МЛАДИНСКА КЊИГА ИЗ ЉУБЉАНЕ ОСТАЛА НАМ ЈЕ ДУЖНА 13.500 ДМ

Мој син Михаило и Ја имали смо и имамо приватну фирму - раније "ИБИС-ШОЛАЈИЋ", сада "КОМПЈУТЕР БИБЛИОТЕКА", са седиштем, раније у Чачку, сада у Београду. Фирма се бави издавачком делатношћу. Издаје књиге домаћих и страних аутора из области рачунарства.

До марта 1992. године, а почев од 1986. године, Михаило је писао и издавао књиге за рачунаре и продавао као аутор, па и Младинској књизи из Љубљане. Године 1992. син Михаило и ја формирамо фирму, пре свега због немогућности дотадашње продаје од стране аутора. Управо, распадом земље, престао је платни промет између Србије и Словеније, а и са осталим републикама. Пошто је престао платни промет, извоз књига у Словенију, могао се обављати само преко компензационих послова, управо трампом. Потражња за нашим књигама је била огромна. Нама је јако било стало да извозимо књиге. Ми смо увозили канцеларијски прибор, углавном производе Искре из Крања. Склапали смо уговоре о компензационом послу, тзв. Бартер уговоре, по којима смо ми испоручивали тражене књиге, а нама је Младинска слала канц. прибор."Танте за буп", израчунато у динар.

Тако смо , у марту, априлу и мају 1992. године, направили неколико трампи, без икаквих проблема.

У месецу мају направимо уговор, да Младинској књизи испоручимо књига у вредности од 13.500 ДМ. Договор је био да трампу обавимо 25. маја. Ми Младинској, тога дана, испоручимо књиге преко поште, а њихову робу не преузмемо. Договор је био да Младинска пребаци робу за нас у Марибор у Царинску испоставу у фабрици Свати, јер ће у ту фабрику доћи превозник Фабрике резног алата из Чачка да преузме за њих брусеве. па узгред да повезе за нас робу Младинске. Резоновали смо да је боље и јефтиније / за Младинску/ да тако урадимо него ли да Младинска шаље робу поштом- што је до тада чињено.

Међутим, возач се разболи. Остао је да лежи у Милану, где се нашао возећи печурке из Чачка. Возач стигне у Марибор тачно 1. јуна у 6,00 часова. Европска унија у Бриселу, дана 31.5.1992., доноси Одлуку о увођењу санкција СРЈугославији, са ступањем на снагу одмах, односно од 1. јуна у 00,00 часова.

Цариник није дао робу да се испоручи, примајући одлуку здраво за готово. КАКВА РЕВНОСТ ДРЖАВЕ СЛОВЕНИЈЕ ! ЦАРИНИК- СЛОВЕНАЦ УВОДИ САНКЦИЈЕ ДРЖАВИ СРБИЈИ ! Цариник је то јутро слушао преко радија да се уводе санције према СРЈ, и он их одмах примењује. Нема никакав акт о томе, није заседала ни Влада ни скупштина Словеније, нити је од њих донета одлука о санкцијама. Царинику, је ваљда било довољно да се ради о Србији, да може да ради шта му се прохте - јер је то било уперено против Србије- " угњетачу" па и Словенаца.

Ми у Србији, увек смо говорили, да су се Словенци угледали на дуговековне поробљиваче Немце - да су педантни и тачни. Овога пута нису били на нивоу Немаца. Њих су превазишли, у негативном смислу. Гарантовано, да Немци не би тако поступили. Ем, задржава се роба која и није била државе Словеније, већ државе Србије, јер то је била трампа- роба за робу, и да је већ роба из Србије стигла у Словенију, ем без икаквог прописа државе Словеније.

Па, Словенијо, ти си једва чекала, да се Србији светиш због нечега. Вероватно да враћате за оно што су Срби вама учинили у Другом светском рату. Срби су се отимали, који ће да прихвати породице прогнаних Словенаца - прогнаних од стране Немачке. Немци су рекли прогнанима- идите код своје браће Срба.

Обавили смо "милион" разговора са директорима Младинске. Књиге су преузели, нису нам их вратили, што је било логично, нити су нам испоручили њихову робу. Кажу нам, да су они обавезу према нама, књижили у корист државе Словеније и да ће држава Словенија са Србијом , уговором , регулисати сва обострана потраживања.

Нису у праву. Нити је наш Закон, нити њихов, могао да регулише овакав случај. Ради се о трампи. Трампа подразумева да по том послу нема ни обавеза ни потраживања. Наша фирма по нашем Закону није могла да потраживање књижи на терет државе Србије, па по логици ствари то није могла ни да учини Младинска књига. Једноставно, случај трампе није могао ни ући у Закон.

И тако, гигант Младинска књига из Љубљане, оста дужна малој приватној фирми - Компјутер библиотеци из Чачка, односно из Београда, 13.500 ДМ.

Нека им служи на част.

Забележио по сећању, дана 20.јула 2010. године. Ј

Јован Шолајић, Чачак

За директора Електродистрибуције Чачак- Л И Ч Н О

Поштовани директоре,

И после 4. године од доношења новог Устава и даље добијам ваше рачуне за утрошену ел. енергију , писане латиницом. Управо, у чл. 10 Устава пише да је у јавној употреби српски језик и писмо ћирилица. Према томе, као јавно предузеће, у обавези сте да пишете ћирилицом, и то искључиво ћирилицом.

Поставља се питање, да ли су ваши рачуни исправни- да ли су законити, обзиром да су противуставни.

Примите пуно поздрава.

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ЗА ДИРЕКТОРА ИНСТИТУТА - ЛИЧНО

Поштовани директоре,

У средствима јавног информисања видим да пишете латиничним писмом. Као јавна установа, о обавези сте да пишете ћирилицом. Устав прописује у чл. 10, да је у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица. Значи, све што пишете морате написати на српском језику и на ћирилици, а употреба других језика и писама само ако је то законом прописано а на основу Устава и то као друго по редоследу /став 2. чл. 10 /.

Није лепо, да тако еминентна установа крши Устав.

Пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

АГЕНЦИЈА ЗА ПРИВРЕДНЕ РЕГИСТРЕ- ЗА РУКОВОДИОЦА АГЕНЦИЈЕ- ЛИЧНО

Поштовани,

У данашњој "ПОЛИТИЦИ" изашао је ваш Оглас написан латиницом.

У чл. 10 Устава Републике Србије, пише да је у Републици Србији у јавној употреби српски језик и писмо ћирилица.

Колико знам, ви сте јавна установа, управо државна институција, откуда, да и после 4. године од доношења новог Устава, ви и даље пишете латиницом !

Не могу да поверујем, да руководилац државне институције, не зна шта пише у Уставу, не зна којим писмом мора да пише. Каква је то законитост у вашем раду, када како крочите у раду- кршите законитост. Напишете било какав акт латиницом, аутоматски радите незаконито. Јелда, невероватно.

Вероватно, да и даље у регистрационом документу назив фирме исписујете латиницом. Ми, у оснивачком акту назив фирме напишемо ћирилицом, а ви у вашем документу регистрације напишете латиницом. Па се онда чудимо, што , идући нашим улицама, не можемо да препознамо, да ли је то Србија или нека друга држава.

Извињавам се што вам досађујем. Али да знате, досађиваћу вам све дотле, док кршите Устав државе у којој радите и живите.

С поштовањем, Јован Шолјић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ДЕЛЕГАТ У СКУПШТИНИ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ЕЛЕКТРОПРИВРЕДЕ

Седамдесетих година 20-ог века, био сам делегиран, испред "Елктросрбије" Краљево, у Скупштину Југословенске електропривреде.

Прва моја Скупштина одржана је у Загребу.На дневном реду 72.тачке. Пола тачака дневног реда, су извештаји у раду појединих система електропривреде, а пола тачака је доношење разно-разних одлука из рада југословенске електропривреде у надлежности наше Скупштине.

У Загреб сам допутовао: аутобусом до Београда, а од Београда ноћним возом. Одмах, чим сам дошао у Загреб, одем у Путник, који је близу жел. станице, и узмем карту за ноћни брзи воз за повратак у Београд. У сали за Скупштину, видим да је ту и Светолик Станковић, који је делегат Електромораве из Чачка. Пита ме Ликинац, то му је био надимак, како се враћам. Ја му испричам, да сам узео карту за ноћни воз за повратак. А, он мени, побогу, шта ћеш да радиш у Загребу до то доба. Ја му на то одговорим, да имамо 72. тачке на дневном реду и ко зна када ће се ова Скупштина завршити. Море, видећеш, за сат времена је све готово, и можемо послеподневним возом за Београд. И, би тако. Председавајући је експресно изговарао која је тачка дневног реда, какав јој је наслов, да смо добили писани материјал, има ли ко реч, нема нико реч, ко је за, једногласно су сви за, прелазимо на тачку ту и ту. Нико, није проговорио ни једну једину реч на Скупштини.

И тако све се заврши за непун сат времена, те морадох да вратим карту за ноћни и узмем карту за послеподневни воз за Београд, што ме је коштало 10% провизије, за враћену карту.

За време док је трајала Скупштина, службеница нам је делила путне налоге да их попунимо, саопштавајући колика је дневница. Друга службеница је ишла за њом после извесног времена и на лицу места исплаћивала.Ја сам попунио, колико се сећам, са 1,5 дневницом од Чачка до Загреба и натраг до Чачка, а један који је седео до мене, видим, ни пет ни шест, попуни 4. пуне дневнице, а чини ми се да је био из термоелектране ТНТ Обреновац. Многи су дошли на Скупштину аутомобилима и са возачима.

Више пута налазио сам за сходно да не идем на заседања ове Скупштине, да не би губио време. Присуствовао, не присуствовао, исто му се хватало.

Забележио по сећању, дана 14. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЧЛАН ОДБОРА ЗА ФИНАНСИЈЕ СО ЧАЧАК, ЛИЦЕ И НАЛИЧЈЕ САМОУПРАВНОГ СИСТЕМА

 Шестдесетих година 20-ог века ,био сам делегиран из Техничко ремонтног завода, Чачак , у Одбор за финансије Скупштине општине Чачак.

Одбор за финансије играо је веома важну улогу. Одбор је усвајао план и ребалансе планова за финансије Општине. Врло често смо доносили Одлуке о ребалансима плана и о трошењу средстава за одређене намене.

У Одбору нас је било 15-ро, председник одбора био је Цале Павловић, дипл.ек., директор Средње економске школе у Чачку.

Своју улогу у Одбору схватао сам крајње озбиљно и одговорно. Тражио сам "дебела" образложења за сваки динар трошења пара из буџета. Био сам активнији у раду Одбора, два пута више него свих осталих 14. чланова- заједно.

После две године рада Одбора /били смо изабрани на 4. године/ , дође Закон по коме се једна трећина одбора замењује новим члановима. И шта мислите, међу тих 5. који су били замењени, био сам ја.

Власт није волела да их неко контролише и да их преиспитује. Закони су доношени да се врши друштвена контрола , у овом случају, трошења друштвеног новца, бирани су људи који би требали да играју ту улогу- контролну улогу. И шта бива, Ништа од тога. Власт је тражила само "такојевиће".

Забележио по сећању, дана 14. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА РУБРИКУ "МЕЂУ НАМА"

Поштовани уредниче, молим вас да у вашој рубрици објавите следеће.

ЗАШТО НИКО ОД ДРЖАВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НИЈЕ БИО НА ПОМЕНУ СРПСКИМ ЖРТВАМА У ПОТОЧАРИМА ?

И предходних, а и ове године, нико од државника Републике Србије није био на помену српским жртвама у Поточарима у Републици Српској? Сасвим је у реду што је председник Србије Борис Тадић, био предходног дана на помену бошњачким жртвама у Сребреници. Али, није у реду што није сутрадан остао и да ода пошту , исто тако, и то већином, невиним српским

На помену бошњачким жртвама било је доста званичника из разних земаља, а на помену српским жртвама нема их. Али, ми знамо да Свет прави разлику између једних и других жртвава, ми ту можда не можемо ништа. Али, тешко пада, да разлику прави и државно руководство Србије. Не може се пред Народом правдати неодлазак у Поточаре, због пријема Турских званичника. Пријем није смео да се заказује у тај дан, или је то била можда и намера, да би се оправдао недолазак у Поточаре.

Хвала, ако ово будете објавили.

Текст, дозвољавам и да га мало дотерате по своме.

Поздрав,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Овај чланак Политика није објавила. То само потврђује да је Политика строго режимски лист.Критика власти је добро дошла. Критика је чак и породици неопходна. На памет ми паде однос краља Петра I Карађорђевића и штампе. Једне прилике жали се оцу- краљу Петру I, тадашњи престолонаследник Ђорђе, да Београдска штампа свашта пише о краљевској породици. На то ће стари краљ: ако нека пише , народ треба да зна шта се ради у краљевској породици. Иначе, у доба краља Петра I , Закон о штампи имао је само један члан: " Штампа у Краљевини Србији је слободна.". Јован Шолајић,Чачак, дана 14.јула 2010. године

 ПОЛИТИКА је , ипак, овај чланак објавила, данас 16. јула 2010. године. Хвала им !

РЕАГОВАЊА НА ОВАЈ ЧЛАНАК.

"ПОЛИТИКА" је данас, 19. јула т.г., објавила у рубрици "Међу нама", допис  Марије Тишме из Београда, које гласи:

" НЕ ПОСТОЈЕ ЖРТВЕ "НИЖЕГ НИВОА".

У "Политици" од 16. 7. 2010. г., у рубрици "Међу нама" објављен је допис "Пропуст или Намера", господина Јована Шолајића из Чачка.

У потпуности се слажем са његовим мишљењем, али бих хтела да кажем још нешто. Ако се неке ствари понављају из године у годину, и то не само овом приликом кад се обележава страдање српских жртава у Братунцу, онда се то не може назвати пропустом, већ намером. Био је ред да се председник Србије нађе у Братунцу и на сваком другом српском стратишту, без обзира на то да ли ће бити и у Сребеници. Свака част његовом саветнику, господину Млађану Ковачевићу, али ниво саветника и ниво председника државе није исти. То је много нижи ниво. Да ли то значи да су српске жртве - жртве "нижег нивоа" ? Како ли се осећају породице тих жртава ?

Ако тзв. међународна заједница не признаје српске жртве, или их игнорише ослобађајући кривице њихове џелате, зашто се наша држава овако понаша ? И да ли неко од државних функционера уопште чита ову рубрику, питам се ? А ако чита, да ли макар имало размишља о томе шта грађани кажу ? Или је ово само један дозвољени вентил за исказивање незадовољства у вези са неким збивањима у нашој држави за које нико, или мало ко, показује стварно интересовање. Бојим се да је ово последње у питању. Па зашто онда пишем ? Морала сам да реагујем због жртава и њихових породица. Све док се овако држава Србија понаша, немамо морално право да ишта замерамо другима.

Марија Тишма

Београд"

Много хвала Марији Тишми.

Јован Шолајић, Чачак, дана 19. јула 2010. године.

ДРАГОСЛАВ - ДРАГО ПАРТАЉЕВИЋ, ГЕН: ДИРЕКТОР ЕЛЕКТРОСРБИЈЕ КРАЉЕВО, Л И К

Драгослав- Драго Партаљевић, био је генерални директор Електросрбије Краљево, седамдесетих и осамдесетих година прошлога века. Ја сам у то време био Руководилац финансиског сектора ООУР Чачак у саставу истога предузећа.

Драго је био ратник, био је у партизанима у Другом светском рату, био је рањен метком кроз главу, био је са једним вештачким оком, или је оно било оштећено од метка, не знам вероватно је био и носилац Партизански споменице 1941 године, по свршеној школи био је дипломирани економиста.

Какав је био Драго, записаћу само неколико момената, да би поколења запамтила и да су постојали и такви људи Револуције.

1. Пре свега, био је веома скроман, ненаметљив, свакога човека је ценио као себи равним.

2. На једном састанку Радне заједнице предузећа, један од чланова колектива је критиковао да се много путује и да се много троши на дневнице, не мислећи на ген. директора, већ на неке друге руководиоце и службенике.Драго је сматрао да се то односи и на њега. Од тада до краја свога директоровања није хтео да наплати ни једну дневницу за службено путовање. Познат ми је случај, да је путовао у Бања Луку, а да се вратио истога дана. Служба је издавала Налоге за службено путовање возачу и њему а и другима који са њим путују, обрачунавала путне налоге, али он није хтео да новац прима, већ је исти депонован.

3. Седамдесетих година прошлога века, Елктросрбија Краљево градила је и изградила у Бечићима на Црногорском приморју, Радничко одмаралиште, величине 102 гарсоњере, у неколико павиљона. Ја сам био председник Одбора за изградњу овога и свих других одмаралишта. На састанку Одбора, донесена је одлука да се радови на почетку изградње обележе на пригодан начин. Дискутовало се и о томе, колико да се позове гостију и колико би требало да то кошта оквирно. Један од чланова одбора само је поменуо да би то требало да кошта око 1,500.000.- динара. А, одлука је једногласо донета, да се овлашћује ген. директор да позове кога сматра да треба и да потроши колико треба, без икаквих ограничења.. Били су позвани званичници из Општине Будва и из Владе Црне Горе, људи који су нам били јако благонаклони у додељивању плаца. Ја сам требао да идем, као председник Одбора за изградњу, али нисам могао из неких разлога, те је из предузећа отишао само директор.

Шта се дешава. Конобар доноси рачун да га Драго овери. Рачун гласи на близу 3,000.000.- динара. Драго враћа конобара, тражи и добија један рачун на терет Одмаралишта у изградњи у износу од 1,500.000.- динара, а остатак на своје име, вади новчаник и тај рачун плаћа готовином. Убеђивања нису помогла, остао је при своме.

4. Радна заједница у Краљеву имала је и своју Друштвену исхрану, управо имали су организовано издавање топлог оброка у сопстеној режији. За ту сврху, радници су добијали бонове, којима се плаћала храна. У Ресторану, за бонове, могли су се добити и сухомеснати производи и слично, уместо топлог оброка. Драго, није могао да конзумира храну ресторана, вероватно из здравствених разлога. Није ни подизао бонове на благајни, није хтео да за бонове узима другу храну. Бонови су свакога месеца били депоновани као неисплаћени, исто као и за неисплаћене дневнице за службени пут.

5. Када је Драго постављен за генералног директора у Краљеву, преселењем из предходног места становања, супруга му је изгубила посао, а по професији је била професор. Две ћерке и супруга нису радиле. Он није хтео да икога моли да му помогне у запослењу супруге и две ћерке.А, нико се сам није сетио да му помогне.

Забележио по сећању, дана 13.јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

Ружици Станковић, шефу Одсека за нормативна акта,

Поштована Ружице,

Државна лутрија Србије, у примени језика и писма у својој кореспондецији, искључиво примењује писмо латиницу.

Ако је Лутрија јавна установа, а требала би да јесте обзиром да се зову Државна, морали би да примењују , напротив, искључиво писмо ћирилицу. Тако пише у чл. 10 Устава Србије, који је донет још 2006. године.

Истина, у једној њиховој експозитури у Чачку, где ја предајем Лото листиће, само на канти за отпатке, примењена је ћирилица. Све остало је написано латиницом. Не бих да коментаришем, али је то најблаже речено сарказам.

Државној лутрији Србије више пута сам се обраћао, почев од 2007. године, писао сам и Министарству финансија, али промене нема , нити су ме удостојили одговором.

Молим вас да ми одговорите, да ли сам се обратио на праву адресу, или коме треба да се обратим- ако ви нисте та особа, и да ли сам у праву. Предузмите нешто.

Много вам хвала унапред.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

У ИВ СРС / В Л А Д А /, Поводом Уредбе о 4. паре за инвестицијие у Електродистрбуцији Србије.

У 1974. години ИВ СРС / ВЛАДА/, донело је Уредбу о повећању цене КВЧ продате електричне енергије, 4. паре по КВЧ, наменски за инвестиције у Електродистрибуцији електричне енергије. Требало је да се новац убира по Електродистрибуцијама, да се паре уплаћују на нивоу Републике, па да се онда плански усмерава по предузећима Електродистрибуције, наменски за одређене инвестиције.

Распарава се водила на Радничком савету Електросрбије у Краљеву. Ја сам био у Радничком савету Електросрбије, као делегат ООУР-а Електродистрибуције из Чачка, а радио сам као Руководилац Фин. Сектора ООУР-а. Био сам на Радничком савету главни- да се побунимо код Владе- да се средства од 4. паре по КВЧ, не централизују, већ да се остављају ООУР- има, где су и убрана. Чак да се не централизују ни на нивоу предузећа, а камо ли на нивоу Републике.

Раднички савет изабере делегацију од 3. члана, која би отишла у Владу и тражила измену Уредбе: Драгољуба - Драга Партаљевића, ген-директора Електросрбије Краљево, Крстивоја Терзића, ако се добро сећам презимена, Председника Радничког савета Електросрбије из ООУР-а Рашка и мене Јована Шолајића, рук.фин.сектора ООУР-а из Чачка, члана Радничког савета.

У Београду, у Немањиној улици, прими нас Потпредседник Извршног већа, ако се добро сећам неки Миловановић, висок корпулентан човек добрих средњих година, са још једним начелником из министарства за индустрију. Седимо и чекамо у некој мањој сали за конфереције. Улазе њих двојица и са врата пита тај високи - Миловановић, ко је тај из Чачка. Кажем , да сам то ја. А он ће дрско, уносећи се мени у лице: шта то ви хоћете. Уредба је донета, одштампана је у Сл. гласнику и нема говора да се нешто мења.

Ступам на сцену. Аргументујем да средства од 4. паре остану у ООУР-има где су и убрана. Драго директор, климањем одобрава моје аргументе, то исто чини и Крле. Затим наступа са образложењима Миловановић , Драго директор има разумевања и за став потпредседника Извршног већа. Неколико пута излажем, неколико пута побија ме потпредседник. Миловановић, устаје преко пута мене и малте- не прети ми. Пет сати смо се прегонили, да је на крају Миловановић пристао да изађе на Извршно веће и да Уредбу измени. Није се са нама ни поздравио при растанку, био је много љут. Победили смо.

Годинама је та Уредба била на снази. Чачанска Електродистрбуција је убирала по те 4. паре по квч. Огромна средства су прикупљена за наше електродистривутивне инвестиције. Изградили смо стотине ТС 10/04 кв, стотине километара ДВ 10 кв, стотине километара ниско напонске мреже, нарочито на сеоском подручју. Ниско напонску мрежу смо технички и пропусно побољшали, која је пре тога била у катастрофалном стању.Технички смо препородили електродистрибутивну мрежу.

Нисам имао прилике да чујем ,од било кога од руководилаца, да сам ја заслужан за измену Уредбе. Истина, веома су ме ценили у целом предузећу и у колегијалним круговима.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МИЛОШ МИНИЋ, СТАНОЈКА НИКОЛИЋ- ЦИНА, ПРОСЛАВА У САВИНЦУ

Станојка Николић - Цина, радила је у Техничко ремонтном заводу у Чачку, као режисер обрачуна плата, у Финансијском сектору, чији сам ја био начелник. Цина, како смо је звали, није имала школе, али је била вредна, педантна, агилна, дружељубива, свој посао је обављала на задовољство свих.

Цина је била борац НОР - а.

За време Другога рата Цина је била у партизанима. Цина је била у Чачанском одреду Др Драгиша Мишовић, у време када је командант одреда био Милош Минић, дипл. правник из Чачка.

Било је то седамдесетих година прошлога века. Цина буде обавештена, или је била позвана, да се у Савинцу код Горњег Милановца одржава некаква прослава у вези Револуције и да ће на ту прослву доћи и Милош Минић.

Одобрим ја Цини да оде на ову прославу. Цина се радовала као мало дете. Видеће се и са Милошем Минићем, командантом, са којим се није никако виђала како се рат завршио.

Била Цина на прослави: Вратила се и прича ми како је тамо било, мене је интересовало. Цина сва шљонула, разочарана. Милош се са Цином поздравио хладнокрвно. А, ја сам са њим, била шест месеци под земљом- у бункеру, опкрајала га, а он ме чак и не пита: шта радим, од чега живим, какво ми је здравље - каже Цина. У време када су били у бункеру, Цина је имала око 18-20 година, а Милош око 30.

Милош Минић је, после рата, био високи државни и партијски функционер: Војни тужилац Дражи Михаиловићу, на суђењу 1946. године, председник града Београда, министар иностраних послова СФРЈ, итд., народни херој, резервни генерал - мајор ЈНА.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА ЕНЕРГОГАС - А, НОВИ САД, ЛИЧНО

Поштовани ген. директоре,

Добио сам рачун за утрошени гас. Видим да рачуне пишете латиницом.

Међутим, у обавези сте, као јавно предузеће, да све пишете ћириличним писмом. Члан 10 Устава, вас на то обавезује, који је, узгред речено, донет још пре 4. године /2006/.

Према изнетом, ви кршите Закон, управо Устав. Не би било згодно, да вам грађани враћају рачуне, јер исти нису на Закону засновани.

Примите пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак, тел. 032/ 367-322.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ПЕТАР - ПЕРО ВУКОМАНОВИЋ, КОЉАШ, РАЊЕНИК, У НАШОЈ КУЋИ НА ЛЕЧЕЊУ 1944. ГОДИНЕ.

Петар - Перо Вукомановић, кољаш, члан Црне тројке из суседног села Атенице, иначе родом из Срезојеваца, а становник града Чачка, у борбама са партизанима негде на Ибру, 1944. године , буде рањен, не толико тешко.

Пошто није смео, или је нешто друго било у питању, Перо је изабрао да у нашој кући обитава, и да се лечи, уместо у Болници. Иначе, кућа нам је у селу Кулиновцима надомак Чачка, удаљена ваздушном линијом од Чачанске болнице око 500 метара.

Изабрао је велику собу наше нове куће /зидана 1930. године/. Соба је била велика, али мало руинирана, јер су биле само зазидане рупе од артиљеријских граната од гранатирања из 1941. године.

Кратко је био у нашој кући, ране нису биле толико тешке. Сећам се свакога дана долазили су из Болнице по двоје - троје њих, у белим мантилима, превијали га. Пита моја сестра Милена Пера од куда да је изабрао нашу кућу, а он ће: ово је комунистчка кућа, ту ми је најсигурније.

Остала су ми упечатљива два момента.

1. Каже Перо мојој сестри Милени: Милена, ја сам теби и твојој сестри Олги спасао животе, хајде Милена , сад долазе твоји комунисти , хоћеш ли ти сада да мој живот спасеш- хпћеш ли да ми помогнеш. Милена се " увија ", само слеже раменима, не сме да проговори./ Иначе, моје сестре : Милена Шолајић, удата Симеуновић / 1922 - 2002/ и Олга Шолајић , удата Тодоровић/ 1923 / , скупа са братом од стрица Јевремом и његовом женом Катарином биле ухапшене од црне тројке, чији је члан био поменути Перо, септембра месеца 1943. године. Јеврема / 1907-1943/ су заклали 21. септембра 1943. године, а њих три су пустили, после добрих батина. Сестре су преживеле рат, сестра Олга,  тада свршени матурант Чачанске гимназије, до краја рата, 20. октобра 1944 године, живела је у Београду под лажним именом, јер је и она била осуђена на ликвидацију - то је посебна прича- како/.

2. У предсобљу нове куће, где нам је био један од шпорета, једнога јутра старији су пили кафу - и са Пером, наравно- јечмену. Каже моја мајка Перу : госпон Перо, како можеш да закољеш човека. А Перо ће, пусти тетка Милева, те тешке приче, хајде да причамо о нечему веселијем. Он избријан, није носио браду, леп млад човек, тек је можда годину- две старији од мојих сестара, смеје се. Опет ће моја мајка: па како можеш да закољеш људско биће. Понови мама два-три пута питање, а он ће. Тетка Милева, да знате ја најслађе кољем када се смејем. Мама виде да нема шале, подби се и изађе напоље, брже- боље.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ДИРЕКТОРА, Г - НА ИЛИЋА

Поштовани директоре,

Добио сам Решење о износу накнаде за коришћење грађевинског земљишта за 2010. годину.

Запрепастио сам се. Ваше јавно предузеће и после 4. године од доношења новог Устава, и даље пише латиницом. Имам право да тражим да ми Решење напишете ћириличним писмом. Самим тим што је написано латиницом , оно не обавезује грађанина, да по њему поступи. Није мени циљ, да моје Решење напишете ћирилицом, већ да то буде у вашој пракси апсолутно у примени у целокупном вашем раду и за све грађане. Ви, као јавно предузеће, у уставној сте обавези да у целокупној коресподенцији искључиво пишете ћирилицом / чл.10. Устава/.

Пуно поздрава.

Јован Шолајић, Чачак

Х Р В А Т И  К И Т Е  Ј Е Л К У  Н А  Б А Д Њ И  Д А Н

Седамдесетих година прошлога века био сам у радној посети у Техничко ремонтном заводу Брегана код Загреба. Био сам гост код Смиље Јосиповић, начелника финансиског сектора ТРЗ-а, моје колегинице. Ја сам на истој функцији у ТРЗ- у Чачку.

Смиља ме је извела на ручак, како је у то време било уобичајено- да се гости угосте, у Градску кавану на главном тргу у Загребу. Био је католички Бадњи дан, значи 24. децембар. На Тргу огромне јелке искићене са разним илуминацијама, или како се то зове- сијаличице и сличне стварчице, разних боја. Ето, каже мени Смиља, ви у Србији китите те исте јелке, са истим елементима, као и ми. Разлика је велика. Ми китимо у част католичког Божића, а ви у Србији у част Нове године, по новом календару.

Каква разлика, а живимо у истој држави. У Србији, у прво време одмах после рата, СКОЈ-евци су добијали задатак да сваког сељака који одсече и унесе бадњак у кућу на Бадњи дан, пребију тољагама и кочевима. Касније је то мало попустило, појединци су ипак славили Божић са бадњаком. На другој страни, у Хрватској, држава званично поставља огромне јелке у центру Загреба.

Тачно, пошто је код нас било забрањено прослављати Божић, наша комунистичка власт је нашла спасоносно решење. Китите и ви јелку као и католици. Уместо бадњака ево вам јелка. И Срби прихватише да ките јелку уместо бадњака. Нису Срби прихватили да ките јелку за свој Божић, као и Хрвати за свој, остали су традиционално да ките бадњак. Али за то ките јелку за Нову годину. А то није у традицији Срба.

Пре Другога рата Божић- Бата је делио дарове за Божић, а сада дарове дели Деда мраз за Нову годину. Укоренило се и ако није у традицији.

Забележио по сећању, дана 7. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак