БЕГ ИЗ БОРСКОГ РУДНИКА 1917. ГОДИНЕ

Окупаторске власти су 1917. године мобилисали мога оца Иванка Шолајића, из Кулиноваца, селу крај Чачка, за рад у Борском руднику. Отац је тада имао 18 година.

Радио је у рударском копу на 300 метара у земљи, у врло тешким условима. Слаба храна, исцрпљујући рад под земљом, натерало га је да размисли о бегству. Тако једне ноћи, искраде се из колоније, и ако је била под јаком стражом, и неопажено између две стражарске куле, провуче се и крене пут Чачку. Ноћима се кретао у правцу , како је он предпостављао, Чачка. Није смео да се појављује, јер је на себи имао радно логорско одело. Данима је путовао, искључиво ноћу, хранио се воћем и поврћем из башта сељака и некако стигне жив и здрав својој кући.

Ово ми је испричао отац у марту 1974. године.

Јован Шолајић, Чачак