ПАРИЗ, МОНМАРТР, БОРИВОЈЕ - БОРО КОЈИЋ, АКАДЕМСКИ СЛИКАР ИЗ ЧАЧКА

У Паризу, боравио сам службено 1975. године 4. дана. Осим службених садржаја у тамошњој Електродистрибуцији, обилазил смо и све културне установе и позната места.

Наша делегација, нас троје из Електросрбије из Краљева : неки Герег, мађар из Суботице, правница из Ваљева и Ја из Електродистрибуције из Чачка, једнога дана одемо на Монмартр. Одмах сам се сетио, да постоји могућност да овде сретнем Боривоја - Бору Којића /1931/, мога земљака из села Кулиноваца, села на домак Чачка, сада у атару града Чачка, академског сликара, само предпостављајући да и он, попут скоро свих наших сликара, живи и ради у Паризу. Нисам га видео годинама.

Само што сам о томе рекао сапутницима, набасах прабо на Бору. Изљубисмо се, свога ме изгреба са великом брадурином, шта ће уметник него да пусти браду - да се на неки начин обележи, ваљда да би га околина са сигурношћу третирала у свакој прилици- да је уметник.

Бора, не слика ту, већ је изложио неке слике малих формата, све некакве птице или птичурине на њима. Нису слике мога афинитета, а и немам новаца за купавања, а и он можда му није пало на памет да ми понуди поклон, много смо причали како је њему и како је нама.

Једне прилике, док је Боро студирао у Београду, сретнем га на Теразијама. Кажем ја Бори. Хајде Боро да те осевапим да те частим једном добром вечером, бићеш ти велики будући уметник, па да се сетиш некад мене. Кажем му ја да нахраним будућег великог уметника. И одведем ја Бору на вечеру. Предпостављам, да нисам много погрешио.

Падне ми на памет, да ме неки уметник порттретише, а на Монмартру, има их стотине, који на лицу места то раде. Уметника, свих могућих фела. Ту су: Јапанци, Кинези , Црнци, нема којих нема на овоме свету. Кажем ја Бори, хајде препоручи ми неког портретисту. Каже ми, има овде једна београђанка- то је Живка Димитријевић.

Седим ја на столици, она стоји за штафелајом и слика - црта ме. Пролази грдан свет, примећујем да нико не показује одушевљење. Ја се са Живком шалим. Кажем јој: Живка основно је да могу себе да препознам на слици. А, она ће мени : Бићеш исти Жерар Филип. Ма немој Живка, какав Жерар Филип, ја хоћу да личим на себе. Наравно, на слици, једва да препознајем само једну  једину своју црту лица. Слика није успела, значи да Живка није била прави сликар - порттретиста. Схватио сам, да је он хтео да учини Живки да дође до неке цркавице.. Платио сам јој 30 франака.

Узгред, гледао сам многе порттретисте. Са три потеза наслика човека- фасцинантно. Шта друго, уметници - сликари , окрени обрни, живе више бедно, но сито.

Забележио по сећању, дана 22. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 

СИФИЛИС У СЕЛУ ИЗНАД ДРИНЕ, ОДМАХ ПОСЛЕ РАТА, 1949. ГОДИНЕ

Радио сам као новинар у обласном листу " ПОБЕДА " у Ужицу, 1949. године. У неком селу , у општини Љубовија, у неким врлетима изнад реке Дрине, одржавала се некаква свечаност. Заборавио сам, вероватно се радило о формирању Сељачке радне задруге. Главни уредник листа Божидар Богдановић - Нафта, одреди мене да будем извештач са те свечаности. Путујем са неким чланом Обласног комитета КПЈ из Ужица, у некавом џипу или сличном теренском возилу. У Комитету, неко од главешина , упозори нас да у том селу у које идемо и у суседним селима, влада епидемија, или боље рећи зараза СИФИЛИС.

О тој опакој заразној полној болести скоро ништа нисам знао. Рекоше нам, да ће мо можда срести и људе, које је та болест унаказила и да страшно изгледају. Да имају ране по лицу, да су им носеви у ранама и да им делови отпадају. Био сам се страшно уплашио, шта све може да ми се деси.

Скупило се доста народа, углавном мушкараца, у некаквој сали. Одржаше се и уобичајени говори. Затим, ручак за све - домаће и за нас госте. Столови ручно тесани, нема чаршава, земљане ћасе, кашике алуминијумске, нема ножева. Народ изгледа чист, што би се рекло изрибан за свечану прилику, али веома скромно обучен, обично у гуњевима од домаћег сукна. Главно јело, по обичају, јагњеће печење. Био сам добро изгладнео, далек је то био пут, путеви веома лоши, ни метра асфалта, на деловима нема ни ваљаног макадамског пута. Све време размишљам о болести и да је иста на неки начин преносива - заразна је. Некако једем оно печење. Ја гутам на силу, а оно гута мене. Погледам, видим неке људе са ранама по лицу. Ипак су се неки прошверцовали, те дошли међу људе. Једва сам неколико залогаја прежвакао.

И дан - данас често се сетим овога села. Колико болести носи тај јадни бедни народ, радовали су се што се и код њих нешто ново дешава. Живе далеко од цивилизације, па им и мало пажње других доноси радости живота., па и у тешкој болести.

Верујем, да је та опака болест у тим селима искорењена. Нисам чуо да је има - одавно. 

Забележио по сећању, дана 22. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче, молим да објавите следеће:

ЗА НЕКЕ НОВИНАРЕ И ДАЉЕ ПОСТОЈИ " УЖА СРБИЈА ".

У вашем листу " ПОЛИТИКА " од 21. јула т. г., на страни 10., у чланку под насловом " У силосима 800.000 тона пшенице " пише "... и то 672.300 тона на територији Војводине и 143.000 тона у ужој Србији, речено је агенцији Бета у Генералном инспекторату. "

Појам " Ужа Србија " је давно употрељивани назив за део Србије без аутономних покрајина. Доживљавали смо га као понижавајући. Неки су ,у прошлим временима, термин " Ужа Србија " врло често употребљавали и сумњам да су им намере биле благонаклоне.

Откуд и зашто опет читамо и слушамо " Ужа Србија ", уместо Централна Србија. Зар Генерални инспекторат Министарства пољопривреде, као државна институција, који је дао податке агенцији Бета, употребљава тај погрдни термин за централни део Србије. Какве то државне чиновнике и њихове начелнике , па и министре имамо, када за велики део државе и даље употребљавају тај извикани термин.

И уредник " ПОЛИТИКЕ " је направио пропуст. Није смео да пусти у штампу, нешто што представља грубу грешку. Новинама и другим средствима можемо да опростимо евентуалне штампарске и сличне грешке, али овако нешто , не можемо ни случајно.

За мене, адекватни термини, за делове наше државе су : Северна Србија или Војводина, Јужна Србија или Косово и Метохија, Централна Србија, Западна Србија, Шумадија, Источна Србија, Југ Централне Србије, а не Јужна Србија.

Врло често читамо и чујемо: "У Земуну се догодило, или слично, то и то, а у Београду то и то", уместо " у Земуну , а , у остатку Београда".

Најлошије је када се каже : " у Војводини то и то, а у Србији то и то.". То би значило да Војводина није у Србији. Врло је ружно и много асоцира на неке јако проблематичне предпоставке.

Крајње је време, јер ће скоро 100. година како се Војводина ујединила у Краљевину Србију и како је Земун постао део Београда, да се престане супростављати Војводина Србији и Земун Београду.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Дозвољавам да текст, по своме, дотерате.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Политика није данас објавила овај чланак. Чачак, 23.7.2010.