КАФАНА - НИЈЕ ЛАКО СЕДЕТИ У КАФАНИ И БИТИ КАФАНСКИ ЧОВЕК.

Било је то шестдесетих и седамдесетих година прошлога века. На самом почетку наше улице Владана Шићевића, у градском насељу Кулиновачко поље, код самог семафора иза Градске болнице, преко пута О.Ш. "Свети Сава", радила је некаква кафана. Kaфана је радила преко дана, а нарочито је била пуна гостију ноћи. Било је ту и музике и певачица. Ноћи је била препуна гостију. Било је ту пуно пијанаца и свакавих људи, а бога ми ту су се виђали и угледнији људи - домаћини и политички и друштвени радници. Народу никада није било много забаве и уживања. Од наших кућа - Шолајића, кафана се налазила на око 50 метара, веома близу.

Мој старији брат Милутин - Луле Шолајић / 1925 - 1998 /, по занимању машин - бравар, познати и признати калионичар у Техничко ремонтном заводу у Чачку, Милан Радосављевић / 1926 - 1981 /, шеф мензе у Фабрици Цер у Чачку, Миломир - Мико Ружичић / 1926 - 1998 /, пензионисани морнарички подофицир ЈНА и још неки из њиховог друштва, знали су да често седе у овој кафани. Сви су они били активисти у друштвеном животу у месним заједницама и у партијским организацијама. И у кафани, и ако се нису доносиле одлуке, оно се знало да се многе ствари у разговорима унапред одреде у решавању.

Наравно, друштво је излазило у провод без супруга. Супруга мога брата Милутина - Гроздана приговараше мужу да није лепо што он и његово друштво не поведу и супруге у излазак из куће.

Тако једно вече Милутин и његово друштво поведу и супруге у кафану - у провод. Када се кафана поднапила почеле су да лете чаше, флаше и столице. Настала је туча и вриска жена, бежање из кафане главом без обзира. Једва се друштво некако извуче из кафане без неких последица.

Када су дошли кући супружници Милутин и Гроздана, Милутин се обрати супрузи: " Видиш жено како је мени, мислиш да је мени лако седети у кафани ".

Наравно, Гроздани више није падало на памет да мужу ставља примедбе зашто излази без ње.

Забележио по сећању, дана 1. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак