ПАРИЗ, МОНМАРТР, БОРИВОЈЕ - БОРО КОЈИЋ, АКАДЕМСКИ СЛИКАР ИЗ ЧАЧКА

У Паризу, боравио сам службено 1975. године 4. дана. Осим службених садржаја у тамошњој Електродистрибуцији, обилазил смо и све културне установе и позната места.

Наша делегација, нас троје из Електросрбије из Краљева : неки Герег, мађар из Суботице, правница из Ваљева и Ја из Електродистрибуције из Чачка, једнога дана одемо на Монмартр. Одмах сам се сетио, да постоји могућност да овде сретнем Боривоја - Бору Којића /1931/, мога земљака из села Кулиноваца, села на домак Чачка, сада у атару града Чачка, академског сликара, само предпостављајући да и он, попут скоро свих наших сликара, живи и ради у Паризу. Нисам га видео годинама.

Само што сам о томе рекао сапутницима, набасах прабо на Бору. Изљубисмо се, свога ме изгреба са великом брадурином, шта ће уметник него да пусти браду - да се на неки начин обележи, ваљда да би га околина са сигурношћу третирала у свакој прилици- да је уметник.

Бора, не слика ту, већ је изложио неке слике малих формата, све некакве птице или птичурине на њима. Нису слике мога афинитета, а и немам новаца за купавања, а и он можда му није пало на памет да ми понуди поклон, много смо причали како је њему и како је нама.

Једне прилике, док је Боро студирао у Београду, сретнем га на Теразијама. Кажем ја Бори. Хајде Боро да те осевапим да те частим једном добром вечером, бићеш ти велики будући уметник, па да се сетиш некад мене. Кажем му ја да нахраним будућег великог уметника. И одведем ја Бору на вечеру. Предпостављам, да нисам много погрешио.

Падне ми на памет, да ме неки уметник порттретише, а на Монмартру, има их стотине, који на лицу места то раде. Уметника, свих могућих фела. Ту су: Јапанци, Кинези , Црнци, нема којих нема на овоме свету. Кажем ја Бори, хајде препоручи ми неког портретисту. Каже ми, има овде једна београђанка- то је Живка Димитријевић.

Седим ја на столици, она стоји за штафелајом и слика - црта ме. Пролази грдан свет, примећујем да нико не показује одушевљење. Ја се са Живком шалим. Кажем јој: Живка основно је да могу себе да препознам на слици. А, она ће мени : Бићеш исти Жерар Филип. Ма немој Живка, какав Жерар Филип, ја хоћу да личим на себе. Наравно, на слици, једва да препознајем само једну  једину своју црту лица. Слика није успела, значи да Живка није била прави сликар - порттретиста. Схватио сам, да је он хтео да учини Живки да дође до неке цркавице.. Платио сам јој 30 франака.

Узгред, гледао сам многе порттретисте. Са три потеза наслика човека- фасцинантно. Шта друго, уметници - сликари , окрени обрни, живе више бедно, но сито.

Забележио по сећању, дана 22. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак