ЗЕМЉОРАДНИК, ШКОЛОВАО ЖЕНСКО ДЕТЕ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Мој отац, Иванко Шолајић, из села Кулиноваца, села до самога града Чачка, школовао је пре Другог светског рата ћерку Олгу / 1923 /.

Иванко је био средњег имовног стања. Имао је око 6,5 ха земље. Породица је бројала 10. чланова : деда, баба,отац, мајка и 6 - ро деце. Био је, како се онда говорило, инокосан. Практично, једини који је привређивао - зато инокосан. Имао је две старе куће - пола зидане пола брвнаре , са једним подрумом и нову кућу зидану 1930. године, исто са бетонским подрумом. Нова кућа је озидана по свим тадашњим стандардима, бетон, гвожђе, олуци, орнаменти, двоструки прозори, итд. Мислим, да је била једна од најбољих кућа у селу. Али, кућа је озидана уз помоћ хипотекарног зајма у износу од 15.000.- динара, уз камату од 12 + 12 %.

До Првог светског рата женска деца на селу , нису уопште описмењивана. Била су без школе. После Првог светског рата женска деца са села, углавном завршавају четвороразредну основну школу.

Мој отац Иванко је изузетак, да као земљорадник, да ћерку Олгу на даље школовање и то у гимназију. Није ми познато, да је још неки земљорадник школовао женско дете пре Другог светског рата. Знам 100% да,  из нашег села и још неколико у окружењу, није било деце женског пола на школовању у Чачанској гимназији. Можда је и било неко женско дете са села, али су то била деца разно - разних чиновника, а не сељака. Олга је била супер одличан ђак. Била је одличан ђак и у Чачанској гимназији, а одликаши су били реткост.

Школовање је изазивало и велике материјалне трошкове. Ђаци су носили униформе и морали су бити веома пристојно обучени и обувени. И фризуре и беретке са ознаком које гимназије / прва или друга /, разреда и оделења, морали су да буду строго према прописима. Сећам се добро, колико потреса је изазвала једна куповина ципела за Олгу, цена је била 199.- динара. а, откупна цена шљивовице је износила 1.- динар. Значи, било је потребно 199 литара шљивовице за само једне ципеле. Лако је било радницима и чиновницима. Мајстори су имали плату око 1.500.- динара, а чиновници са средњим образовањем и 3.000.- динара.

Већи проблем је представљао измиривање обавеза према држави. Отац је морао да поднесе, код уписа, потврде да је измирио држави порез и прирез, да је отплатио редовну рату кредита Хипотекарној банци и плус да плати школарину. Колико се сећам, школарина за мог оца, са средњим имовним стањем износила је огромних 1.200.- динара. За те паре могли су да се купе пар волова. Продавао је све што је стигло од рода са имања и задуживао се код трговаца, код којих је куповао бакалук. Дугови су се гомилали, па је тата морао, пред сам рат, да прода две њиве поред саме Западне Мораве у Кулиновачком пољу, на којима се гајила главнина кукуруза и пшенице за кућу - наизменично. Трговци, углавном, за своју децу нису плаћали школарину, јер су имали као мали доходак, а сељаку се унапред одреди доходак према класи земљишта и култури ратарске производње. Суша, град и остале непогоде, само изузетно се узимају као корективни фактор.

Олга је прва и једина у нашем селу, која је завршила Чачанску гимназију пре и за време Другог светског рата и прва је у селу девојка која је завршила факултет / шумарски / Девојке најбогатијих породица у нашем селу и у суседним селима нису се школовале. Олга је удата за др. инг. Добривоја Тодоровића / 1924 /из села Ратковић код Крагујеца.

Значи отац Иванко је био напредан човек, бар када се ради о школовању женске деце.

Забележио по сећању, дана 3. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак