У ИВ СРС / В Л А Д А /, Поводом Уредбе о 4. паре за инвестицијие у Електродистрбуцији Србије.

У 1974. години ИВ СРС / ВЛАДА/, донело је Уредбу о повећању цене КВЧ продате електричне енергије, 4. паре по КВЧ, наменски за инвестиције у Електродистрибуцији електричне енергије. Требало је да се новац убира по Електродистрибуцијама, да се паре уплаћују на нивоу Републике, па да се онда плански усмерава по предузећима Електродистрибуције, наменски за одређене инвестиције.

Распарава се водила на Радничком савету Електросрбије у Краљеву. Ја сам био у Радничком савету Електросрбије, као делегат ООУР-а Електродистрибуције из Чачка, а радио сам као Руководилац Фин. Сектора ООУР-а. Био сам на Радничком савету главни- да се побунимо код Владе- да се средства од 4. паре по КВЧ, не централизују, већ да се остављају ООУР- има, где су и убрана. Чак да се не централизују ни на нивоу предузећа, а камо ли на нивоу Републике.

Раднички савет изабере делегацију од 3. члана, која би отишла у Владу и тражила измену Уредбе: Драгољуба - Драга Партаљевића, ген-директора Електросрбије Краљево, Крстивоја Терзића, ако се добро сећам презимена, Председника Радничког савета Електросрбије из ООУР-а Рашка и мене Јована Шолајића, рук.фин.сектора ООУР-а из Чачка, члана Радничког савета.

У Београду, у Немањиној улици, прими нас Потпредседник Извршног већа, ако се добро сећам неки Миловановић, висок корпулентан човек добрих средњих година, са још једним начелником из министарства за индустрију. Седимо и чекамо у некој мањој сали за конфереције. Улазе њих двојица и са врата пита тај високи - Миловановић, ко је тај из Чачка. Кажем , да сам то ја. А он ће дрско, уносећи се мени у лице: шта то ви хоћете. Уредба је донета, одштампана је у Сл. гласнику и нема говора да се нешто мења.

Ступам на сцену. Аргументујем да средства од 4. паре остану у ООУР-има где су и убрана. Драго директор, климањем одобрава моје аргументе, то исто чини и Крле. Затим наступа са образложењима Миловановић , Драго директор има разумевања и за став потпредседника Извршног већа. Неколико пута излажем, неколико пута побија ме потпредседник. Миловановић, устаје преко пута мене и малте- не прети ми. Пет сати смо се прегонили, да је на крају Миловановић пристао да изађе на Извршно веће и да Уредбу измени. Није се са нама ни поздравио при растанку, био је много љут. Победили смо.

Годинама је та Уредба била на снази. Чачанска Електродистрбуција је убирала по те 4. паре по квч. Огромна средства су прикупљена за наше електродистривутивне инвестиције. Изградили смо стотине ТС 10/04 кв, стотине километара ДВ 10 кв, стотине километара ниско напонске мреже, нарочито на сеоском подручју. Ниско напонску мрежу смо технички и пропусно побољшали, која је пре тога била у катастрофалном стању.Технички смо препородили електродистрибутивну мрежу.

Нисам имао прилике да чујем ,од било кога од руководилаца, да сам ја заслужан за измену Уредбе. Истина, веома су ме ценили у целом предузећу и у колегијалним круговима.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МИЛОШ МИНИЋ, СТАНОЈКА НИКОЛИЋ- ЦИНА, ПРОСЛАВА У САВИНЦУ

Станојка Николић - Цина, радила је у Техничко ремонтном заводу у Чачку, као режисер обрачуна плата, у Финансијском сектору, чији сам ја био начелник. Цина, како смо је звали, није имала школе, али је била вредна, педантна, агилна, дружељубива, свој посао је обављала на задовољство свих.

Цина је била борац НОР - а.

За време Другога рата Цина је била у партизанима. Цина је била у Чачанском одреду Др Драгиша Мишовић, у време када је командант одреда био Милош Минић, дипл. правник из Чачка.

Било је то седамдесетих година прошлога века. Цина буде обавештена, или је била позвана, да се у Савинцу код Горњег Милановца одржава некаква прослава у вези Револуције и да ће на ту прослву доћи и Милош Минић.

Одобрим ја Цини да оде на ову прославу. Цина се радовала као мало дете. Видеће се и са Милошем Минићем, командантом, са којим се није никако виђала како се рат завршио.

Била Цина на прослави: Вратила се и прича ми како је тамо било, мене је интересовало. Цина сва шљонула, разочарана. Милош се са Цином поздравио хладнокрвно. А, ја сам са њим, била шест месеци под земљом- у бункеру, опкрајала га, а он ме чак и не пита: шта радим, од чега живим, какво ми је здравље - каже Цина. У време када су били у бункеру, Цина је имала око 18-20 година, а Милош око 30.

Милош Минић је, после рата, био високи државни и партијски функционер: Војни тужилац Дражи Михаиловићу, на суђењу 1946. године, председник града Београда, министар иностраних послова СФРЈ, итд., народни херој, резервни генерал - мајор ЈНА.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА ЕНЕРГОГАС - А, НОВИ САД, ЛИЧНО

Поштовани ген. директоре,

Добио сам рачун за утрошени гас. Видим да рачуне пишете латиницом.

Међутим, у обавези сте, као јавно предузеће, да све пишете ћириличним писмом. Члан 10 Устава, вас на то обавезује, који је, узгред речено, донет још пре 4. године /2006/.

Према изнетом, ви кршите Закон, управо Устав. Не би било згодно, да вам грађани враћају рачуне, јер исти нису на Закону засновани.

Примите пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак, тел. 032/ 367-322.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПЕТАР - ПЕРО ВУКОМАНОВИЋ, КОЉАШ, РАЊЕНИК, У НАШОЈ КУЋИ НА ЛЕЧЕЊУ 1944. ГОДИНЕ.

Петар - Перо Вукомановић, кољаш, члан Црне тројке из суседног села Атенице, иначе родом из Срезојеваца, а становник града Чачка, у борбама са партизанима негде на Ибру, 1944. године , буде рањен, не толико тешко.

Пошто није смео, или је нешто друго било у питању, Перо је изабрао да у нашој кући обитава, и да се лечи, уместо у Болници. Иначе, кућа нам је у селу Кулиновцима надомак Чачка, удаљена ваздушном линијом од Чачанске болнице око 500 метара.

Изабрао је велику собу наше нове куће /зидана 1930. године/. Соба је била велика, али мало руинирана, јер су биле само зазидане рупе од артиљеријских граната од гранатирања из 1941. године.

Кратко је био у нашој кући, ране нису биле толико тешке. Сећам се свакога дана долазили су из Болнице по двоје - троје њих, у белим мантилима, превијали га. Пита моја сестра Милена Пера од куда да је изабрао нашу кућу, а он ће: ово је комунистчка кућа, ту ми је најсигурније.

Остала су ми упечатљива два момента.

1. Каже Перо мојој сестри Милени: Милена, ја сам теби и твојој сестри Олги спасао животе, хајде Милена , сад долазе твоји комунисти , хоћеш ли ти сада да мој живот спасеш- хпћеш ли да ми помогнеш. Милена се " увија ", само слеже раменима, не сме да проговори./ Иначе, моје сестре : Милена Шолајић, удата Симеуновић / 1922 - 2002/ и Олга Шолајић , удата Тодоровић/ 1923 / , скупа са братом од стрица Јевремом и његовом женом Катарином биле ухапшене од црне тројке, чији је члан био поменути Перо, септембра месеца 1943. године. Јеврема / 1907-1943/ су заклали 21. септембра 1943. године, а њих три су пустили, после добрих батина. Сестре су преживеле рат, сестра Олга,  тада свршени матурант Чачанске гимназије, до краја рата, 20. октобра 1944 године, живела је у Београду под лажним именом, јер је и она била осуђена на ликвидацију - то је посебна прича- како/.

2. У предсобљу нове куће, где нам је био један од шпорета, једнога јутра старији су пили кафу - и са Пером, наравно- јечмену. Каже моја мајка Перу : госпон Перо, како можеш да закољеш човека. А Перо ће, пусти тетка Милева, те тешке приче, хајде да причамо о нечему веселијем. Он избријан, није носио браду, леп млад човек, тек је можда годину- две старији од мојих сестара, смеје се. Опет ће моја мајка: па како можеш да закољеш људско биће. Понови мама два-три пута питање, а он ће. Тетка Милева, да знате ја најслађе кољем када се смејем. Мама виде да нема шале, подби се и изађе напоље, брже- боље.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак