Categories
My Links
Генерална

« Министарство здравља - Министру лично - Зашто латиница у Ургентном центру Војводине у Новом Саду ? | Фудбалски савез Србије - Непристојна је плата селектора од 70.000.- ЕВРА месечно »

Спавао сам са напуњеном пушком
jovansolajic | 16 Август, 2010 13:24

СПАВАО САМ СА НАПУЊЕНОМ ПУШКОМ

По свршетку Другог светског рата, није било безбедно. Остаци четничких јединица су силазили у села. Тако су 1945. године убијени три рођена брата: Драгослав - Драго / 1903 - 1945 /, Урош / 1913 - 1945 / и Милисав Бугарчић / 1922 - 1945 /, из села Кулиноваца, села покрај Чачка, чија је кућа удаљена од куће моје породице око 500 метара.

Убијени су у зрелим годинама. Браћа су била веома радна и прави економи и домаћини, било их је укупно шесторица. Напали су их одметници у смирај дана, тек што је падала ноћ, док су радили на чишћењу канала поред сеоског пута, који је пролазио тик поред њихове куће. Четници сву тројицу ране и мајка Милка / 1885 - 1949 / је тада рањена, истрчала је из куће чувши пуцњаву. У Чачанској болници су сва тројица за дан - два подлегла смртоносним ранама.

Драгослав је први подлегао, био је рањен у главу, затим Урош, кога је метак погодио у бутину, у артерију, дошло је до одлива крви, Милисав се најдуже одржао у животу. Милисав се борио, голоруко, ухватио је био за цев пошкомитраљеза, међутим није могао да цев одагна од себе. Цео шаржер метака му је сручен у стомак, а шака једне руке је била загарављена од барутних гасова. Случај је хтео, да сам се нашао у Болници у једном оделењу, где је на столу лежало тело Урошево, са осеченом једном ногом, а осечени део до више колена стајао је на истом столу. Био сам присутан и када је умро Милисав, око кревета или стола, много лекара и медицинског особља се борило да га спасе. Није ми јасно ни дан - данас, шта сам ја имао ту да тражим.

Породица Бугарчића је три пута штампала умрлице. Прва умрлица је одштампана за Драгослава - Драга, затим друга заједничка за Драга и Уроша и трећа за Драга, Уроша и Милисава. Сахрањени су истовренео, један поред другог. Посмртни говор је одржала Милка Минић. Хиљаде су присуствовале сахрани.

Брат ове тројице Војин / 1920 - 1992 / отрчао је у кућу, узео машингевер немачки најновији модел са шаржером од 72. метка М - 44, да би их напао. Међутим, метак се заглавио у цеви, или тако нешто и ништа не уради. Војин се тек био вратио из Немачке, где је био интерниран, иначе био је студент Правног факултета, одакле је и донео поменуту машинку.

Као СКОЈ - евац био сам у испомоћи око организовања сахране. Шта ме је највише импресионирало. У старој кући на зидовима урамљене дипломе - више њих, од свих могућих Српских кнезова и краљева, за резултате постигнуте у економији на пољопривредном имању.Имали су узорно пољопривредно имање. Војин је почео студије права 1940. године, да би после рата завршио студије агрономије. На крају каријере био је директор Воћарског института у Чачку. Војин је био познат у гајењу воћа на свом имању, нарочито крушака. Војин ме је водио да ми покаже крушку, која је родила 1.100 кгр крушака браница на ваги, првог квалитета.! Воће је било врхунског квалитета. Продавао га је купцима чак и из Истре.

Скојевцима и члановима партије било је дато наоружање - лично за одбрану и ради учествовања у неким акцијама. И ја сам добио пушку - није ми следовала, јер сам био тек у 16 - ој години, обзиром да сам био СКОЈ - евац и да сам у рату био у КНОЈ - у. Пошто сам био још мали растом, исти Војин је за мене одабрао коњички карабин - пушку коњице Југословенске војске. То је била пушка изузетна, још као нова, кратка - као шећер што би се рекло. У животу ништа лепше од оружја нисам имао у рукама. Мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 /, добио је немачку пушку са савијеном ручицом затварача.

Нас двојица смо спавали на једном кревету у предсобљу нове куће . Спавали смо тако што смо спавали са пушкама поред себе. Пун шаржер метака са метком у цеви, укочена, ремник пушке обмотан око руке и тако се и окрећемо у кревету. У великој спаваћој соби у тој новој кући нисмо могли да обитавамо, јер још није била оправљена од немачког гранатирања 1941. године.

Срећом пушке нисмо морали да употребимо.

Забележио по сећању, дана 16. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Add Comment
Додај коментар





Запамти ме