ПУТ У НЕМАЧКУ У ТОКУ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА, БЕЗ НОВЦА И ДОКУМЕНАТА / ЖИВОРАДА - ЖИВКА ЈАЊИЋА /

Живорад - Живко Јањић / 1924 - 2009 /, из села Атенице код Чачка, 1941. године, тада свршени ђак 6 - ог разреда Друге  мешовите чачанске гимназије, био је борац у Чачанском паризанском одреду Др Драгиша Мишовић.

По пропасти Ужичке републике, децембра месеца 1941. године, многи бивши партизани и сви сумњиви на неки начин, хапшени су и затварани у објекте Војно техничког завода. Ту је некакав суд , састављен од немачке силе и домаћих издајника, судио и разврставао притворенике у три категорије: за пуштање, за рад у Немачкој и за стрељање.

Једнога дана, идући из града кући, у Авлаџиници, пресретне га један земљак, и каже му да не иде кући, јер га тамо чекају да га ухапсе као бившег партизана. И Живко шта да ради, брзо смисли, да не иде кући, већ да бежи што даље из Чачка. Без динара у џепу и неприкладно обучен, а био је децембар месец, оде на железничку станицу и седне у воз и правац Немачка. Крио се у вагонима, јер није имао ни документа ни возну карту. Немачки језик је знао ђачки, али поприлично, јер га је учио 6. година у гимназији, те се Живко лепо споразумевао и налазио начина, да га власти не ухвате.

Живко се запослио и дуго радио код Немца - молера, радећи као помоћник мајстора. Ипак, га једног дана открију и стрпају у некакав лагер. Живко успе, да побегне из лагера, побегне у суседну Француску. Није му било тешко, да се снађе и у Француској, и француски језик је знао поприлично, опет оно што је научио у гимназији. У Француској, Живко је био уписао некакве студије на Сорбони. Радио је нешто те се издржавао. Живко се у Паризу, бар једном женио са францускињом, добио је и једну ћерку, са којом је ипак одржавао родитељски однос, коју је надживео.

Живко се враћа у Југославију тек 1946. године. Имао је мало проблема са властима. Било им је све сумњиво из његове биографије, поготову што се није на време вратио у земљу.

Живко наставља школовање, уписујући седми раред гимназије школске 1946 / 47. Завршио је физичку хемију у Загребу. Женио се три пута.

Живко ми је рекао, да је написао своју романсирану ратну биографију, своје страдање и сналажење и да му је жеља, да је неко, после његове смрти, објави. Живков живот у вихору Другог светског рата је веома занимљив, поготову када се узме у обзир, његова младост / 17 - 21 година живота/

Забележио по сећању, дана 29. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗАШТО НА СПОМЕНИКУ НЕМА ИМЕНА КОЈИМА СЕ ПОДИЖЕ ?

Деведесетих година прошлога века, присуствовао сам Састанку Општинског одбора Савеза бораца НОР- а, општине Чачак, чији сам ја био члан, у својству председника Одбора за доделу станова борцима НОР- а.

На дневном реду Одбора била је и тачка дневног реда о подизању Споменика стрељаним борцима 1941. године у кругу Војно техничког завода у Чачку. Предлог одређене комисије је био да на споменику буде исписан текст: да је на том месту стрељано 800 бораца - отприлке тако нешто. Мој је предлог, напротив био, да се напише да су ту стрељани бивши или заробљени партизани и остали родољуби, јер Немци нису могли да стрељају партизане, већ само заробљене партизане и да је ту стрељано и родољуба, који нису били у партизанима. Моја главна примедба и предлог је био да се на споменик испишу сви по имену и презимену са осталим генералијама - јер су бар заслужили да се њихова имена читају, да нису они обизличени, они имају своје фамилије, итд.

Ратко Трипковић, носилац Партизанске споменице 1941 године, изнео је податак - да је преко 20. година истраживао, и утврдио имена са генералијама за њих 236, или том броју сличан податак. На то сам рекао, ето испишимо имена тих 236 бораца и родољуба, и испод да се напише и још 564 непозната борца - ако се већ са сигурношћу зна да их је стрељано 800.

Међутим, већина није била за мој предлог, или је ћутала. Главни заступник тезе о неименовању стрељаних био је Милорад - Миго Јевтовић, носилац Партизанске споменице 1941. године. И , вероатно  - сасвим сигурно, је и подигнут  споменик на коме  нема имена стрељаних.. А, мислим да су заслужили..

Забележио по сећању, дана 29. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак