КОМУНИСТИЧКИ ЈЕ - СВЕ ЈЕ НАШЕ, НЕМА ВИШЕ МОЈЕ И ТВОЈЕ.

У целом нашем засеоку, у селу Кулиновцима, селу покрај Чачка, само је мој отац био земљорадник. Имао је у два имања, која су била ублизу, делила су их, парцеле браће татине - око 30- так метара, површине нешто око 6. хектара. Имали смо у поседу, пре рата, и две парцеле у Кулиновачком пољу, у насељу Прелићи, где смо наизменично сејали кукуруз и пшеницу. Около, нашег имања, живело је још десетак домаћинстава, са много деце, а са врло мало земљишног поседа. Живели су од рада у фабрикама, претежно као неквалификовани радници, а имало је и занатлија, земље су имали тек толико, да гаје само неопходне повртарске културе.

Мој отац је на своме имању- окућници , у две њиве гајио кукуруз, пшеницу и јечам и све повртарске културе - и то не само за сопствене потребе већ и за продају на Чачанској пијаци, која нам је релативно близу. На остатку имања, у брдском делу, гајио је све врсте воћа. Имао је доста великих дрвета трешања, много врста крушака, јабука, шљива, мушмула, шептелија, јабука из расадника, доста стабала кајсија, имао је и виноград од 10 ари, раније је био величине 20 ари. Имао је све врсте трешања, од најраније мајске до трешања за слатко - рскаваца. Гајио је и малине. Био је један од највећих произвођача малине у нашем крају. Малине су биле одличног квалитета, брао их је и у плетене корпице , од по кгр тежине, за извоз у свежем стању. Малине се нису прскале. Малине је некада брало и 30- ро берача.

Наш деда Благоје имао је велики виноград у суседном селу Атеница. Није могао да сачува род од крадљиваца, а био је и далеко од куће. За то га је продао, а да би и даље имао грожђа и вина, говорио је да деца имају да се не зажеле, засадио је виноград на брдовитом делу  око стотинах метара од куће. На месту где баш и није било место за гајење винове лозе. У најгорњем јарку гајио је миришљаво грожђе отела, у наредна два јарка каменичарку, а у првом највећем јарку све могуће сорте грожђа, имало их је скоро 100. разних врста.

Деца комшилука, а дешавало се да и старији ништа не заостају, били су права напаст у крађама свег воћа, а нарочито када стаса грожђе. Тата је имао и чувар кућицу, у којој је ноћевао чувајући грожђе од крадљиваца. Али су комшије, налазиле начина да му ипак покраду грожђе. Крали су нам грожђе и у пола бела дана. Колико пута сам само ја видео и затекао да комшије краду грожђе. Када сазри грожђе, знало се, ја свако јутро одем у виноград и наједем се грожђа, тако рећи то ми је био доручак. Тако свако јутро, а и преко дана , са књигом у руци - учећи долазим у виноград да се наједем грожђа.

Догађало се да, са врата, за улазак у виноград, приметим да неко из комшилука , особа старија од мене, са великим цегером бере ли - бере грожђе. Мене срамота, ја се повучем, чекам да иста особа напуни цегер и тек тада и ја уђем у виноград.

Виноград је био ограђен живом оградом од гледича багрема - веома трнатог. Крадљивци су ипак налазили рупе куда су се провлачили, можда и са добрим огреботинама.Али ко те пита, када је слатко, а и туђе је.

Тешко је било и обрадити виноград. Нарочито тешко је било прскање винограда плавим каменом против тоње. Бунар нам је био испод брда, а на брду виноград. Велика узбрдица, прилично стрмо, а сваког прскања, требало је изнети на леђима по десетак канти за прскање, која је била тешка бар 15. килограма.

Завршио се Други светски рат. Дошли наши - партизани на власт. И надаље мој отац, са својом децом обрађује цело имање, па и виноград. Плаћа велики порез и даље. Памтим, да је тата, једне прилике, морао да прода краву да би платио квартални порез. Наравно, све до уласка у СРЗ.

И шта бива ? Комшинка Ковина Нешовић, супруга Драгослављева, мајка 9-ро деце, све једно другом до ушију, са "кецељом" земље, једина члан КПЈ од жена у селу, иначе велико " спадало ", знала је да увесељава друштво до " упишавања ", једне прилике, каже мојој мајци Милеви : "Милева, дошли су наши комунисти на власт, све је сада наше, нема више моје и твоје, сада је и ваш виноград наш, од сада ћемо брати ваше грожђе као своје ". Моја мама ће на то : " Може Ковина, како да не, дођи да носиш канту за прскање и да виноград окопаваш, режеш и да га заламаш, па онда и бери грожђе. Ниси ваљда мислила да ти само дођеш да обереш грожђе". Ковина, виде колико је сати, сподби се и покуњена прекиде разговор и оде.

Добро се сећам, да су у једној комшинској кући отакали вино, а наравно нису имали виноград, а да наша кућа, није отакала , јер није ни имала шта да измуља.

Забележио по сећању, дана 27. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак