ОД НЕСТАШНОГ ДЕЧАКА ДО ПАРТИЈСКОГ И СИНДИКАЛНОГ АКТИВИСТЕ

Негде, почетком педесетих година прошлога века, у време Тршћанске кризе, радници су позвани да демонстрирају против одлуке Великих, да нам узму Трст.

И ми, радници и службеници војног предузећа "Боба Милетић" из Чачка /Пре рата Војно технички завод/, учествујемо у демонстрацијама, сви- организовано. Крећемо се главном улицом - улицом Др Драгише Мишовића, певамо револуционарне и партизанске песме и извикујемо пароле " Живот дамо - Трст не дамо" и сличне.

Заустављамо се на раскрсници код кафане " Цар Лазар ". Говоре руководиоци и партијски функционери. Говори и радник - занатлија Томо Дашић, био је неки партијац или синдикалиста у нашој фабрици..

Долазим кући после демонстрација. Причам у кући о том догађају. А моја мајка се у време говора Томе Дашића, идући са пијаца, /свакога дана је морала нешто од зелениша да продаје, да би се од нечега живело/, нашла на месту догађаја. Познајем ја њега као злу пару - каже мама. Зар и онакви држе вама говоре. Пре рата и за време рата, од њега нисам могла да прођем Циганмалом. Крао ми је из котарица, које сам носила на обрамачи и то све што стигне - нарочито ако се радило о воћу. Јадна ли нам мајка, ако нам онакви говоре какви треба да будемо. А, ми у кући, убеђујемо маму, да је Томо добар човек, да је , као дете и дечак, био вероватно несташан и томе слично, а мама , упркос нашим убеђивањима, остаде при своме. Пропашћемо, од нас нема ништа.

Забележио по сећању, дана 26. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СРЕЋА ПРАТИЛА РАТНИКА СВЕ ВРЕМЕ РАТА ОД 1941. ДО 1945. ГОДИНЕ.

Ево шта ми је испричао, у часовима када смо евоцирали успомене из свога живота- на путовањима и слично, Милорад Педовић- Геџо / 1925 - 22.08.1989 /, пуковник, управник - директор Техничко ремонтног завода из Чачка, шестдесетих година прошлога века. Ја сам тада у истом Заводу радио на радном месту Начелника финансијског сектора, био сам непосредни сарадник Милорадов. И становали смо у истој згради у Чачку, на истом улазу у броју 41 у улици Филипа Филиповића.

Милорад је ступио у партизане, у првим данима почетка Револуције 1941. године, у краљевачки партизански одред "Јован Курсула ", био је члан оркестра ватрогасаца, који су на превару изашли из опкољеног Краљева. Иначе, Јован Курсула, чувени српски јунак из Првог српског устанка, чије је право име Јован Петровић, је рођен у селу Доња Горевница, селу између Чачка и Мрчајеваца. Мајка му се , као удовица преудала, у неко село из атара Краљева, где је одрастао. Јован је био чувени мегданџија - излазио је на мегдан са турцима и увек побеђивао. Отуд Курсула, што је на турском мегданџија.

После пада Ужичке републике, краљевачки партизани одступали су, и у Босни у месту Рудо, уђу у састав Прве пролетерске бригаде. Милорад је био, значи, у строју код формирања Бригаде - 21. децембра 1941. године и био најмлађи борац у бригади / 1925 /, имао је 16 година. У бригади је био лични курир команданту Кочи Поповићу.

Милорад ратује све време у Првој пролетерској. 1944. године, буде пребачен авионом у Бари. Ту заврши обуку за тенкисту. Потом их пребаце у Каиро, ради пријема енглеских тенкова. Искрсну неки проблеми, енглези нису хтели да дају тенкове, па сви буду пребачени руским авионима у Москву. У Москви , од тих курсиста, формира се Друга тенковска бригада НОВ и ПОЈ. Бригада, на возовима, буде пребачена у Југославију, право на Сремски фронт где, у априлу 1945. године учествује у пробоју. Милорад је у Другој тенковској бригади комесар батаљона.

Друга тенковска бригада је ратовала све до краја рата, учествовала је у заузећу Трста.

Милорад је имао среће. Каже: у рату ме ни грана није огребала. А, био је прави борац од 1941. године - прави носилац Партизанске споменице од 1941. године. Милорад је завршио после рата и Вишу војну академију, био је успешан руководилац. Ишао сам са њим небројено пута у разне више команде у Генералштабу и МНО. Сви су га познавали, сви па и генерал - пуковници, после војничког поздрава, су се са њим љубили, свима је био изузетно драг.

Ето, какву срећу је имао наш Геџо.

Забележио по сећању, дана 26. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак