КУДА ВОЈСКА ПРОЂЕ ТУ ТРАВА НЕ РАСТЕ

Годину 1941. памтим добро. Много се тога издогађало те године. Био сам Први разред Друге мешовите чачанске гимназије .

Учествујем, на неки начин, у Демонстрацијама 27. марта, када је оборен Тројни пакт.

Тога - 27. марта 1941. године, први пут у животу слушао сам Радио Београд, или како се већ звала та радио станица. На радиу је говорио тек проглашени нови краљ Југославије Петар II Карађорђевић /1923 /. Власник бербернице у Железничкој улици, избацио је звучник изнад улазних врата бербернице, тако да је велика маса грађана имала прилике да слуша говор Краља, којим се обраћа народу.

На скверу, испред гимназије, коло и трубачи. У колу само мушкарци обучени у некакве народне униформе, са шубарама на главама, кажу нам - то су четници.

На улицама маса света, раздрагана, у кафанама и испред кафана на тротоарима, пева се , игра и весели. Причали су, да кафеџије нису наплаћивале пиће.

Рат је почео, за Југославију, 6. априла 1941. године, бомбардовањем Београда. У Гимназији, разредни старешина, била ми је Немица која је предавала и немачки језик, саопштава нам да се школа распушта, да је почео рат, сузе јој теку низ образе, била је веома млада и лепа плавуша.

Општа мобилизација, мислим да је то било крајем марта месеца. У Авлаџиници, постројава се 58- ми пешадиски пук, војска земљу притисла, цели некадашњи аеродром пун војске. Војници млади у новим униформама, све на њима ново, официри на коњима, са сабљама и шлемовима, еполетама, како сам им се дивио. У том пуку је и мој старији ујак Милијанко Вујовић, из Граба из Драгачева. Мама - свога брата, прати поред строја до близу Краљева - до Краљева су ишли пешке на Бугарску границу. У улици поред гимназије и око Цркве, пуно војске, у ходницима Гимназије пуно тешких митраљеза на постољима. Војска, што би се рекло млада , лепо обучена, наоружана до зуба, официри на коњима опасани сабљама и пиштољима издају команде.

На дан 6. априла 1941. године, када је бомбардован Београд, један авион је високо надлетао Чачак, противавионска артиљерија је непрекидно пуцала у тај авион, али је био високо, ван домета. Један наш авион је летео ниско и грешком артиљерија га је погодила и оборила. За све време, ми - деца се налазимо у нашем склоништу од бомбардовања, које је мој отац Иванко, на препоруку ондашњих власти, изградио у једном приобаљу једног усека од куће удаљеног стотинак метара у селу Кулиновцима покрај Чачка.

Пре него што су стигле окупационе Немачке трупе у Чачак, били су отворени сви војни магацини, у обе касарне и пешадијској и артиљеријкој, као и у Војно техничком заводу. Магацини су били пуни униформи, чаршава и остале постељине, муниције, и све за исхрану војске. Џакови брашна белог , како смо звали 00Г, кафа помешана са шећером, све у џаковима од 90. кгр. Народ је у колонама износио све то из магацина. Носе и жене и деца. Понесе џак па не може да га носи., одреши га, проспе делимично, настави да носи, па опет то понавља, жао му - хоће што више да однесе кући. Из магацина, у разно - разним правцима, направљене су стазе покривене брашном, кафом, пасуљем,итд. Неки су користили и волујска кола. Ја сам упао у један од магацина преко пута Болнице, и шта сам узео- муницију пушчану разно разних намена : светлећу, обележавајућу, пала ми је у очи боја муниције - зрна.

Тата је некако успео да узме и превуче , можда око хиљадах килограма брашна. Неколико дана смо јели погаче од тог белог брашна, како нам је било слатко, ни када то нисам заборавио. Тата је био склонио брашно у једну кошару за овце, која је била удаљена од куће око 150 метара.Међутим, неко је проказао, и тадашње власти нареде да тата врати то брашно. Бели хлеб смо јели веома кратко.

Најпаметнији су били они који су узимали униформе, веш и чаршаве. За време рата имали су од чега да направе себи одела, кошуље, па и да замењују за жито. Један комшија није имао проблема са глађу, све време рата вршио је размену одела и чаршава за кукуруз.

У кућу нам долази татин брат од стрица Милош Шолајић, иначе рођени Београђанин, који је стигао из Ниша, где је избегао заробљавање. Никада он није био у нашој кући, у кући из које је потицао његов отац Радојица. Велики господин, у господском оделу, кофери пуни, пуши дугачке модерне цигаре Ибар, које су биле једне од најскупљих. Стриц пуши и баца велике опушке. А, ми деца, ја сам тада имао непуних 12. година, палимо пикавце и пушимо ли - пушимо. Рано сам почео да пушим, није ни чудо - рат је.

Немци уводе рационисано снабдевање за градско становништво, а наше село је припадало градској општини Чачак. Нашој кући одређено је да може да купи 9. кгр. шећера, за нас деветоро чељади - деда, мама, тата и нас 6 - ро деце. Колика је то била количина, ако се има у виду да је пре рата за Славу куповано највише пола килограма шећера, а и био је веома скуп - килограм ситног шећера је коштао 15.- динара, а копачка надница је била 8.- динара. Наравно, само смо једанпут купили ту количину шећера.

Немци уводе обавезно гајење дувана. Мој отац је имао обавезу да гаји дуван на површини од 10 ари, да обавезно предаје некаквој државној управи преко 200 кгр. спакованог дувана.

Крајем јуна или почетком јула месеца, мој отац Иванко и све комшије и из целог подручја, способни да носе пушку, на позив , у манастиру Стјеник у планини Јелици, се уписује у партизане. Само се један комшија уписао у четнике. Била су два стола, па су будући борци се уписивали ко је где хтео, без икакве агитације и притисака.

Крајем септембра месеца, са положаја око наше куће, четници нападну Немце који су стационирани у Артиљеријској касарни, која је ваздушном линијом удаљена од наше куће око 500 метара. Са наше нове куће, тукао је митраљез, а ми сви и цео комшилук, смо се налазили у бетонском подруму те куће.

Сутрадан, рано, Немци , из топова, тенкова и блиндираног воза, који је био заустављен испод Окружне болнице, туку по кућама. Нашу кућу тешко оштете, у зидове је ударило ко зна колико граната, а кров је био у целости однет.Немци сруше још 13. кућа у селу. Наша кућа је била грађена од тврдог материјала, цемент, гвожђе, дебели зидови од печене цигле, те је некако опстала, док су неке куће до темеља срушене са само једном гранатом. На наше имање је тада пало још најмање 150 граната, од тога десетак није експлодирало.

1. октобра партизани и четници ослобађају Чачак од Немаца

Сутрадан, Немци са са 9. авиона, бомбардују Чачак. У сваком авиону сирена. Један за другим пикирају и избацују бомбе, уз заглушујући цијук сирена.Прво бомбе, па свежњеви малих бомби, најзад митраљирање. Пикирање и звиждук сирена. Авиони праве кругове до Овчара и Каблара, спуштају се све више па пикирају толико ниско, да смо лепо видели пилоте и свежњеве ручних бомби. Помешан цијук заглушујућих сирена и митраљеске и топовске паљбе је био застрашујући. Трајало је то док нису истресли све бмобе и испуцали сву муницију. Страдао је центар Чачка, доста је погинуло грађана.

Некаква радна бригада препокрива кућу и зазиђује рупе од граната на новој кући.

Продајем " Борбу". Слабо успевам. Један комшија, на капији дворишта, узме ми новине, и каже причекај. Чекао сам све док није прелистао целе новине, враћа ми их и каже нема ништа нарочито.

Немци наређују да се посеку шуме ближе од 500 метара од саобраћајница. Тата је морао да посече лепу шуму грабова, пола забрана.

Тата је у Шестом батаљону Чачанског одреда Др. Драгиша Мишовић. Он је позван под оружје у јеку борби у опсади Краљева, припадао је старијим борцима, имао је 42. године. У борбама са четницима у Срезојевцима, а предходно је био на Краљеву на положају код села Врбе, буде заробљен на кратко, ослобођен у контрајуришу, четници му цевима и кундацима поломе 6. ребара, на волујским колима дотерају га у Чачанску болницу. Брзо преболи ране.

И четници и партизани напуштају положаје код Краљева. Једни одступају у реткој колони пругом , а други путем. Када су били испод наше куће, почеше да пуцају једни на друге, један се лепо искрете, видели смо.

Поновни улазак Немаца у Чачак је био застрашујући. Сатима се чула тутњава тенкова из правца Краљева. Све јаче и јаче.

Четници су покупили све бивше борце партизане, па и мојега оца Иванка, на заравнину на имању Душана Вујовића, изнад школе. Ту је једна облица подебела и онда редом, пресавију преко те облице и по команди један удара са добром мочагом. Дође мој тата на ред. Заману четник, а он виде да нема шале, заустави га, и рече да има пушку и да хоће да је преда. До места где је закопао пушку, спроводи га неки Вукајловић из Виљуше, иначе татин рођени рођак, тога мајка и отац Иванков Благоје су рођени брат и сестра. Тату рођак спроводи везаног до места , где овај откопава закопану пушку. Тату пуштају, без батинања. Тата је до краја живота био љут на рођака, није тата схватио да се рођак можда изборио да га он спроводи да би га спасао - нисмо тату никако могли да убедимо- да му је баш можда он спасао живот, или бар од неких батина. Тата није хтео да зове на свадбу  тога брата од тетке Вукајловића из Виљуше и његову породицу, када је правио свадбу својој најстаријој ћерци Милени - 1946. године.

Кроз наше двориште пролазе четници чувеног Јаворца. Један примети на ногама мога старијег брата Милутина / 1925 - 1998 / нове баканџе. Четник тражи да брат скине обућу, брат се буни и плаче, али ништа није вредело. А брат је тада радио у Фабрици кожа у Чачку. Некако је дошао до потребне коже и тек направио одличну обућу.

Једнога дана у двориште нахрли доста Љотићеваца - пуно двориште, носили су униформе Југословенске војске. А, у нашој новој кући, у великој соби, која је била руинирана од гранатирања, пуна пропагандног партизанског материјала. Између осталог и свежњеви легитимација Чачанског партизанског одреда Др. Драгиша Мишовић, плакати, на зидовима угарцима исписана имена ко је партизан. Један упада у ту кућу, погледа у то брдо материјала, насмеја се и оде, ништа не рече. И сви остали, који су се нашли у дворишту, нису били груби. Причало, се да су многи партизани ступили у љотићевце да би се прикрили и спасили главу. Партизани су , пред сам поновни улазак Немаца, однекуд тај пропагандни материјал донели у нашу кућу, не питајући нас.

Немци, патрола од неколико војника са шлемовима, усред бела дана спроводе везаног неког Стојића, који је из неког села иза нашег према Краљеву, кроз наше двориште, између наших кућа, а ми смо предходно побегли унутра- видевши тај призор још издалека, који је био главни мајстор - зидар на изградњи наше нове куће /1930 /. Мама кука, зидар куће се поштовао као кум. Не прође много, чули су се рафали у Мишовића гају - на око 200 метара од наше куће , где су га Немци стрељали.

У децембру месецу 1941. године, у Војно техничком заводу у Чачку, сваки дан у одређено време чује се јака паљба - то Немци стрељају заробљене партизане и друге родољубе, кажу да их је ту стрељано око 800.

Та, 1941. година, прва година рата, била је родна као ни једна друга, бар ја у моме веку не памтим. Родило је све и јечам, пшеница, кукуруз, воће, нарочито шљиве. Какве су временске прилике биле. Тако рећи идеалне. Ноћу пада киша, а дању греје сунце. Све је било препуно. Пуни амбари јечма и пшенице, товари пасуља, немамо где да сместимо кукуруз и на таване смо га стављали, сва бурад пуна ракије. Свега има више него ли судова. Шљиве смо омлатили и покупили / деросавку - рану шљиву / са мобом. Цело село је дошло на мобу, претежно омладина; девојке и младићи. И то моба без музике - Немци су већ били забранили музику, бар нама, који живимо близу њихових објеката. Чак и сви из Кулиновачког поља су на моби.. Младићи млате шљиве са моткама и преносе покупљене шљиве у врећама у каце, а девојке купе шљиве. Тако рећи до подне је накупљено преко 100 товара шљива. Шљиве пуне шећера, како сипају шљиве у кацу, тако већ избија пена.

Али шта је рат. Прошле су све могуће војске кроз кућу. Сваку си морао да нахраниш, а и узимали су и силом. Дође месец фебруар 1942. године. Глад у кући. Хлеба ни мрвице. Тата тера једну краву у Драгачево и даје је за 200. кгр. набуђалог жутог кукуруза, касније још једну, само да не би крепали од глади. Сећам се да ми је мама на плеханом тањиру пекла једно јаје без масти и без хлеба једем то једно печено јаје.. А, били смо домаћинска кућа.

Не каже се џабе :" Куда војска прође ту трава не расте".

Забележио по сећању, дана 11. августа 2010. године.

Јован Шолајић. Чачак