Categories
My Links
Генерална
Хрвати ките јелку на Бадњи дан
jovansolajic | 07 Јул, 2010 13:16

Х Р В А Т И  К И Т Е  Ј Е Л К У  Н А  Б А Д Њ И  Д А Н

Седамдесетих година прошлога века био сам у радној посети у Техничко ремонтном заводу Брегана код Загреба. Био сам гост код Смиље Јосиповић, начелника финансиског сектора ТРЗ-а, моје колегинице. Ја сам на истој функцији у ТРЗ- у Чачку.

Смиља ме је извела на ручак, како је у то време било уобичајено- да се гости угосте, у Градску кавану на главном тргу у Загребу. Био је католички Бадњи дан, значи 24. децембар. На Тргу огромне јелке искићене са разним илуминацијама, или како се то зове- сијаличице и сличне стварчице, разних боја. Ето, каже мени Смиља, ви у Србији китите те исте јелке, са истим елементима, као и ми. Разлика је велика. Ми китимо у част католичког Божића, а ви у Србији у част Нове године, по новом календару.

Каква разлика, а живимо у истој држави. У Србији, у прво време одмах после рата, СКОЈ-евци су добијали задатак да сваког сељака који одсече и унесе бадњак у кућу на Бадњи дан, пребију тољагама и кочевима. Касније је то мало попустило, појединци су ипак славили Божић са бадњаком. На другој страни, у Хрватској, држава званично поставља огромне јелке у центру Загреба.

Тачно, пошто је код нас било забрањено прослављати Божић, наша комунистичка власт је нашла спасоносно решење. Китите и ви јелку као и католици. Уместо бадњака ево вам јелка. И Срби прихватише да ките јелку уместо бадњака. Нису Срби прихватили да ките јелку за свој Божић, као и Хрвати за свој, остали су традиционално да ките бадњак. Али за то ките јелку за Нову годину. А то није у традицији Срба.

Пре Другога рата Божић- Бата је делио дарове за Божић, а сада дарове дели Деда мраз за Нову годину. Укоренило се и ако није у традицији.

Забележио по сећању, дана 7. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
" У земљу да пропаднем"
jovansolajic | 07 Јул, 2010 12:22

" У  З Е М Љ У  Д А  П Р О П А Д Н Е М"

Негде 60- тих година двадесетог века, нас двојица : пуковник Винко Уводић, директор, родом из Клиса код Сплита и Ја, начелник књиговодства, Техничко ремонтног завода из Чачка, путујемо од места до места црногорским и хрватским обалама на нашем Јадрану. Путујемо, бродовима : "Партизанком" и "Пролетерком" и другим, од места до места, познатих летовалишта. Тражимо погодно место за организацију нашег Одмаралишта за раднике ТРЗ-а.

Треба да нађемо довољно соба за смештај у приватним кућама и просторију за кухињу и трпезарију, за колектив који је бројао од 1000-1500 радника. Лепо смо путовали овим лепим бродовима, било је то незаборавно. Свугде су нас лепо примали.

Тако у једном месту, мислим да је то била Макарска, седимо нас двојица у неком туристичком бироу, за сточићем, пијемо нешто са чим су нас послужили, водимо разговор са једном прелепом расном младом црнком.

Пуковник Уводић је у цивилном оделу, говорио је слично по чачански, леп и шармантан мушкарчина од четредесетак и нешто година. Културан, интелигентан, шармер. Воде се и неофицијелни разговори, као увод у разговоре за посао због којег смо код њих. Пита Винко младу даму, како живи, а она с неба па у ребра. Знате, ја сам српкиња-црногорка, а ови овде су само саме усташе, не могу од њих да останем жива.

Винко није ни поцрвенео, прешао је преко овога што је чуо, наставио разговор као да се није ништа догодило. А ја да у земљу пропаднем. Знао сам Винка, био је велика- велика људина, волео је Чачак и нас Чачане.

Забележио по сећању, дана 7.јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Операција без анестезије.
jovansolajic | 07 Јул, 2010 10:44

ОПЕРАЦИЈА БЕЗ АНЕСТЕЗИЈЕ

Догодило се то 1972. године. Радио сам тада у Техничко ремонтном заводу у Чачку, на радном месту Начелника финансијског сектора.

Те године, а и предходне, мало- мало па ме јако жигне у пределу слепог црева. То се догађало махом у неким посебним ситуацијама - када сам на путу, на неким важним састанцима.

Једне прилике, путовао сам на неки састанак у Сплит. Путовао сам возом Личком пругом. Пруга завејана, воз стао у некој врлети, ни напред ни назад. Одједанпут, толико ме је жигнуло у пределу слепог црева, да само што се нисам у....о.

Тако и овога пута. Био сам на састанку колегијума, после подне. Опет ме жигне, до бесвести. Напустим састанак, седнем у мој ауто, нађем нашег болничара из наше амбуланте, мог доброг другара Мија Еровића и право у Чачанску болницу.Мијо је кум са Др Љубомиром Оцокољићем, начелником хируршког оделења, а и ја сам био познаник са доктором.. Др Оцокољић је био познати хирург, а и велики лафчина. Нађемо Оцокољу. Жалим се на слепо црево. Он ме удари отвореном шаком прстима у пределу слепог црева, ја не одреаговах. Каже мени Оцокоља, ако је ово слепо црево онда је он Софија Лорен. Каже, нема појма. Кажем ја Оцокољи, вади га па и ако није оболело.

Опире се Оцокоља, још један аргуменат, нема никога од особља, само је он сам на оделењу, као дежурни. Инсистирам ја да ме одмах оперише. Ја сам се већ пребобао и поздравио са супругом Емом, остала је кући пуна суза. Мој ауто сам паркирао испред хируршког оделења, да се вратим кући необављена посла, није долазило у обзир.

У ходнику испред хируршке сале, удари Оцокоља локалну инјекцију. Оцокоља и Мијо ме положе на хируршки сто, Оцокоља каже Мију да му асистира, да узме неку крпу и да је укваси и да ми са мокром крпом кваси чело. Сече Оцокоља, пуца кожа, као кад се сече сланина на ошуреној свињи. Завукао Оцокоља руку у трбух, тражи нешто, лепо осећам како ми све унутрашње помера. Поче Оцокоља да се чуди и изненађује. Каже ми , пази- пази слепо црево ти се залепило за кичму, ух, ух богаму.Чујем како пуцкета одвајање слепог црева са кичме. Једва га некако извади, принесе ми испред лица, било је предугачко. Каже ми, да је оперсиао преко 3000 слепих црева и да оволико црево није видео, да је црево било у процесу, да сам имао среће те сам га извадио, иначе имало је велике шансе да ми пукне и да би се по мене то могло завршити и најгорим.

Др Оцокољић ме је сместио у засебну двокреветну собу. Лекари и друго особље обилазили су ме са посебном пажњом и уважавањем. У Болници сам лежао, да ли 3. или 5 дана, не знам, па одмах на посао.

У Болници ме је посетио и Директор Техничко ремонтног завода у Чачку, Инослав Томпак, дипл.маш.инг, пуковник и пожелео ми да што пре прездравим и дођем на посао, што ме је посебно обрадовало. Јер наш директор Инослав , рођени Загребчанин, имао је многе добре особине и као стрчњак и као човек, али је био повучене нарави, човак који није волео да се интимизира. Значи, да ме је много ценио, када је нашао за сходно да ме обиђе у Болници.

Забележио по сећању, дана 7. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #