ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА У ЗАГРЕБУ 1949/50, ИНЦИДЕНТ

Редовни војни рок сам служио као питомац Школе резервних пешадијских официра IV класа у Загребу 1949/50 године. Морао сам да дослужим годину дана војног рока, обзиром да сам имао признату годину дана у рату. Нисам тада пријавио ратни стаж, јер би ме упутили да дослужим као обичан војник, а по времену трајања исто ми се хватало.

 Школски батаљон се налазио у саставу 3-ће Личке пролетерске бригаде , 6-те Личке пролетерске дивизије.Касарна се налазила у Илици на Чрномерцу, потом у Селској цести бр.92.

Командир митраљеске чете, у којој сам био и ја, био је предратни официр, Словенац Петер Павле, капетан I класе, а командир вода Десимир- Дејан Милошевић, поручник, иначе Чачанин.

Био сам један од најбољих питомаца, имао сам из свих предмета десетке, и био сам изабрани командир оделења.

Одлично сам знао теорију гађања. Словенац Алојз Чепин, медицински техничар, није могао да савлада градиво из теорије гађања. Командир вода Милошевић одреди мене да у слободном времену подучавам Алојза. Трудио сам се из петних жила, да овлада математиком из теорије гађања. Али, Алојз није знао ни да окучи. Ваљда сам и подизао глас, објашњавајући му. Он мени, једне прилике, ни пет ни шест, из чиста мира, рече: ти си српска свиња. Наљутим се, прекинем подучавање и пожалим се командиру вода поручнику Милошевићу.

Поручник Милошевић, замоли ме да никоме о овоме не говорим. Било је јако опасно, време Информбироа. Сваки испад, поготову на националној основи, сматран је великим преступом. Имали смо бар један случај, само једнога питомца једно јутро нема у строју. Нити је ко смео и да пита шта је било са њим, ни да га помене. Таква су времена била. У то време пуњен је Голи оток и са таквима. Забашурила се ствар, ја сам прешао преко свега.

После неколико година, идем ја Теразијама у Београду, и право набасам на Алојза. Љуби ме Алојз и пита за здравље, шта радим и тако даље. Алојз каже да , као медицински техничар ради, да ли у Војној болници или ВМА не сећам се, да му је много лепо, да су га Срби много лепо примили, и све у том смислу. Мени се Алојз дубоку извинуо, жали што се онако према мени понео. Каже ми да није знао, сад зна да је Српски народ изузетан народ, да су га у Београду прихатили као најрођенијег. Примио сам извињење. У Словенији није могао да нађе свој посао.

Забележио по сећању, дана 28. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак