" У  З Е М Љ У  Д А  П Р О П А Д Н Е М"

Негде 60- тих година двадесетог века, нас двојица : пуковник Винко Уводић, директор, родом из Клиса код Сплита и Ја, начелник књиговодства, Техничко ремонтног завода из Чачка, путујемо од места до места црногорским и хрватским обалама на нашем Јадрану. Путујемо, бродовима : "Партизанком" и "Пролетерком" и другим, од места до места, познатих летовалишта. Тражимо погодно место за организацију нашег Одмаралишта за раднике ТРЗ-а.

Треба да нађемо довољно соба за смештај у приватним кућама и просторију за кухињу и трпезарију, за колектив који је бројао од 1000-1500 радника. Лепо смо путовали овим лепим бродовима, било је то незаборавно. Свугде су нас лепо примали.

Тако у једном месту, мислим да је то била Макарска, седимо нас двојица у неком туристичком бироу, за сточићем, пијемо нешто са чим су нас послужили, водимо разговор са једном прелепом расном младом црнком.

Пуковник Уводић је у цивилном оделу, говорио је слично по чачански, леп и шармантан мушкарчина од четредесетак и нешто година. Културан, интелигентан, шармер. Воде се и неофицијелни разговори, као увод у разговоре за посао због којег смо код њих. Пита Винко младу даму, како живи, а она с неба па у ребра. Знате, ја сам српкиња-црногорка, а ови овде су само саме усташе, не могу од њих да останем жива.

Винко није ни поцрвенео, прешао је преко овога што је чуо, наставио разговор као да се није ништа догодило. А ја да у земљу пропаднем. Знао сам Винка, био је велика- велика људина, волео је Чачак и нас Чачане.

Забележио по сећању, дана 7.јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак