МАЈКА МИЛЕВА ШОЛАЈИЋ, РОЂЕНА ВУЈОВИЋ, ОДРАСЛА У ЗАДРУЗИ ОД 27 - РО ЧЛАНОВА

Моја мајка Милева Шолајић, рођена Вујовић / 30. април 1900. - 16. новембар 1981./, рођена је у селу Грабу у Драгачеву, од оца Живка / 1871 - 1943 / и мајке Катарине, рођене Милутиновић, из села Тијања у Драгачеву.

Моје мајке прадеда Вучић је рођен у селу Смиљевцу, у моравичком Старом Влаху.

Деда Миладин доселио се из Смиљевца у Граб.

Мајка Милева рођена је и одрасла у бројној породици. У истом домаћинству - у задрузи живели су:

-Деда Миладин / 1830 - 1916 / и баба Ангелина ; ( 2 )

-Отац Живко / 1871 - 1943 / и мајка Катарина ; ( 2 )

-Стричеви : Антоније /1870 - 1943 / и стрина Винка Антонијева супруга, Мијаило , Милија / 1860 /, Милун / 1872 - 1910/ и стрине - њихове супруге; ( 8 )

-Тетке - једна од три очеве сестре , која до тада није била удата: Вукосава, удата Ковачевић, Крстина, удата Драгићевић у село Лозницу код Чачка и Аница удата Милутиновић у село Трнаву код Чачка; ( 1 )

-Браћа : Милијанко / 1907 - 1965 / и Миладин / 1917 / ; ( 2 )

-Сестре : Радојка , удата за Продана Ћаловића из села Зеоке у Драгачеву; Милева, удата за Иванка Шолајића, из села Кулиноваца покрај Чачка, Стојка удата за Драгутина Затежића, из села Љубића, код Чачка и Милостива, удата за Милорада Ружичића из села Горачића у Драгачеву. ( 4 )

-Браћа од стрица Антонија : Радомир / 1896 - 1952 / ; Милија / 1905 - 1973 / ; Станимир / 1907 - 1976 /; Јездимир / 1913 - 1988 /; Гојко / 1916 - 1987 / и Милорад ; ( 6 )

-Брат од стрица Милуна: Десимир / 1906 - 1989 / ; ( 1 )

-Сестра од стрица Милуна: Зорка удата Живковић, у село Трнава код Чачка. ( 1 )

Укупно њих 27- ро.

Крсна слава мајчине породице је Ђурђевдан.

Домаћин куће био је стриц мајчин Антоније.

Мајка Милева стрица Антонија је ословљавала са Тата, као што су и сви остали чинили, а тату Живка са Оцо.

Важила је строга подела послова. Жењскиње је углавном радило на пословима спремања хране, око муже и сирења, бављења око деце, чувања стоке, а мушкарци на пословима обраде земље и сечи шума. На пословима код куће, женскиње се смењивало седмично.

Распоред послова, за сутрашњи дан обављао се увече - пред спавање, у присуству свих који су способни и дорасли за рад, под руководством домаћина. Када сване дан, свако чељаде је знало шта треба да ради. Домаћин је обављао ванкућевне послове и послове са властима.Домаћин је одлазио из куће у Општину и у Срез . Пут је преваљивао искључиво јашући коња. Њега је у дворишту испраћао и дочекивао један од браће.

Деца нису тучена - кажњавана батинама - апсолутно. Ја памтим толико, да смо деда Живка формално јахали. Колико је само било доброте и питомости у том човеку. Али и деца су била вредна и послушна.

Била је то домаћинска кућа. Не знам, истина, колики им је био посед. Имали су и велики виноград у селу Атеница код Чачка. Рађало је грожђе одличног квалитета. Имало је година, да се вино отакало и три пута. Вино из овог поднебља је опевано као Јеличко у Косовском циклусу.

О каквој се кући радило. Причала је мама, њима је опанчар три месеца у години седео у кући и правио опанке. Од кожа стоке које годишње покољу, осуше или уштаве , опанчар им направи по 300 пари опанака. И то им таман буде довољно за годину дана.

Шта је мама причала са дивљењем. Имала је 15. година, те 1915. године. Девојчурак. Мамина кућа се налазила уз сам превој планине Јелице, тамо где се граничи Драгачево са Трнавским срезом - са Чачком, њихове су куће прве у Драгачеву када се иде путем из Чачка за Гучу, одмах испод самога пута. Положај на том превоју све до планине Овчар држала је војска , тада Краљевине Црне Горе. Мама каже, како су само лепо изгледали ти момци. Високи, обучени у нека лепа одела, да се нагледаш ниси могао - такве лепоте.

Мамин отац Живко и његов брат Антоније, убијени су на прагу својих кућа, од стране Бугара, 1943. године. Бугари су у одмазди за једног њиховог убијеног војника, поубијали доста становника Драгачева. Њихове су све грађевине попалили, све до једне. Знали су они, јављено им је да из Чачка иде казнена Бугарска експедиција. Рачунали су и на то што су нешто знали бугарски. Ратовали су они у Првом балканском рату у Другој српској- Степиној армији, заједно са Бугарима у ослобађању Једрена од Турака. Рачунали су на братске ратне заслуге, а и на старост / 72. и 73 године / да им се ништа неће догодити, остали су код кућа да спрече паљевину. Међутим, убили су их без пардона и све објекте попалили..

Мамин брат од стрица Гојко, пре Другог светског рата завршио је занат као питомац Војно техничког завода у Чачку ; одслужио војску у подофицирској или официрској школи војног ваздухопловства, био у партизанима 1941. године, мобилни је официр за Драгачевски срез 1944. године, Основао је и био први и дугогодишњи директор Индустријског комбината Гуча, народни посланик и пензионисан као народни посланик

У Првом светском рату учествовао је мамин брат од стрица Радомир. У рату је остао без једне ноге, био је ратни војни инвалид. Имао сам прилике, да прочитам разгледницу - слику ујака Радомира, којом се он јавља сестри Радојки. С једне стране је слика, на којој он стоји на једној нози између две болничарке Енглескиње у некој Болници у Скопљу 1916. године, а на другој адреса и писмо. Интерсантна је та слика. Он пише српски - ћирилицом, фотографска радња је исписана на бугарском језику, а печати пошта и цензуре на Немачком језику. Три језика, на једној карти - разгледници.

У заробљеништву у Немачкој у Другом светском рату били су мамин брат Милијанко и брат од стрица Антонија - Милија.

Забележио по сећању, дана 28. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак