ЗА ГУВЕРНЕРА НБС - ЛИЧНО

Поштовани гувернеру,

Поводом вашег обраћања јавности у данашњој ПОЛИТИЦИ, а у вези динарске штедње грађана, да вам изнесем своја запажања.

У једној српској банци, годинама , ја и супруга примамо плате и пензије, преко штедне књижице и текућег рачуна. Као добри домаћини, непрекидно држимо одређену количину новца и на штедној књижици и на текућем рачуну. Банка нам сваког месеца наплаћује одржавање текућег рачуна са 150.- динара, а штедне књижице са 100.- динара. На текући рачун позитивна камата се обрачунава сваког месеца - обично око 30.- динара, а на крају године на штедну књижицу добијемо обично око 1.000.- динара.

Видите, господине гувернеру. Ја штедим код банке и ја њој плаћам за уложене паре, а не банка мени.Као што видите, апсолутно се не исплати штедети динаре.

Као грађанин имам утисак да банке нису ни заинтересоване за динарску штедњу грађана. Слаба привреда и могућност да та привреда не измирује обавезе чак и према држави, па тој привреди и нису потребна обртна средства.

Народна банка би морала да мерама монетарне политике стимулише штедњу грађана / о б е /, а да дестимулише или онемогући неплаћање обавеза према држави и према добављачима. Да мерама натера дужнике да обавезе плаћају на време. Узгред, малима се не толерише ништа, а велики не плаћају обавезе - који и праве велику рупу у буџету државе. Истина, и мали се довијају - крадуцкају на ПДВ- у.

Није логично, да банка обрачунава камату за средства по виђењу на штедне улоге грађана од 2 % годишње, а од привреде тражи за пласирана средства за обртна средства 2 % камате месечно.

Какво је то устројство државе, да фирме бивају годинама са блокираним рачунима због неизмирених обавеза према повериоцима, а да истовремено исплаћује плате радницима - редовно, али без плаћених пореза и доприноса.

Г- не гувернеру, света је била СДК - Служба друштвеног књиговодства. СДК, коју је створио покојни проф. Коста Васиљевић, је била нешто јединствено у свету. Цео свет се том систему одушевљавао. Али, шта ћемо, ми хоћемо , по било коју цену , да будемо као и остали свет. Зар нисмо могли да останемо своји и оригинални.

На крају. Г - не гувернеру, без дисциплине нема напретка, а недисциплина у финансијама води у пропаст. Само строга дисциплина у финансијама може нас избавити. У нормалним земљама финансирање привреде и друштва почива на штедњи грађана, те штедња мора бити апсолутно стимулирана, наравно и једна и друга.

Није ни у реду да се на камату на штедњу у девизама плаћа порез на доходак.

Извињавам се што сам вам узео део вашег драгоценог времена. Али, ако сам вам дао и крајичак неке нове идеје, неће нам ово бити узалудно.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног Чачанина.

П.С. Замолио бих вашу Службу - да ми одговори - да ли сте ово моје писмо примили и прочитали.

ГУВЕРНЕРУ - Г- ну Шошкићу, и г - ци Наталији,

Поштовани,

Много вам се захваљујем што сте нашли времена да прочитате моје писмо од 20. о. м.

Надам се да се нисмо узалуд трудили.

Међутим, имам једну " дебелу" примедбу. Пишете ми латиницом.

У члану 10. Устава Републике Србије пише, да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.

А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише :" Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега.".

Као државна установа , разумео сам Устав и поменути закон, да морате да пишете превасходно ћирилицом, а и латиницом ако је то законом прописано.

Ћирилица се подразумева, а грађанин или установа, имају право да траже да им се обраћате на другом језику и писму.

Како да заштитимо ћирилицу од тоталног пропадања, ако је се не придржавају државни органи, који су по закону обавезни.

Сматрам да сам у праву. Волео бих да чујем ваше мишљење.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак __________ 

Председнику Републике , лично

На знање

/ Уз велико извињење, што вам узимам драгоцено време.

Жеља ми је да Председник зна како ми обични грађани размишљамо. Министар Динкић, само истрчава , прави маркентишке потезе, брига је њему за народ, он би само да убира поене.

Г - не председниче, зауставите га. Он даје огромне девизе странцима за отварање радних места , а није у стању да реши да наши радници производе струјомере, где би се запослило више хиљада наших радника, већ дозвољава да се струјомери увозе.

Не разумем, што су скоро све фабрике тешке индустрије затворене, а поготову не могу да разумем да увозимо струјомере.

Испада, да нам једино остаје да се бавимо чиновништвом и пољопривредом. И врапци знају, да су наше производне снаге слабије од развијених земаља, али то не значи, да треба све да увозимо. Не бих више да вам узимам време.?

To: МИНИСТАРСТВО ЕКОНОМИЈЕ И РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА БЕОГРАД

Sent: Thursday, October 14, 2010 11:44 AM Subject:

Da li izmeštati državne ustanove u unutrašnjost ?

ЗА ГОСПОДИНА МИНИСТРА - ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Пре неки дан прочитао сам у ПОЛИТИЦИ да сте наредили да се неке државне установе изместе из Београда у : Ужице, Зајечар, Ниш и ваљда Крагујевац.

Не слажем се да, проблем неразвијености неких региона и пренасељености Београда, решавате исељењем надлештава, јер:

1. Београд треба да буде велики и економски јак град. Он мора да постане права метропола - само ће тако допринети имиџу Србије.

2.. Наша држава је мала и по броју становника и по површини.

3. Плаћаћемо додатне разне трошкове за рад високих чиновника, који ће морати да путују из Београда у назначена места.

4. Београд је и природни - односно географски центар државе и када се све сабере и одузме, привреди и становништву ће у просеку требати више новца за путовања. Привредник из Суботице треба да путује у Ужице, или онај из Ужица у Зајечар.

5. Концентрација државних институција у Београду омогућава привредницима и становништву да истовремено завршавају више послова - одједном, што није могуће у вашој замисли децентралитзације.

6. Стварање више државних центара у држави није децентрализација. Да, само за површне људе и за незналице. Децентрализација је могућа само ако дате веће ингеренције општинама и окрузима.

Чему селење неких агенција, ако је у Београду сконцентрисана сва друштвена елита. Већина народних посланика су из Београда, 179. општина у Србији нема свога посланика.

Пун погодак би био да ви предложите промену закона о избору народних посланика

- да свака општина мора имати свога посланика,

- да народ бира посланике непосредним гласањем или сл.

- да општине и окрузи добију већа права у управљању друштвеним животом

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Писмо послато Председнику Републике и председнику Владе .

ЗА ПРЕДСЕДНИКА И СЕКРЕТАРА СТАЛНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ГРАДОВА И ОПШТИНА

Поштовани,

У данашњој ПОЛИТИЦИ и синоћ на ТВ РТС, приказана је табла са паролом или дневним редом Састанка Сталне конференцијхе градова и општина, на којој је текст написан латиничним писмом.

Ако су градови и општине као институције државне установе, онда је и ваша организација државна установа.

Према томе, према члану 10. важећег Устава, у обавези сте да пишете на српском језику и на ћириличном писму.

А, према чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама, који гласи : " Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега.".

Значи, текст се пише обавезно ћирилицом и латиницом ако је законом то предвиђено.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА ГРАДА НИША

Поштовани градоначелниче,

У "ПОЛИТИЦИ" од 12. октобра т. г. изашао је чланак о граду Нишу, са насловом " Контејнери за половну одећу " са сликом контејнера. На контејнеру пише текст : " За половну гардеробу ", исписан само латиницом.

У чл. 10. Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица.

А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише : " Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега. ".

Значи, текст мора бити написан ћирилицом, а латиницом ако је прописано законом на начин како пише у закону.

Било би добро да надлежној служби града наредите да поступи по Закону. Казне су велике за кршење поменутог Закона.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПРВИ СВЕТСКИ РАТ - ДОПИСНИЦА НА БУГАРСКОМ, ПИСАНО НА СРПСКОМ, А ПЕЧАТИ НА НЕМАЧКОМ ЈЕЗИКУ.

Крајем седамдесетих година прошлога века, супруга Емилија и Ја, били смо у посети код тетке Радојке и теча Продана Ћаловића , у селу Зеоке у Драгачеву. Тетка Радојка / 1896 - 1981 /је рођена сестра моје мајке Милеве Шолајић / 1900 - 1981 /, рођене Вујовић.

Прегледајући албуме и слике, што је било уобичајено, када некоме први пут дођете у кућу, пронађосмо једну слику и једну дописницу адресирану на моју тетку Радојку и теча Продана.

На слици је мамин и тетке Радојке брат од рођеног стрица Радомир Вујовић из села Граба из Драгачева - стоји између две болничарке енглескиње - ослоњен на њих рукама преко њихових рамена, у белом - види се без једне ноге, на полеђини са посветом сестри, а фотографска радња је из Скопља. Остао је без ноге, година је 1916.

Радомир - Раде је сестри написао и дописницу. Интересантна је по томе: што је дописница штампана на бугарском језику, ујка Раде је сестри Радојки написао писмо на српском , а печати поште и печати цензуре су на немачком језику. Једна дописница, а три језика. Те - 1916. године Скопље је био је српски град у Јужној Србији, окупиран те године од стране Аустро - угарске и немачке војске.

Забележио по сећању, дана 14. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГОСПОДИНА МИНИСТРА - ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Пре неки дан прочитао сам у ПОЛИТИЦИ да сте наредили да се неке државне установе изместе из Београда у : Ужице, Зајечар, Ниш и ваљда Крагујевац.

Не слажем се да, проблем неразвијености неких региона и пренасељености Београда, решавате исељењем надлештава, јер:

1. Београд треба да буде велики и економски јак град. Он мора да постане права метропола - само ће тако допринети имиџу Србије.

2. Наша држава је мала и по броју становника и по површини.

3. Плаћаћемо додатне разне трошкове за рад високих чиновника, који ће морати да путују из Београда у назначена места.

4. Београд је и природни - односно географски центар државе и када се све сабере и одузме, привреди и становништву ће у просеку требати више новца за путовања. Привредник из Суботице треба да путује у Ужице, или онај из Ужица у Зајечар.

5. Концентрација државних институција у Београду омогућава привредницима и становништву да истовремено завршавају више послова - одједном, што није могуће у вашој замисли децентралитзације.

6. Стварање више државних центара у држави није децентрализација. Да, само за површне људе и за незналице. Децентрализација је могућа само ако дате веће ингеренције општинама и окрузима. Чему селење неких агенција, ако је у Београду сконцентрисана сва друштвена елита. Већина народних посланика су из Београда, 179. општина у Србији нема свога посланика.

Пун погодак би био да ви предложите промену закона о избору народних посланика:

- да свака општина мора имати свога посланика,

- да народ бира посланике непосредним гласањем или сл.

- да општине и окрузи добију већа права у управљању друштвеним животом

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на своме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ОБЕТИНА - БЕЛА НЕДЕЉА

Осим крсне славе, Срби су некада славили - сада ређе - и сеоску славу тзв. ОБЕТИНА.

У моме селу Кулиновци, селу уз сам град Чачак, сеоска слава - обетина била је Бела недеља. Била је то последња слава у низу сеоских и градских слава. Славила се у месецу јуну.

Српски домаћини су славили Обетину и у своме домаћинству и на Сабору - који је приређиван у селу. Мој отац Иванко је на сам дан Обетине, обавезно клао и пекао јагње на ражњу. Нас је било , хвала Богу доста у кући - десеторо, потом деветоро, после смрти бабе Живане / 1936 /, а имали смо доста и гостију из града и из фамилије из других села. За обетину, знало се некада и да се скува супа од купљене говедине у касапници у граду. Ипак, сиромашније породице нису биле у могућности да за обетину приреде тако богат ручак са печеном јагњетином на ражњу.

За печење јагњета , прво се направи велика количина жара сагоревањем резидбе од винове лозе. Моји су имали свој виноград, па се резидба винове лозе чувала за ове и друге прилике - искључиво за печење јагњади или прасади на ражњу. Печење јагњета је трајало и до 5. сати, увек колико се сећам по лепом сунчаном дану. Ми деца, све време, надгледамо како се јагње пече, облизујући и једва чекајући да се омрсимо - у правом смислу.

Јагње печено на ражњу и још на жару од резидбе винове лозе имало је фантастичан укус и мирис. Ретко ми се после рата пружала прилика да једем тако лепо јагњеће печење.

У нашем селу на дан Беле недеље приређиван је и Сабор у Мишовића гају - у нашем селу. Сабор се одржавао по дану, што није био обичај у другим селима. После ручка, сва младеж која је била на ручку, спреми се и одлази на сабор у Мишовића гај. И мене су сестре водиле на сабор. Сећам се да сам био лепо обучен. Имао сам леп прслук на себи, лепу кошуљу, кратке панталонице, а у горњем џепчићу прслука марамица. Имао сам дугу плаву коврџаву косицу на глави. Сестре - девојке , видно су се поносиле мноме, а ја сам се уштогљен правио важан.

На сабор је знало да се сјати на стотине и хиљаде деце, омладине а и старијих грађана. Целим путем од Окружне болнице у Чачку, па све до ливада код Мишовића гаја - где се приређивао Сабор , биле су паркиране лимузина до лимузине, фијакер до фијакера. На ливадама младеж игра кола - по два - три кола се вију. На ободу ливада тезге и киосци где се продају лицидерска срца , разни слаткиши и друго. Омладина - девојке и младићи обучени у најсвечаније хаљине обучени у народне ношње, али и по градски - господски или играју коло или се шетају као да се налазе на шпацирунгу на корзоу у граду. Мајке су извеле ћерке да покажу да су стасале за удају и колико су лепе. Погледи девојака и младића у мимоилажењу - шетајући, немушто показују неку привлачност и хемију која их интригира. Са падањем ноћи сабор се растура - народ одлази кућама.

Напомена: Сабор се одржавао у непосредној близини куће у којој се родио Др. Драгиша Мишовић / 1898 - 1939 /, хуманисте из Чачка.

Забележио по сећању, дана 12. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

" ПРАЊАНКА " - ФАБРИКА КОНФЕКЦИЈЕ У ПРАЊАНИМА  

Фабрику конфекције " Прањанка " посетио сам 24. фебруара 1984. године. У тој фабрици одржан је Савет Службе друштвеног књигододства / СДК / филијале Чачак, чији сам био члан. Домаћин је био члан Савета Зоран Дмитровић, генерални директор Конфекције " Рудник " из Горњег Милановца, у чијем саставу је пословала  " Прањанка".

Фабрика ради искључиво за извоз.

У Фабрици је радила скоро само женска радна снага. Обилазимо главну халу. Беспрекорни редови машина за шивење. На десетине можда и стотине машина и за њима раднице за машинама. Ни једна није окренула главу да нас погледа, Све су са обореним погледима на шиваћим машинама. Врло импресивно.Рад, ред и све остало оставили су на нас веома снажан утисак  - утисак за незаборав.

Зоран Дмитровић нам је приредио и пригодан ручак.

Преписао из Дневника вођеног за дан 24. фебруар 1984. године , дана 9, октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МИЛОРАД КОВАЧЕВИЋ, ВОЗАЧ МЕРЦЕДЕСА R - 1211 - ДУГО ГОДИНА У ТРЗ - У У ЧАЧКУ.

Милорад Ковачевић - Ковач / 1931 - 1984 /, возио је путнички ауто дуго година у Техничко ремонтном заводу у Чачку. Возио је чувени Мерцедес, рег. ознака R - 1211. Возио је управника и по потреби и друге највише руководиоце Завода.

Мерцедес R - 1211, предходно је био у употреби код Ивана Гошњака, државног секретара за НО. Титов Мерцедес имао је рег. таблицу R - 1111, а овај се разликовао само у једној бројци.

Ковач је рођен у Мостару. Породица му је избегла у Србију испред усташког терора 1941. године. Живео је веома тешко - за време рата а и после рата. Он, и његов другар Михаило Собољев, дете руских емиграната, мање - више живели су у скрајнутим вагонима - фургонима на Железничкој станици у Чачку. Знали су њих двојица да за време рата краду немачким официрима оружје у пола бела дана и да оружје продају и да од те продаје живе.

И после рата су се њих двојица опет некако сналазили да преживе. Знали су и да обијају продавнице и киоске. Послератна милиција их је затварала увек када се догоди некаква похара и крађа. Ако и нису они учинили прекршај од њих двојице је тражено да они пронађу ко је извршио похару.

Ковач, је био одличан возач, и као таквоме поверено му је да вози управника Завода и најскупљи ауто. Био је веома смео и сналажљив, како и не би када је Немцима крао пиштоље усред бела дана.

Возио ме је једне прилике Илицом усред Загреба, на црвеном светлу на раскрсници вози не заустављајући се. Милиционери, у магновању заустављају саобраћај и пропуштају наше возило. Питам га шта то уради. А, он ће. Мислиш, да би они и смели да нас зауставе. Виде супер луксузни ауто , војних регистарских таблица и то по маломе броју би се рекло да се ради о ауту неког високог војног руководиоца, ако не и Гошњака. А још, милиционери су били углавном Срби - Личани, који су веома ценили војску. На раскрсници је било 2 - 3 милиционера, када смо се мимоилазили, стадоше мирно и поздравише. А, у возилу нас двојица цивила.

А, у Београду, када сам одлазио у војне високе установе, Ковач паркира ауто испред команди, било испред Команде Прве армије или испред Техничке управе ЈНА, стража опомиње Ковача да је забрањено паркирање. А, Ковач ће стражару, знаш ли ти кога ја возим - возим генерала Јовановића и молим те, каже стражару, припази ми на кола.

Али, имали смо и једну згоду у незгоди. Путовали смо из Београда за Чачак, Драгиша Милуновић / 1929 - 2010 /, ппуковник, дипл.инг., гл. инжењер Завода и Ја. Негде испред Љига, заустављени смо због неких радова на коловозу. Сва тројица смо изашли из кола, чекамо и причамо о свему и свачему. Једног момента Драгиша, онако висок, удари ногом .- ципелом у предњи десни точак. Точак спаде и откотрља се. Не могу сада да се сетим. Да ли је била пукла фелгна у целоме кругу, или су матице на шрафовима биле скроз одвијене, не знам. Само, оста ауто да виси на три точка. Довољна је била само мала неравнина и да у њу удари ауто, точак би одлетео и ко зна шта би од нас остало. Јер, Ковач је возио великим брзинам, а и ова магистрала је сва у кривинама. Само нас је Бог спасао. Шта је узрок ове хаварије не знам.

Крајем седамдесетих или почетком осамдесетих година прошлога века, мој службеник Ранисав Пауновић из Електродистрибуције Чачак, женио је сина. На свадби сам и ја , а и мој некадашњи возач из ТРЗ - а Ковачевић. Ковач се поднапио, мило му је што ме је видео, хвали ме и љуби. Али, извади пиштољ и поче да пуца. Хајде, што је пуцао у вис, али онда окрете пиштољ у земљу, па између нас двојице испали два - три метка. Није ми било пријатно. Право је чудо те ме није повредио. Једва смо га смирили, или више није имао метака у шаржеру.

Извадио из свога Дневника за дан 23. фебруара 1984. године- поводом смрти Милорада Ковачевића - Ковача и забележио по сећању, дана 6. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СОБОЉЕВ МИХАИЛО, ПОРЕКЛОМ РУС, ПК ФАРБАР У ТРЗ - У ЧАЧАК, ПОРЕКЛО И СУДБИНА. 

Михаило Собољев, радио је у Техничком ремонтном заводу у Чачку, као ПК фарбар, управо као приучени радник на фарбању војне технике.

За време Другог светског рата, а и после рата, живео је веома тешко,  безпризорно, али и  веома храбро. И ако је имао тек нешто преко 10. година старости, за време рата Немцима је крао оружје и то у пола бела дана и  продавао га. Углавном, радио је то у тандему са Милорадом Ковачевићем / 1931 - 1984/, избеглицом из Мостара.Њих двојица су углавном обитавали у скрајнутим вагонима - фургонима на споредним колосецима Железничке станице у Чачку.

После рата наставили су са праксом из рата. Обијали су продавнице и киоске, из нужде да би преживели. Полиција их је више пута хватала. Они су  и знали шта се догађа у подземљу града. Било каква похара да се догоди, полиција је њих хапсила. Полиција је од њих тражила да признају крађу, или да пронађу и да кажу ко је то учинио. Наравно, они су знали рад подземља и били су од велике користи ондашњим властима.

Седамдесетих или осамдесетих година прошлога века, мени је Михаило Собољев малао стан у Чачку.У предходном времену, на нашој ТВ давана је руска серија- у којој је приказано освајање совјетске власти  на далеком истоку- у Сибиру, у којој  се догађаји одвијају у дворима  неког  спахије - великог велепоседника и руског генерала Собољева. На шпици серије је писало генерал Собољев, а на титлу у преводу на српски Сабољев - управо како се на српском руско Собољев чита.

Причам Михаилу о серији и о генералу Собољеву. А, он каже да серију није гледао, али зна само да му је деда био генерал , а отац капетан прве класе царске руске војске. Каква подударност. Вероватно се ради о истој особи - да је тај Собољев деда моме Михаилу Собољеву из Чачка. Деда и отац са породицом су  пребегли у Србију, па се и он родио у Чачку.

Отац му је за време Другог светског рата, припадао некој руској белогардерској војној формацији и као такав морао је да побегне из земље. Отишао је у Лондон, где га је Михаило и посетио једном или више пута. После задње посете отац му је и умро после неколико дана у Лондону.

И ето каква је судбина Михаилова. Деда му је био генерал царске руске војске и власник великог имања - величине мањих држава, отац официр царске војске, а он се потуцао од " мила - до недрага ", радио као приучени радник тешке и по здравље штетне послове. Михаило је умро  млад. Али је иза себе оставио два златна сина - Собољева.

Када сам причао Михаилу о руској серији, од истога никакво реаговање нити емоције нисам приметио, крајња равнодушност. Једноставно је моје причање слушао без коментара и без икакве гримасе на лицу - као да га то не интересује и као да се то уопште не ради о његовом деди.Тежак живот је учинио своје. Прошлост му је била много тешка да никаква сазнања о некадшњој великој слави и богатству нису могла да му поврате имало сјаја у души његовој.

Забележио по сећању, дана 5. октобра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГРАДОНАЧЕЛНИКА ГРАДА НОВОГ ПАЗАРА - ЛИЧНО

Поштовани градоначелниче,

Прво, велики поздрав вама и граду Новом Пазару.

Не могу да заборавим фантастичне ћевапчиће, које сам некада јео у вашем граду.

Друго, жао ми је, али имам једну примедбу. У данашњој ПОЛИТИЦИ, на првој страни, стоји табла на којој пише Нови Пазар - на којој је име града прво исписано латиничним писмом , а испод на ћирилици. То није по Уставу и Закону...

У члану 10. Устава Републике Србије пише : У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо".

A, у члану 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише: " Кад се , у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега".

И табла на Универзитету у Новом Пазару, је још гори случај. На табли пише Државни универзитет Нови Пазар и то само на латиничном писму.

Све што је написано од стране државних органа и јавних установа и предузећа за јавну употребу мора бити написано на ћирилици, а потом и на латиници, ако је то у склду са поменутим законом.

Поштовани градоначелниче, поштујте законе државе у којој живите и тражите од те државе и сва ваша права Уставом загарантована.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.