СИФИЛИС У СЕЛУ ИЗНАД ДРИНЕ, ОДМАХ ПОСЛЕ РАТА, 1949. ГОДИНЕ

Радио сам као новинар у обласном листу " ПОБЕДА " у Ужицу, 1949. године. У неком селу , у општини Љубовија, у неким врлетима изнад реке Дрине, одржавала се некаква свечаност. Заборавио сам, вероватно се радило о формирању Сељачке радне задруге. Главни уредник листа Божидар Богдановић - Нафта, одреди мене да будем извештач са те свечаности. Путујем са неким чланом Обласног комитета КПЈ из Ужица, у некавом џипу или сличном теренском возилу. У Комитету, неко од главешина , упозори нас да у том селу у које идемо и у суседним селима, влада епидемија, или боље рећи зараза СИФИЛИС.

О тој опакој заразној полној болести скоро ништа нисам знао. Рекоше нам, да ће мо можда срести и људе, које је та болест унаказила и да страшно изгледају. Да имају ране по лицу, да су им носеви у ранама и да им делови отпадају. Био сам се страшно уплашио, шта све може да ми се деси.

Скупило се доста народа, углавном мушкараца, у некаквој сали. Одржаше се и уобичајени говори. Затим, ручак за све - домаће и за нас госте. Столови ручно тесани, нема чаршава, земљане ћасе, кашике алуминијумске, нема ножева. Народ изгледа чист, што би се рекло изрибан за свечану прилику, али веома скромно обучен, обично у гуњевима од домаћег сукна. Главно јело, по обичају, јагњеће печење. Био сам добро изгладнео, далек је то био пут, путеви веома лоши, ни метра асфалта, на деловима нема ни ваљаног макадамског пута. Све време размишљам о болести и да је иста на неки начин преносива - заразна је. Некако једем оно печење. Ја гутам на силу, а оно гута мене. Погледам, видим неке људе са ранама по лицу. Ипак су се неки прошверцовали, те дошли међу људе. Једва сам неколико залогаја прежвакао.

И дан - данас често се сетим овога села. Колико болести носи тај јадни бедни народ, радовали су се што се и код њих нешто ново дешава. Живе далеко од цивилизације, па им и мало пажње других доноси радости живота., па и у тешкој болести.

Верујем, да је та опака болест у тим селима искорењена. Нисам чуо да је има - одавно. 

Забележио по сећању, дана 22. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак