сам као Руководилац Фин. Сектора ООУР-а. Био сам на Радничком савету главни- да се побунимо код Владе- да се средства од 4. паре по КВЧ, не централизују, већ да се остављају ООУР- има, где су и убрана. Чак да се не централизују ни на нивоу предузећа, а камо ли на нивоу Републике.

Раднички савет изабере делегацију од 3. члана, која би отишла у Владу и тражила измену Уредбе: Драгољуба - Драга Партаљевића, ген-директора Електросрбије Краљево, Крстивоја Терзића, ако се добро сећам презимена, Председника Радничког савета Електросрбије из ООУР-а Рашка и мене Јована Шолајића, рук.фин.сектора ООУР-а из Чачка, члана Радничког савета.

У Београду, у Немањиној улици, прими нас Потпредседник Извршног већа, ако се добро сећам неки Миловановић, висок корпулентан човек добрих средњих година, са још једним начелником из министарства за индустрију. Седимо и чекамо у некој мањој сали за конфереције. Улазе њих двојица и са врата пита тај високи - Миловановић, ко је тај из Чачка. Кажем , да сам то ја. А он ће дрско, уносећи се мени у лице: шта то ви хоћете. Уредба је донета, одштампана је у Сл. гласнику и нема говора да се нешто мења.

Ступам на сцену. Аргументујем да средства од 4. паре остану у ООУР-има где су и убрана. Драго директор, климањем одобрава моје аргументе, то исто чини и Крле. Затим наступа са образложењима Миловановић , Драго директор има разумевања и за став потпредседника Извршног већа. Неколико пута излажем, неколико пута побија ме потпредседник. Миловановић, устаје преко пута мене и малте- не прети ми. Пет сати смо се прегонили, да је на крају Миловановић пристао да изађе на Извршно веће и да Уредбу измени. Није се са нама ни поздравио при растанку, био је много љут. Победили смо.

Годинама је та Уредба била на снази. Чачанска Електродистрбуција је убирала по те 4. паре по квч. Огромна средства су прикупљена за наше електродистривутивне инвестиције. Изградили смо стотине ТС 10/04 кв, стотине километара ДВ 10 кв, стотине километара ниско напонске мреже, нарочито на сеоском подручју. Ниско напонску мрежу смо технички и пропусно побољшали, која је пре тога била у катастрофалном стању.Технички смо препородили електродистрибутивну мрежу.

Нисам имао прилике да чујем ,од било кога од руководилаца, да сам ја заслужан за измену Уредбе. Истина, веома су ме ценили у целом предузећу и у колегијалним круговима.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МИЛОШ МИНИЋ, СТАНОЈКА НИКОЛИЋ- ЦИНА, ПРОСЛАВА У САВИНЦУ

Станојка Николић - Цина, радила је у Техничко ремонтном заводу у Чачку, као режисер обрачуна плата, у Финансијском сектору, чији сам ја био начелник. Цина, како смо је звали, није имала школе, али је била вредна, педантна, агилна, дружељубива, свој посао је обављала на задовољство свих.

Цина је била борац НОР - а.

За време Другога рата Цина је била у партизанима. Цина је била у Чачанском одреду Др Драгиша Мишовић, у време када је командант одреда био Милош Минић, дипл. правник из Чачка.

Било је то седамдесетих година прошлога века. Цина буде обавештена, или је била позвана, да се у Савинцу код Горњег Милановца одржава некаква прослава у вези Револуције и да ће на ту прослву доћи и Милош Минић.

Одобрим ја Цини да оде на ову прославу. Цина се радовала као мало дете. Видеће се и са Милошем Минићем, командантом, са којим се није никако виђала како се рат завршио.

Била Цина на прослави: Вратила се и прича ми како је тамо било, мене је интересовало. Цина сва шљонула, разочарана. Милош се са Цином поздравио хладнокрвно. А, ја сам са њим, била шест месеци под земљом- у бункеру, опкрајала га, а он ме чак и не пита: шта радим, од чега живим, какво ми је здравље - каже Цина. У време када су били у бункеру, Цина је имала око 18-20 година, а Милош око 30.

Милош Минић је, после рата, био високи државни и партијски функционер: Војни тужилац Дражи Михаиловићу, на суђењу 1946. године, председник града Београда, министар иностраних послова СФРЈ, итд., народни херој, резервни генерал - мајор ЈНА.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА ЕНЕРГОГАС - А, НОВИ САД, ЛИЧНО

Поштовани ген. директоре,

Добио сам рачун за утрошени гас. Видим да рачуне пишете латиницом.

Међутим, у обавези сте, као јавно предузеће, да све пишете ћириличним писмом. Члан 10 Устава, вас на то обавезује, који је, узгред речено, донет још пре 4. године /2006/.

Према изнетом, ви кршите Закон, управо Устав. Не би било згодно, да вам грађани враћају рачуне, јер исти нису на Закону засновани.

Примите пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак, тел. 032/ 367-322.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПЕТАР - ПЕРО ВУКОМАНОВИЋ, КОЉАШ, РАЊЕНИК, У НАШОЈ КУЋИ НА ЛЕЧЕЊУ 1944. ГОДИНЕ.

Петар - Перо Вукомановић, кољаш, члан Црне тројке из суседног села Атенице, иначе родом из Срезојеваца, а становник града Чачка, у борбама са партизанима негде на Ибру, 1944. године , буде рањен, не толико тешко.

Пошто није смео, или је нешто друго било у питању, Перо је изабрао да у нашој кући обитава, и да се лечи, уместо у Болници. Иначе, кућа нам је у селу Кулиновцима надомак Чачка, удаљена ваздушном линијом од Чачанске болнице око 500 метара.

Изабрао је велику собу наше нове куће /зидана 1930. године/. Соба је била велика, али мало руинирана, јер су биле само зазидане рупе од артиљеријских граната од гранатирања из 1941. године.

Кратко је био у нашој кући, ране нису биле толико тешке. Сећам се свакога дана долазили су из Болнице по двоје - троје њих, у белим мантилима, превијали га. Пита моја сестра Милена Пера од куда да је изабрао нашу кућу, а он ће: ово је комунистчка кућа, ту ми је најсигурније.

Остала су ми упечатљива два момента.

1. Каже Перо мојој сестри Милени: Милена, ја сам теби и твојој сестри Олги спасао животе, хајде Милена , сад долазе твоји комунисти , хоћеш ли ти сада да мој живот спасеш- хпћеш ли да ми помогнеш. Милена се " увија ", само слеже раменима, не сме да проговори./ Иначе, моје сестре : Милена Шолајић, удата Симеуновић / 1922 - 2002/ и Олга Шолајић , удата Тодоровић/ 1923 / , скупа са братом од стрица Јевремом и његовом женом Катарином биле ухапшене од црне тројке, чији је члан био поменути Перо, септембра месеца 1943. године. Јеврема / 1907-1943/ су заклали 21. септембра 1943. године, а њих три су пустили, после добрих батина. Сестре су преживеле рат, сестра Олга,  тада свршени матурант Чачанске гимназије, до краја рата, 20. октобра 1944 године, живела је у Београду под лажним именом, јер је и она била осуђена на ликвидацију - то је посебна прича- како/.

2. У предсобљу нове куће, где нам је био један од шпорета, једнога јутра старији су пили кафу - и са Пером, наравно- јечмену. Каже моја мајка Перу : госпон Перо, како можеш да закољеш човека. А Перо ће, пусти тетка Милева, те тешке приче, хајде да причамо о нечему веселијем. Он избријан, није носио браду, леп млад човек, тек је можда годину- две старији од мојих сестара, смеје се. Опет ће моја мајка: па како можеш да закољеш људско биће. Понови мама два-три пута питање, а он ће. Тетка Милева, да знате ја најслађе кољем када се смејем. Мама виде да нема шале, подби се и изађе напоље, брже- боље.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ДИРЕКТОРА, Г - НА ИЛИЋА

Поштовани директоре,

Добио сам Решење о износу накнаде за коришћење грађевинског земљишта за 2010. годину.

Запрепастио сам се. Ваше јавно предузеће и после 4. године од доношења новог Устава, и даље пише латиницом. Имам право да тражим да ми Решење напишете ћириличним писмом. Самим тим што је написано латиницом , оно не обавезује грађанина, да по њему поступи. Није мени циљ, да моје Решење напишете ћирилицом, већ да то буде у вашој пракси апсолутно у примени у целокупном вашем раду и за све грађане. Ви, као јавно предузеће, у уставној сте обавези да у целокупној коресподенцији искључиво пишете ћирилицом / чл.10. Устава/.

Пуно поздрава.

Јован Шолајић, Чачак

Х Р В А Т И  К И Т Е  Ј Е Л К У  Н А  Б А Д Њ И  Д А Н

Седамдесетих година прошлога века био сам у радној посети у Техничко ремонтном заводу Брегана код Загреба. Био сам гост код Смиље Јосиповић, начелника финансиског сектора ТРЗ-а, моје колегинице. Ја сам на истој функцији у ТРЗ- у Чачку.

Смиља ме је извела на ручак, како је у то време било уобичајено- да се гости угосте, у Градску кавану на главном тргу у Загребу. Био је католички Бадњи дан, значи 24. децембар. На Тргу огромне јелке искићене са разним илуминацијама, или како се то зове- сијаличице и сличне стварчице, разних боја. Ето, каже мени Смиља, ви у Србији китите те исте јелке, са истим елементима, као и ми. Разлика је велика. Ми китимо у част католичког Божића, а ви у Србији у част Нове године, по новом календару.

Каква разлика, а живимо у истој држави. У Србији, у прво време одмах после рата, СКОЈ-евци су добијали задатак да сваког сељака који одсече и унесе бадњак у кућу на Бадњи дан, пребију тољагама и кочевима. Касније је то мало попустило, појединци су ипак славили Божић са бадњаком. На другој страни, у Хрватској, држава званично поставља огромне јелке у центру Загреба.

Тачно, пошто је код нас било забрањено прослављати Божић, наша комунистичка власт је нашла спасоносно решење. Китите и ви јелку као и католици. Уместо бадњака ево вам јелка. И Срби прихватише да ките јелку уместо бадњака. Нису Срби прихватили да ките јелку за свој Божић, као и Хрвати за свој, остали су традиционално да ките бадњак. Али за то ките јелку за Нову годину. А то није у традицији Срба.

Пре Другога рата Божић- Бата је делио дарове за Божић, а сада дарове дели Деда мраз за Нову годину. Укоренило се и ако није у традицији.

Забележио по сећању, дана 7. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

" У  З Е М Љ У  Д А  П Р О П А Д Н Е М"

Негде 60- тих година двадесетог века, нас двојица : пуковник Винко Уводић, директор, родом из Клиса код Сплита и Ја, начелник књиговодства, Техничко ремонтног завода из Чачка, путујемо од места до места црногорским и хрватским обалама на нашем Јадрану. Путујемо, бродовима : "Партизанком" и "Пролетерком" и другим, од места до места, познатих летовалишта. Тражимо погодно место за организацију нашег Одмаралишта за раднике ТРЗ-а.

Треба да нађемо довољно соба за смештај у приватним кућама и просторију за кухињу и трпезарију, за колектив који је бројао од 1000-1500 радника. Лепо смо путовали овим лепим бродовима, било је то незаборавно. Свугде су нас лепо примали.

Тако у једном месту, мислим да је то била Макарска, седимо нас двојица у неком туристичком бироу, за сточићем, пијемо нешто са чим су нас послужили, водимо разговор са једном прелепом расном младом црнком.

Пуковник Уводић је у цивилном оделу, говорио је слично по чачански, леп и шармантан мушкарчина од четредесетак и нешто година. Културан, интелигентан, шармер. Воде се и неофицијелни разговори, као увод у разговоре за посао због којег смо код њих. Пита Винко младу даму, како живи, а она с неба па у ребра. Знате, ја сам српкиња-црногорка, а ови овде су само саме усташе, не могу од њих да останем жива.

Винко није ни поцрвенео, прешао је преко овога што је чуо, наставио разговор као да се није ништа догодило. А ја да у земљу пропаднем. Знао сам Винка, био је велика- велика људина, волео је Чачак и нас Чачане.

Забележио по сећању, дана 7.јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОПЕРАЦИЈА БЕЗ АНЕСТЕЗИЈЕ

Догодило се то 1972. године. Радио сам тада у Техничко ремонтном заводу у Чачку, на радном месту Начелника финансијског сектора.

Те године, а и предходне, мало- мало па ме јако жигне у пределу слепог црева. То се догађало махом у неким посебним ситуацијама - када сам на путу, на неким важним састанцима.

Једне прилике, путовао сам на неки састанак у Сплит. Путовао сам возом Личком пругом. Пруга завејана, воз стао у некој врлети, ни напред ни назад. Одједанпут, толико ме је жигнуло у пределу слепог црева, да само што се нисам у....о.

Тако и овога пута. Био сам на састанку колегијума, после подне. Опет ме жигне, до бесвести. Напустим састанак, седнем у мој ауто, нађем нашег болничара из наше амбуланте, мог доброг другара Мија Еровића и право у Чачанску болницу.Мијо је кум са Др Љубомиром Оцокољићем, начелником хируршког оделења, а и ја сам био познаник са доктором.. Др Оцокољић је био познати хирург, а и велики лафчина. Нађемо Оцокољу. Жалим се на слепо црево. Он ме удари отвореном шаком прстима у пределу слепог црева, ја не одреаговах. Каже мени Оцокоља, ако је ово слепо црево онда је он Софија Лорен. Каже, нема појма. Кажем ја Оцокољи, вади га па и ако није оболело.

Опире се Оцокоља, још један аргуменат, нема никога од особља, само је он сам на оделењу, као дежурни. Инсистирам ја да ме одмах оперише. Ја сам се већ пребобао и поздравио са супругом Емом, остала је кући пуна суза. Мој ауто сам паркирао испред хируршког оделења, да се вратим кући необављена посла, није долазило у обзир.

У ходнику испред хируршке сале, удари Оцокоља локалну инјекцију. Оцокоља и Мијо ме положе на хируршки сто, Оцокоља каже Мију да му асистира, да узме неку крпу и да је укваси и да ми са мокром крпом кваси чело. Сече Оцокоља, пуца кожа, као кад се сече сланина на ошуреној свињи. Завукао Оцокоља руку у трбух, тражи нешто, лепо осећам како ми све унутрашње помера. Поче Оцокоља да се чуди и изненађује. Каже ми , пази- пази слепо црево ти се залепило за кичму, ух, ух богаму.Чујем како пуцкета одвајање слепог црева са кичме. Једва га некако извади, принесе ми испред лица, било је предугачко. Каже ми, да је оперсиао преко 3000 слепих црева и да оволико црево није видео, да је црево било у процесу, да сам имао среће те сам га извадио, иначе имало је велике шансе да ми пукне и да би се по мене то могло завршити и најгорим.

Др Оцокољић ме је сместио у засебну двокреветну собу. Лекари и друго особље обилазили су ме са посебном пажњом и уважавањем. У Болници сам лежао, да ли 3. или 5 дана, не знам, па одмах на посао.

У Болници ме је посетио и Директор Техничко ремонтног завода у Чачку, Инослав Томпак, дипл.маш.инг, пуковник и пожелео ми да што пре прездравим и дођем на посао, што ме је посебно обрадовало. Јер наш директор Инослав , рођени Загребчанин, имао је многе добре особине и као стрчњак и као човек, али је био повучене нарави, човак који није волео да се интимизира. Значи, да ме је много ценио, када је нашао за сходно да ме обиђе у Болници.

Забележио по сећању, дана 7. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче, молим да објавите следеће.

 ИСТОРИЧАРИ, ДА ЛИ СУ ЧЕТНИЦИ УЧЕСТВОВАЛИ У ОФАНЗИВИ НА КОЗАРИ 1942. ГОДИНЕ ?

У "ПОЛИТИЦИ" од 5. јула т.г., ваш стални дописник из Бања Луке, Б. Марић, каже: " Офанзива на Козару почела је 10. јуна 1942., а завршена 3. јула, када је око 3.500 партизана успело да пробије обруч који је око њих и народа у збегу стегло око 15.000 немачких војника и око 22.000 њихових домаћих помагача - усташа, домобрана и четника."

У Просветиној Малој енциклопедији из 1959 године, под одредницом "КОЗАРА" , говори се да је опкољено 80.000 Козарчана, да се пробило из обруча 15 - 20.000 лица, да је 60.000 одведено у Јасеновац, Сајмиште и у Немачку, итд.итд. 

У Енциклопедији помињу се само Немци и усташе, а не и четници. Енциклопедија је писана у време најжешћег обрачуна са четништвом, те не верујем да би пропустили да помену четнике да су и они учествовали у том масакру Српског народа.

Постављам питање историчарима. Да ли су и четници учествовали у стезању обруча на Козари, или не.

Молим за одговор у истој овој рубрици .

Исто тако и ваш дописник би морао да каже из којих извора је добио податак да су и четници учествовали на Козари. У Новинама не могу да се праве грешке из Историје, грешке које могу да створе лажну слику о битним историјским чињеницама.

П.С. Дозвољавам да извршите редакцију текста, без права да мењате суштину.

Пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Овај текст ПОЛИТИКА није објавила. Шта ли је у питању ? Можда штите свога дописника из Бања Луке ? Па, зар Политици није стало до ИСТИНЕ ? Ако Политика , коначно, не објави овај текст, остаће трајно записано да су и ЧЕТНИЦИ скупа са УСТАШАМА и НЕМЦИМА учествовали у масакру Српског народа на КОЗАРИ. Не могу да верујем да једном озбиљном листу није стало да се расчисте историјске дилеме. Ваљда, цензура у Политици није отишла толико далеко, да олако прелази преко ствари које могу имати далекосежне последице у целини за Српски народ.

ЗА ДИРЕКТОРА ВОДОВОДА

Поштовани г-не Пантовићу,

Добио сам од ваше фирме рачун за утрошену воду, а и Записник о контроли водомера. Оба документа исписана су писмом латиница.

Устав је донет 2006. године. У члану 10 Устава пише да је у јавној употреби српски језик и писмо ћирилица. Према томе, као јавно предузеће, у обавези сте да пишете искључиво ћирилицом, у противном кршите Устав.

Не рекох, и у вашој управној згради написи су исписани латиницом.

Много поздрава, и желим вам све најлепше.

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА У ЗАГРЕБУ 1949-1950, IV КЛАСА, ЗГОДЕ И НЕЗГОДЕ

Редовни војни рок служио сам у Школи резервних пешадиских официра у Загребу , IV класа. Школа је била у саставу 3-ће Личке пролетерске бригаде, 6-те Личке пролетерске дивизије. Касарна наше школе налазила се прво у Илици на Чрномерцу, а касније у Селској цести бр. 92.

На одслужење војног рока одлазило са са напуњених 20. година живота. Одлагања одласка у војску није било. Ја сам учесник НОР-а, имао сам ратнога стажа 5 месеци и 5 дана, нисам имао довољно, па тај стаж нисам ни пријављивао. Сматрао сам да ми је боље да идем у школу, која је трајала годину дана, а ако би пријавио ратни стаж, морао бих ићи у обичну јединицу на дослужење. Питомци школе, који су имали најмање шест разреда гимназије, служили су војни рок годину дана, колико је и трајало школовање, наредне године ишло се у трупу на стажирање од 2. месеца, па се пришивао чин потпоручника, а остали по завршетку школовања одлазили су одмах у трупу на стажирање у трајању од 6. месеци, па су добијали чин. Ја сам припадао првој групи.

1. У Н И Ф О Р М А. Униформа од чоје или сл. материјала, боје СМБ.Н е сећам се какву смо униформу носили лети . Зими шињел истог квалитета и боје. На глави титовка са петокраком, на ногама цокуле, кошуља без крагне, без кравате, шуферице уместо чарапа, нема полувера, шалчади, наушница, рукавица.

2. КАКО САМ ДОСПЕО У МИТРАЉЕСКУ ЧЕТУ. Наш школски батаљон школовао је пешадијске официре следећих специјалности и имао је 4. чете/ са по три вода/ : минобацачку, митраљеску, ручни бацачи и стрељачку. У минобацачкој и митраљеској школовали су се само питомци који су имали најмање 6. разреда гимназије, а остали за остале две специјалности. Прозивају мене за минобацачку чету. Направим се луд и станем тамо где се постројавају за митраљеску чету. Да пробам, ако упали- упали. Сетио сам се ношења лафета, сетио сам се , да су ми једне прилике за време рата натоварили на леђа комлетан италијански минобацач од 45 мм, који се носио као руксак, из кога се пуцало са леђа војника. И без по муке ме писар уписа у бројно стање митраљеске, а онај за минобацачку избриса.. Није само било у питању моје размишљање о тежини лафета, већ сам испред чете препознао поручника Десимира- Дејана Милошевића из Чачка, који је од мене био старији 3. године, са чијом сам сестром Радом био у истом оделењу Чачанске гимназије , коју је и он учио. Као велим, ко зна можда ће ми бити лакше. Дејан ми је био командир вода, једно време, потом је прекомандован у Скопље. Једном ми је стварно помогао. У практичној јединачној обуци било је неко пузање са пушком, а оно пала киша, блато, а Дејан ће мени Шолајић, а ја изволте друже поручниче, станем мирно. А он ће мени , остави ово , хајде причај ми о Чачку. и тако даље.

3. Н А О Р У Ж А Њ Е. За лично наоружање имали смо прво руске пушке са бајонетима, само што смо их одмастили, замене их са нашим пушкама, мислим да су то биле пушке предратне војске 7,9 мм, са дугачким ножевима беле боје. Ножеве смо увек носили о опасачу на левом куку. Приликом кретања, куглица на канији у којој се налазио нож, ударала ме је у пределу колена леве ноге.Свако оделење, које је бројало 10. питомаца, имало је по митраљез са постољем немачки ШАРАЦ 7,9 мм, у воду 3 митраљеза, у чети укупно 9 митраљеза.

4. С М Е Ш Т А Ј. Спаваонице велике, обично са смештај целога вода од 30 питомаца. Кревети гвоздени, обично са два спрата, или једноспратни. Сламарице напуњене сламом. Имали смо и по равњачу, са којом смо дотеривали сламарицу да је морала да изгледа, што би се рекло, као кутија шибица. Нема наткасни. Униформа се слаже на војничке сандуке, који се налазе поред или испод кревета. Сандуци су једнообразни, величине приближно по пола метра у све стране. Осим ноћу, на креветима спавали смо и после ручка, све до времена послеподневних активности. Цокуле у ходнику испред спаваонице. Наоружање у сошкама испред спаваонице.

5. Г Р Е Ј А Њ Е. Није било грејања. Спавало се у хладним спаваоницама. Једне ноћи смрзну нам се цокуле у ходнику, нисмо могли да их обујемо, па нам дозволе, да док су трајали велики мразеви да цокуле уносимо у спаваоницу.

6. Х Р А Н А. За доручак врућ чај са коцкицом мармеладе, величине коцке шећера, ручак обично куван пасуљ са парчетом сировог меса, а за вечеру знам да смо најмање пола године јели редак кувани купус рибанац без меса, парче хлеба за сваки оброк, величине 1/3 векне. Бољи ручак имали смо четири дана: за Нову годину, Први мај, Дан Бригаде и 22. децембар. Тада смо добијали кувани пиринач са ситно исецканом сланином у њему. Једном смо имали и крофне. За време припрема за Параду добијали смо дупло следовање.

Ја сам добро јео када је за ручак пасуљ. Међутим, једнога дана, један до мене скида кашиком нешто са врха хране. Питам га шта то ради, а он ће. Знаш ја прво са врха поскидам ЖИЖАК па онда наставим да једем. Ја до тада нисам ни знао шта је жижак. Наравно, после овога пасуљ нисам ни узимао на казану. Срећом, ово сазнање ми је дошло пред сам крај војног рока, иначе, вероватно би скапавао од глади. Јели смо из немачких мањерки из рата. Стојимо у реду испред казана, кувар нам наспе по кутлачу хране у мањерку, добијемо парче хлеба, па стојећи са хлебом испод мишке једемо, негде испод неке стрехе. Трпезарију нисмо имали у Илици, у Селској цести не знам да ли смо имали. Јели смо тако и по киши и по снегу. Касарне нису имале кантине, у данашњем смислу. Вероватно да се није могло боље. Та 1950 година је била веома тешка за државу. Суша, у Загребу цело лето није пала ни једна кап кише, затим Резолуција ИБ-а.

7. П Л А Т А. Ми-питомци примали смо плату 300.- динара месечно. За тих 300._ динара ја сам могао да обскрбим себе са свим што ми је било неопходно потребно, и то само неопходно. Плату смо примали тачно сваког првог месеца унапред. Ја сам од плате куповао одмах 30 кутија цигарета, оних мало јевтинијих, мислим да су се звале Космај, затим ималин, калодонт, имао сам новца још за једну или две биоскопске представе : два, три или четири пута месечно, како кад. За годину дана, само ми је старији брат Милутим послао два или три пута по 500.- динара од плате када се запослио после одслужења војног рока. Ни једном нисам био у кафани или сл.

8. В О Ј Н А П А Р А Д А 1950. У ЗАГРЕБУ. Наша комплетна бригада, учествовала је на Првомајској војној паради у Загребу 1950. године.. За параду смо се припремали на Максимиру на некаквом полигону целих месец дана, почев од 1. априла. Учили смо парадни корак. Командант припрема за параду био је неки пуковник Грубор. Парадирамо испред трибине, много ешалона, целокупни састав, свира војна музика маршеве предвиђене за параду. Пролазимо испред трибине, ако то добро одрадимо, пуковник Грубор да похвалу са "врло добро", а ми одговоримо са "стараћу се " или "служимо народу", не сећам се тачно какав је отпоздрав изговаран, за тај дан тај ешалон је вољно. Ако не, терамо све у круг и до времена за ручак. А за храну добијали смо по дупло следовање. Чак смо за доручак имали и пржена јаја. Морали смо да те напоре издржимо, али што је најбитније да народу изгледамо лепо.

Парада Првог маја. Леп сунчан дан. Придолазе ешалони трибини, на трибини државно и војно руководство Хрватске, војна музика само "бије". Наш ешалон стиже до заставице, која обележава почетак парадног корака. Командир нашег ешалона подиже и спушта сабљу, која бљесну на сунцу, а Прке Ужичанин који је био у средини ешалона викну " сад", а ми као један, спуштамо пушке са ножевима на пушкама са рамена на поздрав на десни кук, главу на десно, корак из маршевског у стројеви корак. Корак је "пуцао", тресла се земља. Ножеви на пушкама, њихов врх стоји свакоме до самога десног ува. Кроз разглас чујемо: пролази славна Трећа личка пролетерска бригада, узбуђење на врхунцу.

9.Б Е З Б Е Д Н О С Т. Ради личне безбедности и за "не дај Боже", били смо обавезни да , код излазака у град, носимо војничке ножеве на опасачу на левој страни. То су били ножеви предратне војске, бели, дугачки преко пола метра , у канији, релативно оштри. Куглица на врху каније ударала ме је , при корачању, у колено. Била су таква времена, па је се тако морало. Није се чуло да је неко од наших употребио тај нож у одбрани.

10. П Р О В О К А Ц И Ј А. У Илици, на Чрномерцу, у крају де је и наша касарна, нас неколико питомаца, у фоајеу биоскопа разгледамо рекламне фотосе, чекајући да уђемо на нашу представу. Прилази нам један дечак од десетак година и обраћа нам се са : " ШТА СТЕ ЗИНУЛИ, НИЈЕ ТО СРПСКИ КАЧАМАК". Погледамо, са стране стоји њих неколицина надрданих младића, видимо колико је сати, прећутимо као да нисмо чули шта је овај рекао. Речено нам је -строго, да не смемо започињати кавгу у оваквим и сличним случајевима . У Загребу су углавном сматрали, да онај који носи војничку униформу- да је Србин.

11. Ш Т А  Ћ Е  В О Ј С К А  У  Т Р А М В А Ј У. Ишли смо на неку фудбалску утакмицу на Максимир. Мислим да су играли Партизан и Динамо. Наравно, возимо се трамвајем, од касарне има неколико километара, како би другачије. Трамвај пун као шибица. Једна госпођа са шеширом, гласно протествује, грдећи војску, због гужве. Каже гласно, шта ће војска у трамвају, може она и да иде пешке. Наравно, нико од нас војске, није реаговао.

 12. С Т Р О Ј Е В И М  К О Р А К О М  П О  О Р А С И М А. Жалио се неки сељак, да му ми беремо орасе. На занимања ишли смо и на далеку периферију Загреба, залазили смо и у само сеоско подручје. Стварно, нама није падало ни на памет да нечије воће беремо, па и орасе. А, и шта ће војницима ораси. Бром је био јачи. И једно јутро, а предходну ноћ је падала киша са олујним ветром. На коловозу, куда маршујемо, идемо на занимање, опао само сами орах у власништву тог сељака и у комини и окомишан. Командир вода, командује стројевим кораком. Јао мајко моја, кад је почело да пршти испод наших цокула, само саме попрштене кокице ораха.Нити ми , нити командир не рекосмо ни једну једину реч.

13. "Т Е Н К О В И  С  Л Е В А , Т Е Н К О В И  С  Д Е С Н А". Један од водника, који су у чети за све служили, изузев што нису имали било шта са наставом, водио нас је на неку наставу у Војно училиште на Чрномерцу, преко пута. Нареди он команду стројевим кораком, а ми по договору, оглушимо се и наставимо маршевским кораком. Можете да замислите, како је то изгледало, пуна улица света куда пролазимо. Тај водник, нешто се био нама замерио, заборавио сам шта је било по среди, а није био у праву, бар смо тако сматрали. Сутрадан, командир чете, предратни официр, Словенац, Петер Павле, капетан I класе, води нас ван Загреба, на час Топографије, који предмет је он предавао. Зашли смо на крај неке улице, име је имала по некој српској дивизији, крајња периферија, зашли смо у село. Ту су неке врзинчине, разно разне ограде, бодљикава жица и узбрдица са обе стране коловоза којим пролазимо. И онда пада команда: "тенкови с лева, тенкови са десна" и то по неколико пута. Када су 6 питомаца пала у несвест, командир је наредио постројавање, вратио нас у касарну, и ни једну нам реч није рекао.

14. Ч Е Ш А Р О Ш И. Најпознатији чешарош је био Бранко Петровић из Крагујевца. Али, унапред да кажем да је био велика другарчина, пријатан за друштво. Међутим, како се он сналазио. Када примимо плату, он купи две-три кутије цигарета, на одморима, иде од једног до другог и дели цигарете. После тога, до краја месеца не купује цигарете. На одморима, приђе групи, одмах маши руку првоме до себе, узме цигарету, чукне је и облизне, пали , без и једне речи.

15. Н А Ј Б О Љ И   П И Т О М А Ц. Најбољи питомац у нашој митраљеској чети био је Јован Петровић, из Бечња или Мрчајеваца код Чачка. И ја и још доста њих имали смо из свих предмета десетке, такође и Јован. Ипак је Јован био најбољи међу нама. Био је снажне конституције и интелигентан. Једне прилике, на такмичењу заузимања положаја митраљеског оделења на удаљености од близу два километра, Јован је стигао први. Али како први. Он је све сам носио митраљез, док су се у другим оделењима смењивала по цела десетина, и опет је први изнео митраљез на положај. Био је и потиштен, меланхоличан. А, и не био. Отац му је тада био на робији, да ли због неуласка у СРЗ, или због неизмиреног откупа, не знам, био му је отац богати сељак. Ваљда је хтео да покаже, шта је , ко је

16. С А  К Р И В И М  В Р А Т О М  Б У Д У Ћ И  О Ф И Ц И Р. Један од нас- питомац, био је негде из неког града око Велике Мораве, имао је крив врат. Глава му је падала на једно од рамена. Питали смо се, како је он могао бити регрутован и то за будућег официра. Па, он је био очигледан пример да није способан за војску. Он је значи убедио регрутну комисију. Каква су онда била времена. Сматрало се да мушкарац, који није служио војску, није ни зашта, да не може ни да се ожени.

А сада, толико младића избегава да научи да рукује оружјем. Па ко ће да нам брани државу сутра када то буде потребно. Ко ће таквоме да брани његову породицу. Погрешно је мислити, да ће нас неко други бранити. Погрешно је мислити да ће професионална војска моћи да брани отаџбину. Отаџбина се може бранити само општом мобилизацијом. Кога ћемо ми када затреба да мобилишемо, када нам мушкарци не знају да рукују оружјем, нити знају било шта о ратним вештинама. Када су нам заузели Косово, нама није могла да помогне ни велика и братска Русија. Грчка је мало већа од Србије а има под оружјем 700000 војника, а ми хоћемо са 24000 војника да будемо безбедни. Не верујем. Професионални војници могу боље да рукују са компликованим борбеним системима. Али краљица рата је пешадија. Територија коју запоседне пешадија тек је тада освојена. Значи, сваког мушкарца би требало обучити да може да рукује са основним пешадијским наоружањем и са основном обуком ратовања- за не дај Боже.

 17.Т О П О Г Р А Ф И Ј А. Топографију нам је предавао командир чете, Словенац, Петер Павле, капетан I класе, предратни официр. На часу капетан објашњава читање топографских карата. Каже: ако су на карти два знака цркве, значи да се ради о засеоку, а ако су три знака ради се о селу. Ја устанем и ставим примедбу: у мом селу нема црква, нема ни у суседним селима, наша црква је у граду Чачку. Капетан је слегнуо раменима, ништа није умео да нам каже. Видим да се чудио, како да село нема ни једну цркву. Тако је било код нас у Србији, а очигледно да је у Словенији ситуација била сасвим другачија.

18. У  П О Д Р У М И М А  К А С А Р Н Е  У Х А П Ш Е Н И  О Ф И Ц И Р И. Једне прилике ишли смо у круг неке касарне ближе центру Загреба. Пролазили смо поред подрума једног од касарнских објеката. Видимо много начичканих глава иза решетака, радило се о официрима, били су препознатљиви по косама на главама, јер војници су били шишани до главе- нуларицом. Кроз строј проструја жамор да се ради о ухапшеним официрама по линији ИБ-а. Није било коментара. Видели - нисмо видели.

Забележио по сећању, дана 5. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак