ОПЕРАЦИЈА БЕЗ АНЕСТЕЗИЈЕ

Догодило се то 1972. године. Радио сам тада у Техничко ремонтном заводу у Чачку, на радном месту Начелника финансијског сектора.

Те године, а и предходне, мало- мало па ме јако жигне у пределу слепог црева. То се догађало махом у неким посебним ситуацијама - када сам на путу, на неким важним састанцима.

Једне прилике, путовао сам на неки састанак у Сплит. Путовао сам возом Личком пругом. Пруга завејана, воз стао у некој врлети, ни напред ни назад. Одједанпут, толико ме је жигнуло у пределу слепог црева, да само што се нисам у....о.

Тако и овога пута. Био сам на састанку колегијума, после подне. Опет ме жигне, до бесвести. Напустим састанак, седнем у мој ауто, нађем нашег болничара из наше амбуланте, мог доброг другара Мија Еровића и право у Чачанску болницу.Мијо је кум са Др Љубомиром Оцокољићем, начелником хируршког оделења, а и ја сам био познаник са доктором.. Др Оцокољић је био познати хирург, а и велики лафчина. Нађемо Оцокољу. Жалим се на слепо црево. Он ме удари отвореном шаком прстима у пределу слепог црева, ја не одреаговах. Каже мени Оцокоља, ако је ово слепо црево онда је он Софија Лорен. Каже, нема појма. Кажем ја Оцокољи, вади га па и ако није оболело.

Опире се Оцокоља, још један аргуменат, нема никога од особља, само је он сам на оделењу, као дежурни. Инсистирам ја да ме одмах оперише. Ја сам се већ пребобао и поздравио са супругом Емом, остала је кући пуна суза. Мој ауто сам паркирао испред хируршког оделења, да се вратим кући необављена посла, није долазило у обзир.

У ходнику испред хируршке сале, удари Оцокоља локалну инјекцију. Оцокоља и Мијо ме положе на хируршки сто, Оцокоља каже Мију да му асистира, да узме неку крпу и да је укваси и да ми са мокром крпом кваси чело. Сече Оцокоља, пуца кожа, као кад се сече сланина на ошуреној свињи. Завукао Оцокоља руку у трбух, тражи нешто, лепо осећам како ми све унутрашње помера. Поче Оцокоља да се чуди и изненађује. Каже ми , пази- пази слепо црево ти се залепило за кичму, ух, ух богаму.Чујем како пуцкета одвајање слепог црева са кичме. Једва га некако извади, принесе ми испред лица, било је предугачко. Каже ми, да је оперсиао преко 3000 слепих црева и да оволико црево није видео, да је црево било у процесу, да сам имао среће те сам га извадио, иначе имало је велике шансе да ми пукне и да би се по мене то могло завршити и најгорим.

Др Оцокољић ме је сместио у засебну двокреветну собу. Лекари и друго особље обилазили су ме са посебном пажњом и уважавањем. У Болници сам лежао, да ли 3. или 5 дана, не знам, па одмах на посао.

У Болници ме је посетио и Директор Техничко ремонтног завода у Чачку, Инослав Томпак, дипл.маш.инг, пуковник и пожелео ми да што пре прездравим и дођем на посао, што ме је посебно обрадовало. Јер наш директор Инослав , рођени Загребчанин, имао је многе добре особине и као стрчњак и као човек, али је био повучене нарави, човак који није волео да се интимизира. Значи, да ме је много ценио, када је нашао за сходно да ме обиђе у Болници.

Забележио по сећању, дана 7. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак