ВОЈНА ВЕЖБА - У РАШКИ НА ВОЈНОЈ ВЕЖБИ 1951. ГОДИНЕ.

После завршене Пешадијске школе резервних официра 1949 / 50. у Загребу, следовало ми је да наредне године одслужим војну вежбу, после које, тек, пришивам еполете чина потпоручника.

И тако добијем позив за војну вежбу у Пешадијском пуку у Рашки - 1951. године. Војна вежба је трајала од 1. јула до 31. августа.

1. Пук је лоциран на једној великој ледини изнад Рашке, у баракама / већи део, мањи део и у Новом Пазару /.

2. Командант пука је ппуковник Бјелајац.

3. Распоређен сам за командира Другог вода митраљеске чете.

4. Ми, резервни официри становали смо у једној бившој кафани у центру Рашке. Нас 16 -ест официра, шеснаест војничких гвоздених кревета. Просторија је била пуна стеница, од којих није било спавања. Досетимо се, пронађемо празне конзерве, напунимо их са водом и у њих посадимо ногаре кревета, јер стенице не умеју да пливају. Међутим, досете се и оне, попењу се уз зид на плафон па са плафона пикирају на кревете. Мука жива. Из Чачка, са мном су и Иван Недић, потпоруник из рата из села Трбушана и Симо Ешкенази, капетан или капетан I класе, из Чачка, иначе судија Окружног суда у Чачку. Био је и један капетан I класе из Београда, радио је у Министарству иностраних послова, иначе Шпански борац.

5. Хранили смо се у Официрској мензи у строгом центру града. Три оброка дневно, уз плаћање 350.- динара месечно. Храна веома задовољавајућа.

6. Плата. Плата која је већа. Мени је ипак била већа плата у предузећу где сам радио.

7. Мој вод, а и цела митраљеска чета, наоружан је са руским митраљезима Максим. Митраљезе вуку мазге и муле, нема коња, на каретама.

8. Командир чете никако није у чети, он је секретар партијске организације пука. Ја сам, као тазе школац, већи део војне вежбе, провео предавајући целој чети о новој нашој пушци М - 48.

9. Заболи ме уво. Нема војног лекара, одем код неког цивилног, који је ваљда био одређен, да ради и за војску. Он ми да упут да одем у некакву амбулантну, или војну болницу у Крагујевац. Објаву за путовање у Крагујевац, за официре потписује лично командант пука, уз лично доношење путног налога и објаве -написано од писара. Јао, моја мајко, знао сам да је командант веома строг војник. Али, што се мора - мора. Одем, уђем у канцеларију, станем мирно, салутирам, обраћам се све по пропису. А, он ће мени, јеси ли ти дошао да нешто научиш, или си дошао да се шетколиш. Веровали, или не, примио ме је са ногама на писаћем столу. Причало се, да је гро официра, па и сам командант пука , у том пуку - богу иза ногу - по казни. Пуно активних официра из Чачка сам тамо сретао у кругу касарне, који су радили у војном предузећу " Ратко Митровић " у Чачку - да су - говорило се - по казни премештени, јер су били неодговорни код паљевине Дирекције овог предузећа.

Лекар у Крагујевцу, не задржи ме на лечењу, већ ми да некакав лек. Вероватно је то била субота, чим сам се ја осмелио да скокнем до мојега Чачка. Између ова два града саобраћали су камиони са клупама за седење. Пут у камиону нимало пријатан : прашина пурња иза камиона, труцка камион по рупама, и велика промаја, церада се од ваздушне струје диже и спушта, врућинчина - месец је јул.

Стигнем у Чачак, свратим до зета и сестре Милене Симеуновић, који су становали одмах до кафане Цар Лазар, где се тада и налазила провизорна међуградска аутобуска станица. Разболим се. Нађу неког лекара, који установи да сам добио заразну болест - дифтерију. У Болницу нисам смео, јер ја сам у униформи и у објави не стоји виа Чачак, па ми је лекар целу ноћ давао некакве инјекције, те ме је некако подигао на ноге, и без неких проблема допутујем у Рашку. Лекар ми је излечио дифтерију за једну ноћ. Нисам налетео на Војну полицију, иначе би свашта било.

10. Врло добро . Са занимања враћали смо се сви у исто време, у тачном распореду водова, чета и батаљона. У кругу касарне, одмах иза улазне капије, бина, на бини командант пука са целим штабом, војна музика свира музику за парадни корак и поздрав команданту, Застави. Ја на челу митраљеске чете, сам у парадном строју, иза мене митраљеска оделења на челу са командирима, муле и мазге, а на њима на самарима митраљези Максим. Какав смо стројеви корак газили, у таквом поретку, војника и мазги и мула, када смо од команданта пука, једнога дана, добили " врло добро " , а ми уз отпоздрав, " стараћемо се ", или " служимо народу ", не сећам се сада, који. Добити " врло добро ", и то у условима моје јединице, значило је да смо били фантастични. Није лако газити стројеви корак сам напред са поздравом, а и војницима за мном, који су поред себе водили муле и мазге.

11. Оставим дуван. Негде почетком месеца августа поскупе цигарете 100 %. Нишка морава - обична, зелене кутије, поскупи са 36.- на 72.- динара за паклицу. Колика је цена била, ако сам плаћао официрску мензу за три оброка и за месец дана 350.- динара. Храна једнака за мање од 5. кутија цигарета. Држава је била у великој економској кризи. Велика суша предходне године, у Загребу цело лето није пала једна кап кише, и плус Резолуција Информбироа и блокада од стрне Источног блока. Пошто сам куповао цигарете једном месечно - ради сигурности да их не нестане а из због новца, а без цигарета нисам могао, у мом војничком сандуку, остало је непопушено близу 30 кутија. Цигарете поделим војницима - пушачима. Дођем кући, затекнем да сви пуше- и тата и мама, сестре, браћа. Издржао сам 15. дана па сам опет пропушио.

12. Вежба, а ја не смем да јашем коња. Пук је изводио вежбу у нападу, која се одвијала низводно Ибарском клисуром , по дубини од 20. км, у ноћним условима. Командант батаљона, један много добар мајор, саопштава нам опрецијске задатке. Мени каже, да митраљеска оделења придодам стрељачким четама, а да ја будем при штабу. Каже, ми ћемо на коњима - има коња за официре. А, ја се плашим коња од малена. Замолим команданта, објасним му и он ми дозволи да ја пешке наступам. Било ми је тешко, али ја никада коња нисам узјхао. Онај Шпански борац - официр, јахао је, али до краја војне вежбе није могао да седне на столицу.

13. Селили смо пук или део пука из Рашке у Ивањицу. Моја чета је ишла возом до Пожеге, а од Пожеге, пешке и на камионима. Један део је ишао пешке из Рашке, преко Новог Пазара. Са нама је целокупна логистика, наоружање, муниција, храна. Све је то истоварено на ледине. Вагонске количине оружја и муниције. Натуњило се небо хоће невреме, све то не сме да покисне. Командант пука наређује да војници трком уносе сандуке бомби, пушака, мина, итд у будуће магацине Када је видео да војници не могу сами да заврше посао, наређује редом и осталима да носе сандуке : прво, само рочним подофицирима, па активним подофицирима, па и резервним официрима, па нижим активним официрима, па вишим официрима и на крају сам узима сандуке и барабар склања од кише. И успели смо, само што је задњи сандук унет, почела је да пада киша.

14. Волео сам гибаницу, али ми је овога пута присела. Једнога дана, командиру I вода, резервном потпоручнику, из рата официру из Новог Пазара, муслиману, била је супруга и донела му гибаницу. Пита ме он, да ли волим гибаницу, а ја као из топа, не размишљајући. Како да не волим. Јаој, мила моја мајко, кад тамо, он из неке репушине или неке друге травке вади гибаницу, која и није баш добро печена, мљетка је, развлачи се. Ни наочи не ваља. Прво ми се смучило од оне репушине, а и када сам угризнуо, замало нисам цркао. Неки мирис је имала, који мој организам није могао да поднесе. Некако сам се измигољио и спасао се. Ваљда је у гибаници било и сира од оваца или коза, а и начин сирења, ко зна шта све није утицало на укус.Толико ми је било и зло а и непријатно.

Забележио по сећању, дана 4. августа 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак