ЗА МИНИСТРА ЗА ИНФРАСТРУКТУРУ - ЛИЧНО

Поштовани министре г - не Мркоњићу,

Обраћам вам се по други пут, у вези примене писма на Железницама Србије.

И у данашњој Политици, на страни 27, изашао је Оглас Железница Србије, који је написан на српском језику латиницом и на енглеском језику. Да ли, господине министре то значи, да за Железнице Србије, и ако су државно предузеће, не важи одредба чл. 10. Устава, по коме су у јавној употреби српски језик и ћирилично писмо.

Нису испоштовали ни обавезу писања на српском језику. Пише : ЕУРО ", а на српском језику се каже ЕВРО.

Железнице Србије су векико јавно предузеће, па зар је могуће, да не знају, ни посдле 4. године од доношења новог Устава, да су обавезни да пишу на српском језику и ћириличним писмом. Невероватно је, г - не министре.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА:

ЗА МИНИСТРА РАДА И СОЦИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ, Г - НА ЉАЈИЋА, ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Обраћам вам се у вези писања у јучерашњој Политици - у вези неисплаћивања пензија Српским пензионерима од стране Словеније?

Г- не министре, зар је могуће да Словенија ни после 18. година не исплаћује пензије својим пензионерима који живе у Србији.!Словенија би нас гонила у мишију рупу, да смо ми у обавези према њиховим грађанима. Зашто толика мекоћа и болећивост према њима ?

На крају, г - не министре, ви немате право, да не штитите интересе својих грађана и да трошите паре њених грађана за рачун друге државе. Зашто не тужите, или се не обратите некој међународној институцији, да нам помогне? Зашто се не обратите и Европској унији? Та Европска унија, само говори о реду који треба да влада за државу која жели да уђе у њен састав. Какав је то ред од Словеније да не исплаћује пензије 18. година.

И још једно, зар је могуће, г - не министре да, и после толико година, држава Србија, није ништа предузела поводом брисања Срба из држављанства Словеније. Да је у Србији иједном Словенцу фалила длака са главе, они би нас терали до у мишију рупу. А они , ни пет не шест, бришу да не постоји 12.000 Срба, или колико ли их је у питању. Они побише 58. српских регрута и ником ништа. А, у исто време Дрновшек је седео у Београду, док задњи Словенац - војник у Србији није био експедован у Словенију.

Словенци нам ово враћају мило за драго. Срби примише оберучке 6.000 Словенаца 1941. године, што их Немци протераше код тада браће Срба, а они нама послаше - здушно подржаше те исте Немце да нас немилосрдно бомбардују 1999. године. Ми њих погачом, а они нас каменом. До кад?

Да знате, овај гурави народ све памти и све прати шта се догађа. Изградили сте, нема шта, поданички однос према Словенији.

Како је могуће, да у Србији ради стотине предузећа, зарађујући и из земље износећи профит, а да нама дугују и то из области социјалне политике, која је свугде најосетљивије питање људских права. Они би нама све блокирали, да смо у супротним позицијама.

Извињавам се, за време које ћу вам одузети, наравно, уколико будете проучили ово моје писмо.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ, Г - НА ОБРАДОВИЋА, ЛИЧНО.

 Поштовани г - не министре,

Да ли је законска обавеза , да се школовање деце националних мањина обавља на језицима мањина. Ако није - добро је , а ако јесте, ту одредбу закона треба променити.

Нисам за то да се деца националних мањина школују на језицима мањина. Али, да знате није национализам нити шовинизам у питању, већ је то за њихово добро - за добро те деце.

Један од разлога је - што је у уставу Србије , у члану 10, прописано да је у Србији у јавној употреби српски језик и ћирилично писмо. Према томе сваки грађанин, па и грађанин из реда националних мањина требао би да зна државни језик државе у којој је рођен, у којој живи и чије држављанство има.

Други - велики разлог је да грађанину националне мањине, школованом на матерњем језику, је онемогућено запошљавање на широј територији државе и у срединама у којима није у обавези и језик те националне мањине - једноставно јер не зна језик.

Дете школовано на језику националне мањине, аутоматски га одваја од деце већинског народа, врши још дубље раздвајање деце по нацијама. Напротив, сва деца ове земље треба да се школују од почетка до краја , по истом програму, прописаном законима. Деци националних мањина треба омогућити и допунску наставу на своме језику, из историје, језика и слично.

Ако би се деца националних мањина школовала скупа са српском децом имала би велику предност - чак предност у односу на децу српске националности. Та деца би аутоматски владала са два језика. А каже се вредиш онолико колико језика говориш.

Зар није паметније да се деца из Бујановца - Албанци школују на српском језику, аутоматски би та деца знала два језика. Могу можда и да разумем да држава отвори неки факултет у Бујановцу, али да настава се одвија на албанском језику - не разумем - апсолутно. Тим будућим стручњацима, биће везане и руке и ноге, би ће за живљење везани за свој Бујановац и околину. У кући говоре на свом језику, основну и средњу школу заврше на албанском па и факултет, значи ми их упорно тако школујемо, да не могу да мрдну ван своје средине.

Колико ми је познато, у савременом свету, влада скоро апсолутна демократија, али језик државе мора да се зна. И Српска деца у целом иностранству похађају њихове школе, а негде је и установљена допунска настава на језику - српском. У Бечу живи преко 350.000 Срба, па нема школа на Српском језику, далеко више него ли што је бројно стање неких мањина у целој нашој држави.

Г- ин Галип Бећири, тражи факултет у Бујановцу , вероватно , на албанском језику. Питајте га - да ли је боље да њихов школовани човек зна , поред албанског и српски језик, или да само зна албански. Ово моје писмо, ако имате могућности, пренеси те му. Желео бих његов одговор. Зашто упорно хоћемо, нпр., да школујемо ромску децу у издвојеним оделењима на њиховом језику.

Хоћемо да их тотално изолујемо, а површним људима као доказујући колико се бринемо о њиховим националним правима. Колико Цигана се одавно изјашњава као Срби. Они славе Српску крсну славу, деци дају српска имена, итд, а ми их упорно гледамо да их одвојимо од нас. Каже се да их званично по попису има око 170.000 , али их као има стварно и близу милион. Свашта. Па ваљда наш човек има право да се изјасни шта је по народности.

Ако је то добро, зашто наша Влада не тражи од тих демократскијих земаља, да се деца наши радника школују на Српском језику. Па, вероватно да то не би било добро, мада много мало радимо да наша деца добију и допунску добру наставу на Српском језику. Тако, те нове генерације, добрим делом само се зову Србима а не говоре Српским језиком.

Катастрофално је да принц Александар још није научио Српски језик, а и његова три сина се школују у иностранству, значи нису ни покушали да знају Српски језик.

Молио бих за ваше мишљење, г - не министе.

Хвала што сте одвојили мало времена за мене.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Овај допис сам објавио на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

За рубрику "Међу нама",

Поштовани уредниче,

Молим да у вашој рубрици објавите следеће:

ДА ЛИ ПОСТОЈИ ДРЖАВНИ ОРГАН, КОЈИ СЕ БРИНЕ О ИНТЕРЕСИМА СРБА ПРОТЕРАНИХ ИЗ ХРВАТСКЕ.

Данашњи дан је за тужно и грозно сећање на трагедију Срба од пре 15. година. Тога дана, Хрватска војска је протерала стотине хиљада Срба, са њихових вековних огњишта. уништила њихова сва материјална добра и побила на хиљаде на праговима својих кућа и у колони. Нисам могао да верујем својим очима - на самом крају 20. века, усред Европе, километарска колона јадника, на тракторима, камионима, деца у колевци, старци, жене у бедним прњама путује негде у непознато, још их и бомбардују и митраљирају из авиона, а да нико не стаде у одбрану тих немоћника. Па ни матица Срба - држава Србија.

Та слика ужаса остаће запамћена као најстрашнији људски злочин у историји људскога рода, ништа слично у историји људског рода, наше памети не могу да се сете.

Неопростиво је, што држава Србија, ни после 15. година од "Олује", није предузела адекватне мере у заштити права и интереса Срба протераних из Хрватске. Неопходно је да Влада Србије, оснује државни орган, који ће да попише и презентује јавности: људске и материјалне губитке Срба - држављана Хрватске, насталих у време грађанског рата и да заступа њихове интерсе пред Хрватском и код одговарајућих међународних правних и других институција.

Србија стално касни, увек је друга. Хрватска прва тужи за геноцид Србију, па тек и ми њих. Они нас туже први и ако су они према Српком народу учинили десетоструко више зала. Сада нас туже за имовину бивше " ИНЕ". Опет су нас предухитрили. Што ми нисмо њих први тужили? Потражујемо од Хрватске далеко више имовине у бившем друштвеном и државном сектору Српских предузећа и установа, која су остала на територији Хрватске, затим и материјална добра Срба из Хрватске и грађана Србије.

Држава Србија, мора да процени и утврди тзв. " РАТНУ ШТЕТУ", за свако приватно лице и сваки правни субјекат, и да то буде основ преговора, и евентулног подношења тужбеног захтева. Држава Србија мора и да направи попис погинулих и рањених Срба из Хрватске . Оквирне бројке погинулих и материјалне штете, лако су подложне разно - разним манипулацијама. Ако су Јевреји пописали по имену свих 6,500.000 побијених у Холокаусту у Другом светском рату, ми не могасмо да попишемо 700.000 побијених само на једном месту у Јасеновцу, требали би то урадити бар за жртве у овом грађанском рату у Хрватској.

И, каква је ситуација данас, после 15. година од " Олује ". Држава Хрватска прослаља дан када је Србе - своје држављане протерала из Хрватске, прослављају дан када су протерали своје држављане, каква бездушност, како би се то назвало у међународном праву? Што би рекли : " чега се будала стиди - паметан се поноси ". И до данас није извршена есхумација побијених Срба, на десетине хиљада породица не може да се врати у своје домове, десетинама хиљада породица није враћено станарско право, пензије нису регулисане нити радни стаж, стотине хрватских предузећа привређује у Србији, а у Хрватској предузећа из Србије, на прсте могу да се изброје, извоз Хрватске у Србију је несразмерно већи, роба из Србије у Хрватској је дискриминисана, и дан - данас, сваком Србину из Хрватске прети опасност да буде ухапшен чим корачи у своју матичну државу - и ако га нема на списковима оптужених - списак сваког часа може да буде допуњен.

Грађани прате сваку изговорену реч од званичника Србије и Хрватске. Није нам свеједно, када наш Председник Тадић у разговорима увек испред ставља име државе Хрватске / бонтон, што је у реду/, а хрватски председник, увек, напротив, прво изговара име своје државе, па тек Србије / претенциозно, што није у реду/. А, и један и други председник важе за културне и образоване људе.

Као што се из предњег види, Србија је у неравноправном - дискриминисаном положају у односима са Хрватском. Под хитно је, неопходно, да Влада оснује орган који ће у свему заступати инересе Срба и Србије у односима са Хрватском. Ако већ постоји некакав државни орган који се искључиво бави Проблемом Срба у и из Хрватске, то се, апсолутно, не примећује.

Поздрав,

Јован Шолајић, Чачак.

 П.С. Дозвољавам да чланак уредите по вашем нахођењу.

Овај чланак сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ВОЈНА ВЕЖБА - У РАШКИ НА ВОЈНОЈ ВЕЖБИ 1951. ГОДИНЕ.

После завршене Пешадијске школе резервних официра 1949 / 50. у Загребу, следовало ми је да наредне године одслужим војну вежбу, после које, тек, пришивам еполете чина потпоручника.

И тако добијем позив за војну вежбу у Пешадијском пуку у Рашки - 1951. године. Војна вежба је трајала од 1. јула до 31. августа.

1. Пук је лоциран на једној великој ледини изнад Рашке, у баракама / већи део, мањи део и у Новом Пазару /.

2. Командант пука је ппуковник Бјелајац.

3. Распоређен сам за командира Другог вода митраљеске чете.

4. Ми, резервни официри становали смо у једној бившој кафани у центру Рашке. Нас 16 -ест официра, шеснаест војничких гвоздених кревета. Просторија је била пуна стеница, од којих није било спавања. Досетимо се, пронађемо празне конзерве, напунимо их са водом и у њих посадимо ногаре кревета, јер стенице не умеју да пливају. Међутим, досете се и оне, попењу се уз зид на плафон па са плафона пикирају на кревете. Мука жива. Из Чачка, са мном су и Иван Недић, потпоруник из рата из села Трбушана и Симо Ешкенази, капетан или капетан I класе, из Чачка, иначе судија Окружног суда у Чачку. Био је и један капетан I класе из Београда, радио је у Министарству иностраних послова, иначе Шпански борац.

5. Хранили смо се у Официрској мензи у строгом центру града. Три оброка дневно, уз плаћање 350.- динара месечно. Храна веома задовољавајућа.

6. Плата. Плата која је већа. Мени је ипак била већа плата у предузећу где сам радио.

7. Мој вод, а и цела митраљеска чета, наоружан је са руским митраљезима Максим. Митраљезе вуку мазге и муле, нема коња, на каретама.

8. Командир чете никако није у чети, он је секретар партијске организације пука. Ја сам, као тазе школац, већи део војне вежбе, провео предавајући целој чети о новој нашој пушци М - 48.

9. Заболи ме уво. Нема војног лекара, одем код неког цивилног, који је ваљда био одређен, да ради и за војску. Он ми да упут да одем у некакву амбулантну, или војну болницу у Крагујевац. Објаву за путовање у Крагујевац, за официре потписује лично командант пука, уз лично доношење путног налога и објаве -написано од писара. Јао, моја мајко, знао сам да је командант веома строг војник. Али, што се мора - мора. Одем, уђем у канцеларију, станем мирно, салутирам, обраћам се све по пропису. А, он ће мени, јеси ли ти дошао да нешто научиш, или си дошао да се шетколиш. Веровали, или не, примио ме је са ногама на писаћем столу. Причало се, да је гро официра, па и сам командант пука , у том пуку - богу иза ногу - по казни. Пуно активних официра из Чачка сам тамо сретао у кругу касарне, који су радили у војном предузећу " Ратко Митровић " у Чачку - да су - говорило се - по казни премештени, јер су били неодговорни код паљевине Дирекције овог предузећа.

Лекар у Крагујевцу, не задржи ме на лечењу, већ ми да некакав лек. Вероватно је то била субота, чим сам се ја осмелио да скокнем до мојега Чачка. Између ова два града саобраћали су камиони са клупама за седење. Пут у камиону нимало пријатан : прашина пурња иза камиона, труцка камион по рупама, и велика промаја, церада се од ваздушне струје диже и спушта, врућинчина - месец је јул.

Стигнем у Чачак, свратим до зета и сестре Милене Симеуновић, који су становали одмах до кафане Цар Лазар, где се тада и налазила провизорна међуградска аутобуска станица. Разболим се. Нађу неког лекара, који установи да сам добио заразну болест - дифтерију. У Болницу нисам смео, јер ја сам у униформи и у објави не стоји виа Чачак, па ми је лекар целу ноћ давао некакве инјекције, те ме је некако подигао на ноге, и без неких проблема допутујем у Рашку. Лекар ми је излечио дифтерију за једну ноћ. Нисам налетео на Војну полицију, иначе би свашта било.

10. Врло добро . Са занимања враћали смо се сви у исто време, у тачном распореду водова, чета и батаљона. У кругу касарне, одмах иза улазне капије, бина, на бини командант пука са целим штабом, војна музика свира музику за парадни корак и поздрав команданту, Застави. Ја на челу митраљеске чете, сам у парадном строју, иза мене митраљеска оделења на челу са командирима, муле и мазге, а на њима на самарима митраљези Максим. Какав смо стројеви корак газили, у таквом поретку, војника и мазги и мула, када смо од команданта пука, једнога дана, добили " врло добро " , а ми уз отпоздрав, " стараћемо се ", или " служимо народу ", не сећам се сада, који. Добити " врло добро ", и то у условима моје јединице, значило је да смо били фантастични. Није лако газити стројеви корак сам напред са поздравом, а и војницима за мном, који су поред себе водили муле и мазге.

11. Оставим дуван. Негде почетком месеца августа поскупе цигарете 100 %. Нишка морава - обична, зелене кутије, поскупи са 36.- на 72.- динара за паклицу. Колика је цена била, ако сам плаћао официрску мензу за три оброка и за месец дана 350.- динара. Храна једнака за мање од 5. кутија цигарета. Држава је била у великој економској кризи. Велика суша предходне године, у Загребу цело лето није пала једна кап кише, и плус Резолуција Информбироа и блокада од стрне Источног блока. Пошто сам куповао цигарете једном месечно - ради сигурности да их не нестане а из због новца, а без цигарета нисам могао, у мом војничком сандуку, остало је непопушено близу 30 кутија. Цигарете поделим војницима - пушачима. Дођем кући, затекнем да сви пуше- и тата и мама, сестре, браћа. Издржао сам 15. дана па сам опет пропушио.

12. Вежба, а ја не смем да јашем коња. Пук је изводио вежбу у нападу, која се одвијала низводно Ибарском клисуром , по дубини од 20. км, у ноћним условима. Командант батаљона, један много добар мајор, саопштава нам опрецијске задатке. Мени каже, да митраљеска оделења придодам стрељачким четама, а да ја будем при штабу. Каже, ми ћемо на коњима - има коња за официре. А, ја се плашим коња од малена. Замолим команданта, објасним му и он ми дозволи да ја пешке наступам. Било ми је тешко, али ја никада коња нисам узјхао. Онај Шпански борац - официр, јахао је, али до краја војне вежбе није могао да седне на столицу.

13. Селили смо пук или део пука из Рашке у Ивањицу. Моја чета је ишла возом до Пожеге, а од Пожеге, пешке и на камионима. Један део је ишао пешке из Рашке, преко Новог Пазара. Са нама је целокупна логистика, наоружање, муниција, храна. Све је то истоварено на ледине. Вагонске количине оружја и муниције. Натуњило се небо хоће невреме, све то не сме да покисне. Командант пука наређује да војници трком уносе сандуке бомби, пушака, мина, итд у будуће магацине Када је видео да војници не могу сами да заврше посао, наређује редом и осталима да носе сандуке : прво, само рочним подофицирима, па активним подофицирима, па и резервним официрима, па нижим активним официрима, па вишим официрима и на крају сам узима сандуке и барабар склања од кише. И успели смо, само што је задњи сандук унет, почела је да пада киша.

14. Волео сам гибаницу, али ми је овога пута присела. Једнога дана, командиру I вода, резервном потпоручнику, из рата официру из Новог Пазара, муслиману, била је супруга и донела му гибаницу. Пита ме он, да ли волим гибаницу, а ја као из топа, не размишљајући. Како да не волим. Јаој, мила моја мајко, кад тамо, он из неке репушине или неке друге травке вади гибаницу, која и није баш добро печена, мљетка је, развлачи се. Ни наочи не ваља. Прво ми се смучило од оне репушине, а и када сам угризнуо, замало нисам цркао. Неки мирис је имала, који мој организам није могао да поднесе. Некако сам се измигољио и спасао се. Ваљда је у гибаници било и сира од оваца или коза, а и начин сирења, ко зна шта све није утицало на укус.Толико ми је било и зло а и непријатно.

Забележио по сећању, дана 4. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗЕМЉОРАДНИК, ШКОЛОВАО ЖЕНСКО ДЕТЕ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Мој отац, Иванко Шолајић, из села Кулиноваца, села до самога града Чачка, школовао је пре Другог светског рата ћерку Олгу / 1923 /.

Иванко је био средњег имовног стања. Имао је око 6,5 ха земље. Породица је бројала 10. чланова : деда, баба,отац, мајка и 6 - ро деце. Био је, како се онда говорило, инокосан. Практично, једини који је привређивао - зато инокосан. Имао је две старе куће - пола зидане пола брвнаре , са једним подрумом и нову кућу зидану 1930. године, исто са бетонским подрумом. Нова кућа је озидана по свим тадашњим стандардима, бетон, гвожђе, олуци, орнаменти, двоструки прозори, итд. Мислим, да је била једна од најбољих кућа у селу. Али, кућа је озидана уз помоћ хипотекарног зајма у износу од 15.000.- динара, уз камату од 12 + 12 %.

До Првог светског рата женска деца на селу , нису уопште описмењивана. Била су без школе. После Првог светског рата женска деца са села, углавном завршавају четвороразредну основну школу.

Мој отац Иванко је изузетак, да као земљорадник, да ћерку Олгу на даље школовање и то у гимназију. Није ми познато, да је још неки земљорадник школовао женско дете пре Другог светског рата. Знам 100% да,  из нашег села и још неколико у окружењу, није било деце женског пола на школовању у Чачанској гимназији. Можда је и било неко женско дете са села, али су то била деца разно - разних чиновника, а не сељака. Олга је била супер одличан ђак. Била је одличан ђак и у Чачанској гимназији, а одликаши су били реткост.

Школовање је изазивало и велике материјалне трошкове. Ђаци су носили униформе и морали су бити веома пристојно обучени и обувени. И фризуре и беретке са ознаком које гимназије / прва или друга /, разреда и оделења, морали су да буду строго према прописима. Сећам се добро, колико потреса је изазвала једна куповина ципела за Олгу, цена је била 199.- динара. а, откупна цена шљивовице је износила 1.- динар. Значи, било је потребно 199 литара шљивовице за само једне ципеле. Лако је било радницима и чиновницима. Мајстори су имали плату око 1.500.- динара, а чиновници са средњим образовањем и 3.000.- динара.

Већи проблем је представљао измиривање обавеза према држави. Отац је морао да поднесе, код уписа, потврде да је измирио држави порез и прирез, да је отплатио редовну рату кредита Хипотекарној банци и плус да плати школарину. Колико се сећам, школарина за мог оца, са средњим имовним стањем износила је огромних 1.200.- динара. За те паре могли су да се купе пар волова. Продавао је све што је стигло од рода са имања и задуживао се код трговаца, код којих је куповао бакалук. Дугови су се гомилали, па је тата морао, пред сам рат, да прода две њиве поред саме Западне Мораве у Кулиновачком пољу, на којима се гајила главнина кукуруза и пшенице за кућу - наизменично. Трговци, углавном, за своју децу нису плаћали школарину, јер су имали као мали доходак, а сељаку се унапред одреди доходак према класи земљишта и култури ратарске производње. Суша, град и остале непогоде, само изузетно се узимају као корективни фактор.

Олга је прва и једина у нашем селу, која је завршила Чачанску гимназију пре и за време Другог светског рата и прва је у селу девојка која је завршила факултет / шумарски / Девојке најбогатијих породица у нашем селу и у суседним селима нису се школовале. Олга је удата за др. инг. Добривоја Тодоровића / 1924 /из села Ратковић код Крагујеца.

Значи отац Иванко је био напредан човек, бар када се ради о школовању женске деце.

Забележио по сећању, дана 3. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОЛГА ШОЛАЈИЋ ДРЖИ ГОВОР ИСПРЕД ХОТЕЛА МОСКВА У БЕОГРАДУ, 20.10.1944. ГОДИНЕ

Шестдесетих година прошлога века био сам председник Одбора за друштвени надзор Скупштине општине у Чачку.

Одбор је извршио контролу рада једног комуналног предузећа из Чачка. Председавајући - Милош Милосављевић, председник СО Чачак, прозвао ме је и ја сам поднео извештај о налазу контроле тог предузећа.

За време паузе, прилази ми једна другарица - по годинама старија од мене и представља се , колико се сећам као Драга Суботић. Пита ме , шта је мени Олга Шолајић /1923 /, чувши да се ја презивам истим презименом као и Олга. Кажем јој, да ми је Олга сестра. А, она ће мени, како ти је сестра. Кажем Драги, да ми је рођена сестра, од истог оца и мајке. Пита Драга за Олгу, како је, где живи, итд. Каже Драга, и дан данас се добро сећам, какав је говор одржала Олга на дан ослобођења Београда. Тог дана, 20. октобра 1944. године, некако скупили се ми Чачани, испред хотела Москва, на Теразијама, у Београду. Изнеше некакав сто из хотела, Олга се попе на сто, какав ватрени говор је одржала. Тражила је да формирамо нашу бригаду и да идемо да гонимо Немце до ослобођења земље.

Олга се нашла у Београду, на дан ослобођења. Живела је у Београду, код родбине и пријатеља, почев од 21. септембра 1943. године, под лажним именом. Избегла је кланицу у Чачку. О овоме није никада причала у кући, нити је причала о било чему из рата, који је провела веома бурно. Олга је тада била, када се ово догађало, свршени матурант Чачанске друге мешовите гимназије. После рата завршила студије шумарства у Београду. Удата је за др.инг. Добривоја Тодоровића / 1924 / из села Ратковић код Крагујевца.

Забележио по сећању, дана 3. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ДИРЕКТОРА АГЕНЦИЈЕ,

Поштовани директоре,

Укратко. Зашто пишете латиницом? Као државна установа сте у обавези, по чл. 10 Устава, да пишете ћирилицом , и то искључиво. Значи, не поштујете Устав, а државна сте институција. Не ваља.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Овај допис сам објавио на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ИВО АНДРИЋ - ЈА НА ЊЕГОВОМ ПРЕДАВАЊУ "О ЛИНГВИСТИЦИ ".

Године 1949. као слушалац Школе - курса за новинаре при ЦК КПС у Београду, имао сам част да присуствујем предавању Иве Андрића, које је одржано у палати " Борбе ", тада на Тргу Маркса и Енгелса.

Предавање је одржано само за нас 17- ро слушалаца поменуте школе. Добили смо и специјалне улазнице штампане на тврдом картону, на којој је писало Име и презиме лица које се позива на предавање, тема, име предавача : Иво Андрић, итд,итд. Тема је " О лингвистици ". Многи низ година сам чувао ову позивницу, док једног распремања стана није, грешком бачена у контејнер неповратно.

Нас 17 - ест, а испред нас књижевник Иво Андрић. Какав ауторитет. Оставља снажан утисак. Господин, одмерени глас, без гестикулирања, без подизања гласа. Говори, као што вода тече.

Забележио по сећању, дана 2. абгуста 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЦРНА ГОРА - ЗАШТО СЕ ОДРОЂАВАЈУ ?

Неки ђаво је одиграо своју улогу. Столетна тежња да се две Српске државе уједине, остварена је 1918. године, када су изабрани представници народа изгласали да се Црна Гора уједини са Краљевином Србијом. Узгред, тенденциозно се у Цриој Гори провлачи - да је Црна Гора ушла у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, што наравно није тачно. Краљевина Срба , Хрвата и Словенаца створена је уједињењем Краљевине Србије и Државе Хрвата, Срба и Словенаца.

Деведесетих година прошлога века остадосмо у заједничкој држави, која се звала Савезна република Југославија. Искрено, очекивао сам од врхушке Црне Горе, да предложе да се та држава назове Уједињене Српске државе / УСД /.

Напротив, ништа од моје маште. Формирана држава је од почетка била на климавим ногама. И тако после 90. година живљења у истој држави дође до разлаза. Браћа не могаше да живе у истој кући. Оделише се. Старији брат је пристајао на све могуће уступке, од млађег брата није тражио да даје новац у заједничку касу - за заједничке трошкове - колико ми је познато. Колико су год браћа била једнака и равноправна, ипак се млађи брат осећао мање великим. Но, нека је тако - како је. Треба да живимо и даље и то по могућству у братској слози.

Али боли и несхватљиво је због чега руководство Црне Горе упорно и систематски хоће да сатре трагове српског порекла Црногораца.

Питам се, због чега Црногорци не могу да буду црногорски Срби. Михаило Лалић ,у својим делима, тако зове своје суграђане. Ако су велики Његош и Краљ Никола, били Срби, зар је могуће да њихови потомци нису то. Радован Караџић, поносито истиче да је Србин.

На крају, лепо би било када би било, али није, и треба да прихватимо ствари како стоје. Али, има једно велико али. Због чега црногорски врх, гради интегритет црногорске нације, на фалсификовању историје и блаћењу Српства. Није то потребно. Оно што је било нека остане како смо записали и запамтили, а нека недвосмислено кажу да им је жеља да створе нову нацију - Црногорску нацију.

Није било потребно и превазишло је све мере, какав апсурд, да се доказује како црногорци нису припадали српском роду.

Шта у свему овоме не ваља и што  боли:

1. Зашто је формирана тзв. Црногорска православна црква? Много ме подсећа на формирање Хрватске православне цркве од стране Павелића, али је тај покушај, на срећу, пропао.

2. Да се у прештампавању Његошевих дела СРПСТВО замењује са Црногорство. Ово је скандалозно.

3. Доноси се правопис црногорског језика, са два нова слова. Провидно је, само да се црногорски народ одвоји од српскога народа. Само да не будемо исто.

4. Црна Гора , међу првим државама, признаје Косово. Зар, нису могли да се мало уздрже, да покажу како им тешко пада таква одлука .

5. Званична - државна телевизија ТВЦГ, снимила је и даје емисију на ТВ о Подгорици. Не поменуше да је Стеван Немања, српски владар рођен у Подгорици, али су зато посебно истакли: да је Српска војска 1918. године окупирала Подгорицу. Замислите - Српска војска окупирала Подгорицу. Није их ослободила. Да се човеку дроб преврне.

6. Зашто српски народ у Црној Гори нема иста права као и црногорски. Немају право на језик и писмо и ако су најбројнији.

Само да се зна, да смо многи Срби пореклом из Црне Горе. У нашем крају, један бивши срез се звао - чак -  Црногорски. Сви становници тога среза досељеници су из Црне Горе.

Примера ради, моја фамилија - Шолајићи, потиче од Никшића од Пиве. Тројица браће су прешли у Србију: један у село Лису код Ивањице, други у Котражу у Драгачево, а трећи у село Бреково код Ариља - од којих су моји Шолајићи. Вероватно је да су истога рода и данашње Шолаје. Шолајићи славе Ђурђевдан, а моји Шолајићи који потичу из Брекова, славе Алемпијевдан, јер су морали да промене славу - неки од предака је убио Турчина приликом откупа десетка.

Моја супруга Емилија , рођена Рацковић, родом из села Љубића, села покрај Чачка, је пореклом из Старе Херцеговине, садашње Црне Горе. И њени претци су из околине Никшића. На најстаријем надгробном споменику на Горњем љубићском гробљу, стоји споменик, на коме пише: Михаило Рацковић, родом из Герцеговине, председатељ села Лјубића, итд, итд. Ова фамилија има за крсну славу Лучиндан.

И тако многе фамилије.

Забележио, дана 2. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МАКЕДОНИЈА - НАША ДРЖАВА ТОЛЕРИШЕ НЕПРИЈАТЕЉСКО ДЕЛОВАЊЕ ПРОТИВ СРБИЈЕ

И дан - данас, читамо у штампи, да се у Македонији води бесумучна реторика , од незваничника и званичника ове државе, против Србије и Српског народа. Питам се, шта смо то ми згрешили у односима са Македонијом. Напротив, треба да су српском народу трајно захвални.

Питам широки аудиторијум Србије и Македоније, да ли је у реду следеће.

1.Зашто су Македонци променили име старога моста на Вардару у Скопљу. Не зове се више Мост цара Душана. Шта, хоће да сатру и историју. Не свиђа им се, што је Скопље у средњем веку било престоница и центар велике српске државе, и што је српски цар Душан столовао у њему. Није ни чудо. Шестдесетих година прошлога века, летовали смо породично, у приватном смештају са једном породицом из Скопља. Девојчица, Македонка, стара 12 - 14 година, каже нам, како они у историји уче да је Цар Душан био окуппирао Македонију, Македонце тада покорио.

Шта је и тадашња Србија дозвољавала? Срби здушно две године одвајају 10% од плата за обнову Скопља, порушеног у земљотресу 1963. године, а они децу, у исто време, уче да смо ми били окупатори њихове земље.

Значи, не бирају средства, да докажу како Македонија није била српска земља. Колико ми је познато у Македонији су до 1948. године живели претежно Срби, а после те године, власт их је силом закона превела у Македонце. Али, нико им не брани да буду оно што желе, али не смеју да фалсификују историјске чињенице, на штету српског народа, народа, који им је комшински и најближи. Ваљда, идентитет се може изградити и истином. На лажи су танке ноге.

2. Српска војска је у Првом балканском рату ослободила Македонију од Турака- ослободила их је од петовековног ропства под Турцима. Српска војска је ослобађала српски народ од турскога ропства. И шта. Опет је за званичну Македонију, сада по други пут у историји, Србија и српски народ окупирао Македонију. По овоме испада, да народ у Македонији није био под ропском влашћу Турака, већ су тек тада пали у ропство под Србима. И зар се тако народ у Македонији одужује хиљадама изгинулих српских младића - војника, у Кумановској бици 1912. године.

За време комунистичке власти, идентитет и интегритет је грађен на љагању српскога народа и српских владара. Ништа није ваљало, због хегемоније Српског народа. Ако су лоше живели, то су били криви Срби. Боже какве глупости. Али, зашто се и дан- данас тако нешто толерише.

3. Читамо у штампи, да су гробља изгинулих српских војника у Првом светском рату на територији данашње Македоније, у катастрофалном стању. Зарасла су у коров, или су преорана, уништавају се и задњи трагови изгинулих ослободилаца у Првом светском рату. Зашто наша држава то дозвољава. То није само непоштовање према изгинулима, већ и према целокупном српском роду.

4. Нисам језички стручњак, али ме стално нешто копка. У Македонској азбуци, која је донета 1948 године (први пут), нема слова ћ). Српска презимена се углавном завршавају на слово ћ), па се питам шта ли је се са тим хтело. Не знам, како се у Македонији, исписују презимена Срба. Можда је и ово пут да се избрише постојање српскога народа у Македонији.

5. И Македоци славе крсну славу као и ми Срби.. А, познато је - да у целоме свету само Срби славе , тако пише у литератури. Скоро сам разговарао са једним Македонцем, који је са мном некада радио, и који је рођен у Прилепу, да ли слави крсну славу. Рекао ми је, да слави, и то Митровдан. Каже ми, ни пет ни шест. Па, ми смо до 1948. године били Срби, али ми и даље славимо.

Мора да се зна. Да су комунисти, када су дошли на власт 1945. године, да би уништили хегемонију Срба, правилније речено - смањили бројно учешће Српског народа у укупном становништву Југославије, створили од једног народа, још три нације. Тако су после Другог светског рата створене нове нације : Македонци, Црногорци и муслимани са малим словом м), потом Муслимани са великим словом М) и на крају Бошњаци. Једне нације су створене на бази локалитета - географије, а трећа на основама вере.

Можда је ово све у реду, хтели су да се зову Македонци, Црногорци, Муслимани, односно Бошњаци и то је било њихово право и нико не треба да им на то приговара, али то мора да се зна. Тако треба да пише у нашој историји, а и у њиховој историографији.

Интересантно је. Албанци живе у Албанији, има их све три вере, две су хришћанске, на Косову и Метохији, они кажу опет живе Албанци, сутра можда ће у неким другим подручјима да формирају државе, али ће опет тамо да живе Албанци. А код Срба, то не може. Какви смо, нама ће се можда десити - не дај Боже - да ће у Војводини живети нација - Војвођани, можда и још неке нове нације и свакаве глупости, али претња постоји и са њом се не треба играти. Истицање посебности региона у политичком смислу води право у сепаратизам и издвајање од матице државе.

Политичари водите рачуна !

Ради трајног помирења међу народима у бившој Југославији, једино је решење, да историчари свих држава, седну и напишу заједничку историју народа од почетака до разлаза .

Забележио дана 31. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПРЕЖИВЕЛО ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ САМО 27 - РО СТАНОВНИКА СРЕЗА

Шестдесетих година прошлога века радио сам у Теничко ремонтном заводу у Чачку, у својству Начелника Финансијског сектора. У Техничкој управи ССНО - а, која је била нашем Заводу надређена команда, радио је Теодор Стојаковић, војни службеник IV класе. Службено сам сарађивао са Теодором.

Једне прилике, Теодор ми је испричао следеће.

Пре II светског рата његова породица живела је у неком селу у Славонији, у Хрватској. Заборавио сам назив села и назив среза о коме је реч. У том његовом селу живели су искључиво само Срби. У целом срезу - котару живели су скоро само Срби.

И шта бива. Зарати се. Усташе, за време рата, побише и одведоше у логоре,скоро сво становништво. Рат је преживело свега 27 - ро Срба. И они основаше Удружење 27- ро преживелих. Састајали су се.

Забележио по сећању, дана 31. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СЛОВЕНИЈА - ЗАШТО ЈЕ СРБИЈА У ПОНИЖАВАЈУЋЕМ ПОЛОЖАЈУ ?

Ми, обични грађани, примећујемо и убеђени смо, да је наша држава у односима са Словенијом у понижавајућем положају. У било коју област живота и међудржавних односа погледамо видећемо да смо неравноправни.

1. Словенци су, на правди бога, побили 58. српских регрута - војника , и ако су они напуштали трериторију Словеније, и ником ништа. Дрновшек је седео , у исто време, у Београду, све док и последњи Словенац - војник није напустио Србију. Да је и један словеначки војник тада страдао, они би нас терали у мишију рупу. Питам се, зашто Србија није тужила Словенију за овај злочин. Да ли се Словенија извинула Србији и српском народу ? Не !

2. Словенци су избрисали из држављанства Србе, њих преко 12000, или колико ли их већ. Ми, њихове Словенце нисмо брисали. Зар је то добар однос. Зар нисмо могли да им барем припретимо да ћемо и ми Словенце да бришемо из спискова. И лепо ? Они брисали Србе из спискова, ставили их на улицу годинама. И шта - ништа. Нисам прочитао да смо протествовали, да смо тужили, да смо претили, било шта. Нема ни пардона, ни извињења.

3. Словенија се одвојила од СФРЈ још 1991. године. Са свим државама, чак и са Аргентином је подписала Споразум о регулисању пензија, а са Србијом није ни дан данас. Кажу, хоће, али немају пара у буџету. Какав цинизам. Држава, која има 5. пута већи доходак дугује пензије другој- толико пута сиромашнијој држави. Наша држава, и дан - данас исплаћује пензије њиховим осигураницима - њима- око 15000. Када ће да се смилују. Трагикомично је, да наша држава скоро 20. година исплаћује пензије за рачун државе Словеније и ником ништа. Наша влада саопштава да се односи наших држава разијају у позитивном смеру. Баш не разумем какав је то смер.

4. Словенци су нам увели санкције, исто јутро- 1. јуна 1992. године, знам из сопственог искуства, када је Европска унија изгласала санкције, и без одлуке њихове владе - нема шта ревносно, а нису били у Европској унији. Ми смо добили добар шамар, нисам чуо да смо , код регулисања односа ово питање постављали.

5. Словенци су ушли у Србију, са својим предузећима. Широм су им врата отворена. А, да ли су врата српским привредницима ,уопште, отворена. Нисам чуо. Зашто нема реципроцитета. У трговинама, рафови су пуни словеначке робе, да ли је тако са српским производима у Словенији. Кључ развоја земље лежи, пре свега на извозу. Ми морамо захтевати да наш извоз колико - толико парира њиховом извозу. Мора они да нађу начина да се реципроцитет оствари.

6. Словенци су здушно подржавали бомбаровање Србије. Њих, Немци 1941. године протерују у Србију - кажу им - шаљемо вас код ваше браће Срба, нека вас братски приме ако хоће. И ми њих промисмо као браћу. А, они нама, послаше Немце да нас бомбардују. Ми њих хлебом а они нас бомбама. Нема шта, зар је ово мило за драго ? Наравно, нема ни извињења. Срамота.

7. Називи улица у Београду и другим местима у Србији, који су из Словеначке баштине, углавном нису мењани. Да ли је тако урадила и Словенија. Чисто сумњам. Зар да више Београду импонује улица Љубљанска, него ли Љубљани Београдска улица. Па Београд је метропола, и један од најлепших градова. До кад, ти њега хлебом, а он тебе каменом. Ко коме треба више да импонује?

8. ИСТОРИЈА. Да ли у историји Словеније и у уџбеницима, пише да су Српски војници , који су се враћали из заробљеништва, 1918. године оружјем спречили Италијане да заузму Љубљану, мислим да је српским трупама командовао мајор Шевић.

Да ли , што горе поменух, у њиховој историји, пише да су Немци 1941. године, хиљаде породица Словенаца протерали у Србију и да их је Србија примила као своју браћу.

На крају, питам се ? Зар није, најблаже речено, увредљиво за нашу државу и за наш народ, ако Словенија све што је српско и из Србије игнорише и брише из заједничке историје, која прва и одмах се ставља на страну наших непријатеља, или оних који нас не воле, па могли су барем да буду неутрални, јер брат је брату у невољи.Увредљиво, јер ни извињење нисмо добили.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ПРЕДСЕДНИКА И ДИРЕКТОРА ФК ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

Поштовани председниче и директоре,

Гледао сам синоћ фудбалску утакмицу Црвена звезда - Слован. Утакмице се добијају са давањем голова. Да би се дали голови, треба шутирати у гол. Треба шутирати у гол што више пута, нека лопта мора да уђе. Но, свако искуство је добро дошло. Главу горе.

Једно ми је синоћ засметало. Зашто сте рекламу главног спонзора ГАСПРОМА написали латиничним писмом , и на дресовима и на рекламним паноима? И код Руса и код нас Срба је у званичној употреби ћирилично писмо. Зашто онда латиница ? Нисмо у сукобу писама.

Гаспром је чувена светска фирма и са препознатљивим логоом на ћирилици. И Звезда и ћирилица су српска традиција и тако то треба до остане " до века ".

Знајте, нити Црвеној звезди, нити Гаспрому не приличи да пишете латиницом : Звезда је чувена Српска институција и " бренд", а и Гаспром, па вам не приличи.

Да знате,како сте написали, што но кажу, стоји вам " ко пилету сисе".

Желим вам успеха у раду, желим вам победу у Братислави.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ- у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПУТ У НЕМАЧКУ У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, БЕЗ НОВЦА И ДОКУМЕНАТА / ЖИВОРАДА - ЖИВКА ЈАЊИЋА /

Живорад - Живко Јањић / 1924 - 2009 /, из села Атенице код Чачка, 1941. године, тада свршени ђак 6 - ог разреда Друге  мешовите чачанске гимназије, био је борац у Чачанском паризанском одреду Др Драгиша Мишовић.

По пропасти Ужичке републике, децембра месеца 1941. године, многи бивши партизани и сви сумњиви на неки начин, хапшени су и затварани у објекте Војно техничког завода. Ту је некакав суд , састављен од немачке силе и домаћих издајника, судио и разврставао притворенике у три категорије: за пуштање, за рад у Немачкој и за стрељање.

Једнога дана, идући из града кући, у Авлаџиници, пресретне га један земљак, и каже му да не иде кући, јер га тамо чекају да га ухапсе као бившег партизана. И Живко шта да ради, брзо смисли, да не иде кући, већ да бежи што даље из Чачка. Без динара у џепу и неприкладно обучен, а био је децембар месец, оде на железничку станицу и седне у воз и правац Немачка. Крио се у вагонима, јер није имао ни документа ни возну карту. Немачки језик је знао ђачки, али поприлично, јер га је учио 6. година у гимназији, те се Живко лепо споразумевао и налазио начина, да га власти не ухвате.

Живко се запослио и дуго радио код Немца - молера, радећи као помоћник мајстора. Ипак, га једног дана открију и стрпају у некакав лагер. Живко успе, да побегне из лагера, побегне у суседну Француску. Није му било тешко, да се снађе и у Француској, и француски језик је знао поприлично, опет оно што је научио у гимназији. У Француској, Живко је био уписао некакве студије на Сорбони. Радио је нешто те се издржавао. Живко се у Паризу, бар једном женио са францускињом, добио је и једну ћерку, са којом је ипак одржавао родитељски однос, коју је надживео.

Живко се враћа у Југославију тек 1946. године. Имао је мало проблема са властима. Било им је све сумњиво из његове биографије, поготову што се није на време вратио у земљу.

Живко наставља школовање, уписујући седми раред гимназије школске 1946 / 47. Завршио је физичку хемију у Загребу. Женио се три пута.

Живко ми је рекао, да је написао своју романсирану ратну биографију, своје страдање и сналажење и да му је жеља, да је неко, после његове смрти, објави. Живков живот у вихору Другог светског рата је веома занимљив, поготову када се узме у обзир, његова младост / 17 - 21 година живота/

Забележио по сећању, дана 29. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак