ОД НЕСТАШНОГ ДЕЧАКА ДО ПАРТИЈСКОГ И СИНДИКАЛНОГ АКТИВИСТЕ

Негде, почетком педесетих година прошлога века, у време Тршћанске кризе, радници су позвани да демонстрирају против одлуке Великих, да нам узму Трст.

И ми, радници и службеници војног предузећа "Боба Милетић" из Чачка /Пре рата Војно технички завод/, учествујемо у демонстрацијама, сви- организовано. Крећемо се главном улицом - улицом Др Драгише Мишовића, певамо револуционарне и партизанске песме и извикујемо пароле " Живот дамо - Трст не дамо" и сличне.

Заустављамо се на раскрсници код кафане " Цар Лазар ". Говоре руководиоци и партијски функционери. Говори и радник - занатлија Томо Дашић, био је неки партијац или синдикалиста у нашој фабрици..

Долазим кући после демонстрација. Причам у кући о том догађају. А моја мајка се у време говора Томе Дашића, идући са пијаца, /свакога дана је морала нешто од зелениша да продаје, да би се од нечега живело/, нашла на месту догађаја. Познајем ја њега као злу пару - каже мама. Зар и онакви држе вама говоре. Пре рата и за време рата, од њега нисам могла да прођем Циганмалом. Крао ми је из котарица, које сам носила на обрамачи и то све што стигне - нарочито ако се радило о воћу. Јадна ли нам мајка, ако нам онакви говоре какви треба да будемо. А, ми у кући, убеђујемо маму, да је Томо добар човек, да је , као дете и дечак, био вероватно несташан и томе слично, а мама , упркос нашим убеђивањима, остаде при своме. Пропашћемо, од нас нема ништа.

Забележио по сећању, дана 26. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак