ЗА РУБРИКУ "МЕЂУ НАМА"

Поштовани уредниче, молим вас да у вашој рубрици објавите следеће.

ЗАШТО НИКО ОД ДРЖАВНИКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ НИЈЕ БИО НА ПОМЕНУ СРПСКИМ ЖРТВАМА У ПОТОЧАРИМА ?

И предходних, а и ове године, нико од државника Републике Србије није био на помену српским жртвама у Поточарима у Републици Српској? Сасвим је у реду што је председник Србије Борис Тадић, био предходног дана на помену бошњачким жртвама у Сребреници. Али, није у реду што није сутрадан остао и да ода пошту , исто тако, и то већином, невиним српским

На помену бошњачким жртвама било је доста званичника из разних земаља, а на помену српским жртвама нема их. Али, ми знамо да Свет прави разлику између једних и других жртвава, ми ту можда не можемо ништа. Али, тешко пада, да разлику прави и државно руководство Србије. Не може се пред Народом правдати неодлазак у Поточаре, због пријема Турских званичника. Пријем није смео да се заказује у тај дан, или је то била можда и намера, да би се оправдао недолазак у Поточаре.

Хвала, ако ово будете објавили.

Текст, дозвољавам и да га мало дотерате по своме.

Поздрав,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Овај чланак Политика није објавила. То само потврђује да је Политика строго режимски лист.Критика власти је добро дошла. Критика је чак и породици неопходна. На памет ми паде однос краља Петра I Карађорђевића и штампе. Једне прилике жали се оцу- краљу Петру I, тадашњи престолонаследник Ђорђе, да Београдска штампа свашта пише о краљевској породици. На то ће стари краљ: ако нека пише , народ треба да зна шта се ради у краљевској породици. Иначе, у доба краља Петра I , Закон о штампи имао је само један члан: " Штампа у Краљевини Србији је слободна.". Јован Шолајић,Чачак, дана 14.јула 2010. године

 ПОЛИТИКА је , ипак, овај чланак објавила, данас 16. јула 2010. године. Хвала им !

РЕАГОВАЊА НА ОВАЈ ЧЛАНАК.

"ПОЛИТИКА" је данас, 19. јула т.г., објавила у рубрици "Међу нама", допис  Марије Тишме из Београда, које гласи:

" НЕ ПОСТОЈЕ ЖРТВЕ "НИЖЕГ НИВОА".

У "Политици" од 16. 7. 2010. г., у рубрици "Међу нама" објављен је допис "Пропуст или Намера", господина Јована Шолајића из Чачка.

У потпуности се слажем са његовим мишљењем, али бих хтела да кажем још нешто. Ако се неке ствари понављају из године у годину, и то не само овом приликом кад се обележава страдање српских жртава у Братунцу, онда се то не може назвати пропустом, већ намером. Био је ред да се председник Србије нађе у Братунцу и на сваком другом српском стратишту, без обзира на то да ли ће бити и у Сребеници. Свака част његовом саветнику, господину Млађану Ковачевићу, али ниво саветника и ниво председника државе није исти. То је много нижи ниво. Да ли то значи да су српске жртве - жртве "нижег нивоа" ? Како ли се осећају породице тих жртава ?

Ако тзв. међународна заједница не признаје српске жртве, или их игнорише ослобађајући кривице њихове џелате, зашто се наша држава овако понаша ? И да ли неко од државних функционера уопште чита ову рубрику, питам се ? А ако чита, да ли макар имало размишља о томе шта грађани кажу ? Или је ово само један дозвољени вентил за исказивање незадовољства у вези са неким збивањима у нашој држави за које нико, или мало ко, показује стварно интересовање. Бојим се да је ово последње у питању. Па зашто онда пишем ? Морала сам да реагујем због жртава и њихових породица. Све док се овако држава Србија понаша, немамо морално право да ишта замерамо другима.

Марија Тишма

Београд"

Много хвала Марији Тишми.

Јован Шолајић, Чачак, дана 19. јула 2010. године.

ДРАГОСЛАВ - ДРАГО ПАРТАЉЕВИЋ, ГЕН: ДИРЕКТОР ЕЛЕКТРОСРБИЈЕ КРАЉЕВО, Л И К

Драгослав- Драго Партаљевић, био је генерални директор Електросрбије Краљево, седамдесетих и осамдесетих година прошлога века. Ја сам у то време био Руководилац финансиског сектора ООУР Чачак у саставу истога предузећа.

Драго је био ратник, био је у партизанима у Другом светском рату, био је рањен метком кроз главу, био је са једним вештачким оком, или је оно било оштећено од метка, не знам вероватно је био и носилац Партизански споменице 1941 године, по свршеној школи био је дипломирани економиста.

Какав је био Драго, записаћу само неколико момената, да би поколења запамтила и да су постојали и такви људи Револуције.

1. Пре свега, био је веома скроман, ненаметљив, свакога човека је ценио као себи равним.

2. На једном састанку Радне заједнице предузећа, један од чланова колектива је критиковао да се много путује и да се много троши на дневнице, не мислећи на ген. директора, већ на неке друге руководиоце и службенике.Драго је сматрао да се то односи и на њега. Од тада до краја свога директоровања није хтео да наплати ни једну дневницу за службено путовање. Познат ми је случај, да је путовао у Бања Луку, а да се вратио истога дана. Служба је издавала Налоге за службено путовање возачу и њему а и другима који са њим путују, обрачунавала путне налоге, али он није хтео да новац прима, већ је исти депонован.

3. Седамдесетих година прошлога века, Елктросрбија Краљево градила је и изградила у Бечићима на Црногорском приморју, Радничко одмаралиште, величине 102 гарсоњере, у неколико павиљона. Ја сам био председник Одбора за изградњу овога и свих других одмаралишта. На састанку Одбора, донесена је одлука да се радови на почетку изградње обележе на пригодан начин. Дискутовало се и о томе, колико да се позове гостију и колико би требало да то кошта оквирно. Један од чланова одбора само је поменуо да би то требало да кошта око 1,500.000.- динара. А, одлука је једногласо донета, да се овлашћује ген. директор да позове кога сматра да треба и да потроши колико треба, без икаквих ограничења.. Били су позвани званичници из Општине Будва и из Владе Црне Горе, људи који су нам били јако благонаклони у додељивању плаца. Ја сам требао да идем, као председник Одбора за изградњу, али нисам могао из неких разлога, те је из предузећа отишао само директор.

Шта се дешава. Конобар доноси рачун да га Драго овери. Рачун гласи на близу 3,000.000.- динара. Драго враћа конобара, тражи и добија један рачун на терет Одмаралишта у изградњи у износу од 1,500.000.- динара, а остатак на своје име, вади новчаник и тај рачун плаћа готовином. Убеђивања нису помогла, остао је при своме.

4. Радна заједница у Краљеву имала је и своју Друштвену исхрану, управо имали су организовано издавање топлог оброка у сопстеној режији. За ту сврху, радници су добијали бонове, којима се плаћала храна. У Ресторану, за бонове, могли су се добити и сухомеснати производи и слично, уместо топлог оброка. Драго, није могао да конзумира храну ресторана, вероватно из здравствених разлога. Није ни подизао бонове на благајни, није хтео да за бонове узима другу храну. Бонови су свакога месеца били депоновани као неисплаћени, исто као и за неисплаћене дневнице за службени пут.

5. Када је Драго постављен за генералног директора у Краљеву, преселењем из предходног места становања, супруга му је изгубила посао, а по професији је била професор. Две ћерке и супруга нису радиле. Он није хтео да икога моли да му помогне у запослењу супруге и две ћерке.А, нико се сам није сетио да му помогне.

Забележио по сећању, дана 13.јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

Ружици Станковић, шефу Одсека за нормативна акта,

Поштована Ружице,

Државна лутрија Србије, у примени језика и писма у својој кореспондецији, искључиво примењује писмо латиницу.

Ако је Лутрија јавна установа, а требала би да јесте обзиром да се зову Државна, морали би да примењују , напротив, искључиво писмо ћирилицу. Тако пише у чл. 10 Устава Србије, који је донет још 2006. године.

Истина, у једној њиховој експозитури у Чачку, где ја предајем Лото листиће, само на канти за отпатке, примењена је ћирилица. Све остало је написано латиницом. Не бих да коментаришем, али је то најблаже речено сарказам.

Државној лутрији Србије више пута сам се обраћао, почев од 2007. године, писао сам и Министарству финансија, али промене нема , нити су ме удостојили одговором.

Молим вас да ми одговорите, да ли сам се обратио на праву адресу, или коме треба да се обратим- ако ви нисте та особа, и да ли сам у праву. Предузмите нешто.

Много вам хвала унапред.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак.

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ-у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.