" У  З Е М Љ У  Д А  П Р О П А Д Н Е М"

Негде 60- тих година двадесетог века, нас двојица : пуковник Винко Уводић, директор, родом из Клиса код Сплита и Ја, начелник књиговодства, Техничко ремонтног завода из Чачка, путујемо од места до места црногорским и хрватским обалама на нашем Јадрану. Путујемо, бродовима : "Партизанком" и "Пролетерком" и другим, од места до места, познатих летовалишта. Тражимо погодно место за организацију нашег Одмаралишта за раднике ТРЗ-а.

Треба да нађемо довољно соба за смештај у приватним кућама и просторију за кухињу и трпезарију, за колектив који је бројао од 1000-1500 радника. Лепо смо путовали овим лепим бродовима, било је то незаборавно. Свугде су нас лепо примали.

Тако у једном месту, мислим да је то била Макарска, седимо нас двојица у неком туристичком бироу, за сточићем, пијемо нешто са чим су нас послужили, водимо разговор са једном прелепом расном младом црнком.

Пуковник Уводић је у цивилном оделу, говорио је слично по чачански, леп и шармантан мушкарчина од четредесетак и нешто година. Културан, интелигентан, шармер. Воде се и неофицијелни разговори, као увод у разговоре за посао због којег смо код њих. Пита Винко младу даму, како живи, а она с неба па у ребра. Знате, ја сам српкиња-црногорка, а ови овде су само саме усташе, не могу од њих да останем жива.

Винко није ни поцрвенео, прешао је преко овога што је чуо, наставио разговор као да се није ништа догодило. А ја да у земљу пропаднем. Знао сам Винка, био је велика- велика људина, волео је Чачак и нас Чачане.

Забележио по сећању, дана 7.јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОПЕРАЦИЈА БЕЗ АНЕСТЕЗИЈЕ

Догодило се то 1972. године. Радио сам тада у Техничко ремонтном заводу у Чачку, на радном месту Начелника финансијског сектора.

Те године, а и предходне, мало- мало па ме јако жигне у пределу слепог црева. То се догађало махом у неким посебним ситуацијама - када сам на путу, на неким важним састанцима.

Једне прилике, путовао сам на неки састанак у Сплит. Путовао сам возом Личком пругом. Пруга завејана, воз стао у некој врлети, ни напред ни назад. Одједанпут, толико ме је жигнуло у пределу слепог црева, да само што се нисам у....о.

Тако и овога пута. Био сам на састанку колегијума, после подне. Опет ме жигне, до бесвести. Напустим састанак, седнем у мој ауто, нађем нашег болничара из наше амбуланте, мог доброг другара Мија Еровића и право у Чачанску болницу.Мијо је кум са Др Љубомиром Оцокољићем, начелником хируршког оделења, а и ја сам био познаник са доктором.. Др Оцокољић је био познати хирург, а и велики лафчина. Нађемо Оцокољу. Жалим се на слепо црево. Он ме удари отвореном шаком прстима у пределу слепог црева, ја не одреаговах. Каже мени Оцокоља, ако је ово слепо црево онда је он Софија Лорен. Каже, нема појма. Кажем ја Оцокољи, вади га па и ако није оболело.

Опире се Оцокоља, још један аргуменат, нема никога од особља, само је он сам на оделењу, као дежурни. Инсистирам ја да ме одмах оперише. Ја сам се већ пребобао и поздравио са супругом Емом, остала је кући пуна суза. Мој ауто сам паркирао испред хируршког оделења, да се вратим кући необављена посла, није долазило у обзир.

У ходнику испред хируршке сале, удари Оцокоља локалну инјекцију. Оцокоља и Мијо ме положе на хируршки сто, Оцокоља каже Мију да му асистира, да узме неку крпу и да је укваси и да ми са мокром крпом кваси чело. Сече Оцокоља, пуца кожа, као кад се сече сланина на ошуреној свињи. Завукао Оцокоља руку у трбух, тражи нешто, лепо осећам како ми све унутрашње помера. Поче Оцокоља да се чуди и изненађује. Каже ми , пази- пази слепо црево ти се залепило за кичму, ух, ух богаму.Чујем како пуцкета одвајање слепог црева са кичме. Једва га некако извади, принесе ми испред лица, било је предугачко. Каже ми, да је оперсиао преко 3000 слепих црева и да оволико црево није видео, да је црево било у процесу, да сам имао среће те сам га извадио, иначе имало је велике шансе да ми пукне и да би се по мене то могло завршити и најгорим.

Др Оцокољић ме је сместио у засебну двокреветну собу. Лекари и друго особље обилазили су ме са посебном пажњом и уважавањем. У Болници сам лежао, да ли 3. или 5 дана, не знам, па одмах на посао.

У Болници ме је посетио и Директор Техничко ремонтног завода у Чачку, Инослав Томпак, дипл.маш.инг, пуковник и пожелео ми да што пре прездравим и дођем на посао, што ме је посебно обрадовало. Јер наш директор Инослав , рођени Загребчанин, имао је многе добре особине и као стрчњак и као човек, али је био повучене нарави, човак који није волео да се интимизира. Значи, да ме је много ценио, када је нашао за сходно да ме обиђе у Болници.

Забележио по сећању, дана 7. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче, молим да објавите следеће.

 ИСТОРИЧАРИ, ДА ЛИ СУ ЧЕТНИЦИ УЧЕСТВОВАЛИ У ОФАНЗИВИ НА КОЗАРИ 1942. ГОДИНЕ ?

У "ПОЛИТИЦИ" од 5. јула т.г., ваш стални дописник из Бања Луке, Б. Марић, каже: " Офанзива на Козару почела је 10. јуна 1942., а завршена 3. јула, када је око 3.500 партизана успело да пробије обруч који је око њих и народа у збегу стегло око 15.000 немачких војника и око 22.000 њихових домаћих помагача - усташа, домобрана и четника."

У Просветиној Малој енциклопедији из 1959 године, под одредницом "КОЗАРА" , говори се да је опкољено 80.000 Козарчана, да се пробило из обруча 15 - 20.000 лица, да је 60.000 одведено у Јасеновац, Сајмиште и у Немачку, итд.итд. 

У Енциклопедији помињу се само Немци и усташе, а не и четници. Енциклопедија је писана у време најжешћег обрачуна са четништвом, те не верујем да би пропустили да помену четнике да су и они учествовали у том масакру Српског народа.

Постављам питање историчарима. Да ли су и четници учествовали у стезању обруча на Козари, или не.

Молим за одговор у истој овој рубрици .

Исто тако и ваш дописник би морао да каже из којих извора је добио податак да су и четници учествовали на Козари. У Новинама не могу да се праве грешке из Историје, грешке које могу да створе лажну слику о битним историјским чињеницама.

П.С. Дозвољавам да извршите редакцију текста, без права да мењате суштину.

Пуно поздрава,

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

Овај текст ПОЛИТИКА није објавила. Шта ли је у питању ? Можда штите свога дописника из Бања Луке ? Па, зар Политици није стало до ИСТИНЕ ? Ако Политика , коначно, не објави овај текст, остаће трајно записано да су и ЧЕТНИЦИ скупа са УСТАШАМА и НЕМЦИМА учествовали у масакру Српског народа на КОЗАРИ. Не могу да верујем да једном озбиљном листу није стало да се расчисте историјске дилеме. Ваљда, цензура у Политици није отишла толико далеко, да олако прелази преко ствари које могу имати далекосежне последице у целини за Српски народ.

ЗА ДИРЕКТОРА ВОДОВОДА

Поштовани г-не Пантовићу,

Добио сам од ваше фирме рачун за утрошену воду, а и Записник о контроли водомера. Оба документа исписана су писмом латиница.

Устав је донет 2006. године. У члану 10 Устава пише да је у јавној употреби српски језик и писмо ћирилица. Према томе, као јавно предузеће, у обавези сте да пишете искључиво ћирилицом, у противном кршите Устав.

Не рекох, и у вашој управној згради написи су исписани латиницом.

Много поздрава, и желим вам све најлепше.

Јован Шолајић, Чачак

Овај текст сам објавио на моме БЛОГ- у- Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

ШКОЛА РЕЗЕРВНИХ ПЕШАДИЈСКИХ ОФИЦИРА У ЗАГРЕБУ 1949-1950, IV КЛАСА, ЗГОДЕ И НЕЗГОДЕ

Редовни војни рок служио сам у Школи резервних пешадиских официра у Загребу , IV класа. Школа је била у саставу 3-ће Личке пролетерске бригаде, 6-те Личке пролетерске дивизије. Касарна наше школе налазила се прво у Илици на Чрномерцу, а касније у Селској цести бр. 92.

На одслужење војног рока одлазило са са напуњених 20. година живота. Одлагања одласка у војску није било. Ја сам учесник НОР-а, имао сам ратнога стажа 5 месеци и 5 дана, нисам имао довољно, па тај стаж нисам ни пријављивао. Сматрао сам да ми је боље да идем у школу, која је трајала годину дана, а ако би пријавио ратни стаж, морао бих ићи у обичну јединицу на дослужење. Питомци школе, који су имали најмање шест разреда гимназије, служили су војни рок годину дана, колико је и трајало школовање, наредне године ишло се у трупу на стажирање од 2. месеца, па се пришивао чин потпоручника, а остали по завршетку школовања одлазили су одмах у трупу на стажирање у трајању од 6. месеци, па су добијали чин. Ја сам припадао првој групи.

1. У Н И Ф О Р М А. Униформа од чоје или сл. материјала, боје СМБ.Н е сећам се какву смо униформу носили лети . Зими шињел истог квалитета и боје. На глави титовка са петокраком, на ногама цокуле, кошуља без крагне, без кравате, шуферице уместо чарапа, нема полувера, шалчади, наушница, рукавица.

2. КАКО САМ ДОСПЕО У МИТРАЉЕСКУ ЧЕТУ. Наш школски батаљон школовао је пешадијске официре следећих специјалности и имао је 4. чете/ са по три вода/ : минобацачку, митраљеску, ручни бацачи и стрељачку. У минобацачкој и митраљеској школовали су се само питомци који су имали најмање 6. разреда гимназије, а остали за остале две специјалности. Прозивају мене за минобацачку чету. Направим се луд и станем тамо где се постројавају за митраљеску чету. Да пробам, ако упали- упали. Сетио сам се ношења лафета, сетио сам се , да су ми једне прилике за време рата натоварили на леђа комлетан италијански минобацач од 45 мм, који се носио као руксак, из кога се пуцало са леђа војника. И без по муке ме писар уписа у бројно стање митраљеске, а онај за минобацачку избриса.. Није само било у питању моје размишљање о тежини лафета, већ сам испред чете препознао поручника Десимира- Дејана Милошевића из Чачка, који је од мене био старији 3. године, са чијом сам сестром Радом био у истом оделењу Чачанске гимназије , коју је и он учио. Као велим, ко зна можда ће ми бити лакше. Дејан ми је био командир вода, једно време, потом је прекомандован у Скопље. Једном ми је стварно помогао. У практичној јединачној обуци било је неко пузање са пушком, а оно пала киша, блато, а Дејан ће мени Шолајић, а ја изволте друже поручниче, станем мирно. А он ће мени , остави ово , хајде причај ми о Чачку. и тако даље.

3. Н А О Р У Ж А Њ Е. За лично наоружање имали смо прво руске пушке са бајонетима, само што смо их одмастили, замене их са нашим пушкама, мислим да су то биле пушке предратне војске 7,9 мм, са дугачким ножевима беле боје. Ножеве смо увек носили о опасачу на левом куку. Приликом кретања, куглица на канији у којој се налазио нож, ударала ме је у пределу колена леве ноге.Свако оделење, које је бројало 10. питомаца, имало је по митраљез са постољем немачки ШАРАЦ 7,9 мм, у воду 3 митраљеза, у чети укупно 9 митраљеза.

4. С М Е Ш Т А Ј. Спаваонице велике, обично са смештај целога вода од 30 питомаца. Кревети гвоздени, обично са два спрата, или једноспратни. Сламарице напуњене сламом. Имали смо и по равњачу, са којом смо дотеривали сламарицу да је морала да изгледа, што би се рекло, као кутија шибица. Нема наткасни. Униформа се слаже на војничке сандуке, који се налазе поред или испод кревета. Сандуци су једнообразни, величине приближно по пола метра у све стране. Осим ноћу, на креветима спавали смо и после ручка, све до времена послеподневних активности. Цокуле у ходнику испред спаваонице. Наоружање у сошкама испред спаваонице.

5. Г Р Е Ј А Њ Е. Није било грејања. Спавало се у хладним спаваоницама. Једне ноћи смрзну нам се цокуле у ходнику, нисмо могли да их обујемо, па нам дозволе, да док су трајали велики мразеви да цокуле уносимо у спаваоницу.

6. Х Р А Н А. За доручак врућ чај са коцкицом мармеладе, величине коцке шећера, ручак обично куван пасуљ са парчетом сировог меса, а за вечеру знам да смо најмање пола године јели редак кувани купус рибанац без меса, парче хлеба за сваки оброк, величине 1/3 векне. Бољи ручак имали смо четири дана: за Нову годину, Први мај, Дан Бригаде и 22. децембар. Тада смо добијали кувани пиринач са ситно исецканом сланином у њему. Једном смо имали и крофне. За време припрема за Параду добијали смо дупло следовање.

Ја сам добро јео када је за ручак пасуљ. Међутим, једнога дана, један до мене скида кашиком нешто са врха хране. Питам га шта то ради, а он ће. Знаш ја прво са врха поскидам ЖИЖАК па онда наставим да једем. Ја до тада нисам ни знао шта је жижак. Наравно, после овога пасуљ нисам ни узимао на казану. Срећом, ово сазнање ми је дошло пред сам крај војног рока, иначе, вероватно би скапавао од глади. Јели смо из немачких мањерки из рата. Стојимо у реду испред казана, кувар нам наспе по кутлачу хране у мањерку, добијемо парче хлеба, па стојећи са хлебом испод мишке једемо, негде испод неке стрехе. Трпезарију нисмо имали у Илици, у Селској цести не знам да ли смо имали. Јели смо тако и по киши и по снегу. Касарне нису имале кантине, у данашњем смислу. Вероватно да се није могло боље. Та 1950 година је била веома тешка за државу. Суша, у Загребу цело лето није пала ни једна кап кише, затим Резолуција ИБ-а.

7. П Л А Т А. Ми-питомци примали смо плату 300.- динара месечно. За тих 300._ динара ја сам могао да обскрбим себе са свим што ми је било неопходно потребно, и то само неопходно. Плату смо примали тачно сваког првог месеца унапред. Ја сам од плате куповао одмах 30 кутија цигарета, оних мало јевтинијих, мислим да су се звале Космај, затим ималин, калодонт, имао сам новца још за једну или две биоскопске представе : два, три или четири пута месечно, како кад. За годину дана, само ми је старији брат Милутим послао два или три пута по 500.- динара од плате када се запослио после одслужења војног рока. Ни једном нисам био у кафани или сл.

8. В О Ј Н А П А Р А Д А 1950. У ЗАГРЕБУ. Наша комплетна бригада, учествовала је на Првомајској војној паради у Загребу 1950. године.. За параду смо се припремали на Максимиру на некаквом полигону целих месец дана, почев од 1. априла. Учили смо парадни корак. Командант припрема за параду био је неки пуковник Грубор. Парадирамо испред трибине, много ешалона, целокупни састав, свира војна музика маршеве предвиђене за параду. Пролазимо испред трибине, ако то добро одрадимо, пуковник Грубор да похвалу са "врло добро", а ми одговоримо са "стараћу се " или "служимо народу", не сећам се тачно какав је отпоздрав изговаран, за тај дан тај ешалон је вољно. Ако не, терамо све у круг и до времена за ручак. А за храну добијали смо по дупло следовање. Чак смо за доручак имали и пржена јаја. Морали смо да те напоре издржимо, али што је најбитније да народу изгледамо лепо.

Парада Првог маја. Леп сунчан дан. Придолазе ешалони трибини, на трибини државно и војно руководство Хрватске, војна музика само "бије". Наш ешалон стиже до заставице, која обележава почетак парадног корака. Командир нашег ешалона подиже и спушта сабљу, која бљесну на сунцу, а Прке Ужичанин који је био у средини ешалона викну " сад", а ми као један, спуштамо пушке са ножевима на пушкама са рамена на поздрав на десни кук, главу на десно, корак из маршевског у стројеви корак. Корак је "пуцао", тресла се земља. Ножеви на пушкама, њихов врх стоји свакоме до самога десног ува. Кроз разглас чујемо: пролази славна Трећа личка пролетерска бригада, узбуђење на врхунцу.

9.Б Е З Б Е Д Н О С Т. Ради личне безбедности и за "не дај Боже", били смо обавезни да , код излазака у град, носимо војничке ножеве на опасачу на левој страни. То су били ножеви предратне војске, бели, дугачки преко пола метра , у канији, релативно оштри. Куглица на врху каније ударала ме је , при корачању, у колено. Била су таква времена, па је се тако морало. Није се чуло да је неко од наших употребио тај нож у одбрани.

10. П Р О В О К А Ц И Ј А. У Илици, на Чрномерцу, у крају де је и наша касарна, нас неколико питомаца, у фоајеу биоскопа разгледамо рекламне фотосе, чекајући да уђемо на нашу представу. Прилази нам један дечак од десетак година и обраћа нам се са : " ШТА СТЕ ЗИНУЛИ, НИЈЕ ТО СРПСКИ КАЧАМАК". Погледамо, са стране стоји њих неколицина надрданих младића, видимо колико је сати, прећутимо као да нисмо чули шта је овај рекао. Речено нам је -строго, да не смемо започињати кавгу у оваквим и сличним случајевима . У Загребу су углавном сматрали, да онај који носи војничку униформу- да је Србин.

11. Ш Т А  Ћ Е  В О Ј С К А  У  Т Р А М В А Ј У. Ишли смо на неку фудбалску утакмицу на Максимир. Мислим да су играли Партизан и Динамо. Наравно, возимо се трамвајем, од касарне има неколико километара, како би другачије. Трамвај пун као шибица. Једна госпођа са шеширом, гласно протествује, грдећи војску, због гужве. Каже гласно, шта ће војска у трамвају, може она и да иде пешке. Наравно, нико од нас војске, није реаговао.

 12. С Т Р О Ј Е В И М  К О Р А К О М  П О  О Р А С И М А. Жалио се неки сељак, да му ми беремо орасе. На занимања ишли смо и на далеку периферију Загреба, залазили смо и у само сеоско подручје. Стварно, нама није падало ни на памет да нечије воће беремо, па и орасе. А, и шта ће војницима ораси. Бром је био јачи. И једно јутро, а предходну ноћ је падала киша са олујним ветром. На коловозу, куда маршујемо, идемо на занимање, опао само сами орах у власништву тог сељака и у комини и окомишан. Командир вода, командује стројевим кораком. Јао мајко моја, кад је почело да пршти испод наших цокула, само саме попрштене кокице ораха.Нити ми , нити командир не рекосмо ни једну једину реч.

13. "Т Е Н К О В И  С  Л Е В А , Т Е Н К О В И  С  Д Е С Н А". Један од водника, који су у чети за све служили, изузев што нису имали било шта са наставом, водио нас је на неку наставу у Војно училиште на Чрномерцу, преко пута. Нареди он команду стројевим кораком, а ми по договору, оглушимо се и наставимо маршевским кораком. Можете да замислите, како је то изгледало, пуна улица света куда пролазимо. Тај водник, нешто се био нама замерио, заборавио сам шта је било по среди, а није био у праву, бар смо тако сматрали. Сутрадан, командир чете, предратни официр, Словенац, Петер Павле, капетан I класе, води нас ван Загреба, на час Топографије, који предмет је он предавао. Зашли смо на крај неке улице, име је имала по некој српској дивизији, крајња периферија, зашли смо у село. Ту су неке врзинчине, разно разне ограде, бодљикава жица и узбрдица са обе стране коловоза којим пролазимо. И онда пада команда: "тенкови с лева, тенкови са десна" и то по неколико пута. Када су 6 питомаца пала у несвест, командир је наредио постројавање, вратио нас у касарну, и ни једну нам реч није рекао.

14. Ч Е Ш А Р О Ш И. Најпознатији чешарош је био Бранко Петровић из Крагујевца. Али, унапред да кажем да је био велика другарчина, пријатан за друштво. Међутим, како се он сналазио. Када примимо плату, он купи две-три кутије цигарета, на одморима, иде од једног до другог и дели цигарете. После тога, до краја месеца не купује цигарете. На одморима, приђе групи, одмах маши руку првоме до себе, узме цигарету, чукне је и облизне, пали , без и једне речи.

15. Н А Ј Б О Љ И   П И Т О М А Ц. Најбољи питомац у нашој митраљеској чети био је Јован Петровић, из Бечња или Мрчајеваца код Чачка. И ја и још доста њих имали смо из свих предмета десетке, такође и Јован. Ипак је Јован био најбољи међу нама. Био је снажне конституције и интелигентан. Једне прилике, на такмичењу заузимања положаја митраљеског оделења на удаљености од близу два километра, Јован је стигао први. Али како први. Он је све сам носио митраљез, док су се у другим оделењима смењивала по цела десетина, и опет је први изнео митраљез на положај. Био је и потиштен, меланхоличан. А, и не био. Отац му је тада био на робији, да ли због неуласка у СРЗ, или због неизмиреног откупа, не знам, био му је отац богати сељак. Ваљда је хтео да покаже, шта је , ко је

16. С А  К Р И В И М  В Р А Т О М  Б У Д У Ћ И  О Ф И Ц И Р. Један од нас- питомац, био је негде из неког града око Велике Мораве, имао је крив врат. Глава му је падала на једно од рамена. Питали смо се, како је он могао бити регрутован и то за будућег официра. Па, он је био очигледан пример да није способан за војску. Он је значи убедио регрутну комисију. Каква су онда била времена. Сматрало се да мушкарац, који није служио војску, није ни зашта, да не може ни да се ожени.

А сада, толико младића избегава да научи да рукује оружјем. Па ко ће да нам брани државу сутра када то буде потребно. Ко ће таквоме да брани његову породицу. Погрешно је мислити, да ће нас неко други бранити. Погрешно је мислити да ће професионална војска моћи да брани отаџбину. Отаџбина се може бранити само општом мобилизацијом. Кога ћемо ми када затреба да мобилишемо, када нам мушкарци не знају да рукују оружјем, нити знају било шта о ратним вештинама. Када су нам заузели Косово, нама није могла да помогне ни велика и братска Русија. Грчка је мало већа од Србије а има под оружјем 700000 војника, а ми хоћемо са 24000 војника да будемо безбедни. Не верујем. Професионални војници могу боље да рукују са компликованим борбеним системима. Али краљица рата је пешадија. Територија коју запоседне пешадија тек је тада освојена. Значи, сваког мушкарца би требало обучити да може да рукује са основним пешадијским наоружањем и са основном обуком ратовања- за не дај Боже.

 17.Т О П О Г Р А Ф И Ј А. Топографију нам је предавао командир чете, Словенац, Петер Павле, капетан I класе, предратни официр. На часу капетан објашњава читање топографских карата. Каже: ако су на карти два знака цркве, значи да се ради о засеоку, а ако су три знака ради се о селу. Ја устанем и ставим примедбу: у мом селу нема црква, нема ни у суседним селима, наша црква је у граду Чачку. Капетан је слегнуо раменима, ништа није умео да нам каже. Видим да се чудио, како да село нема ни једну цркву. Тако је било код нас у Србији, а очигледно да је у Словенији ситуација била сасвим другачија.

18. У  П О Д Р У М И М А  К А С А Р Н Е  У Х А П Ш Е Н И  О Ф И Ц И Р И. Једне прилике ишли смо у круг неке касарне ближе центру Загреба. Пролазили смо поред подрума једног од касарнских објеката. Видимо много начичканих глава иза решетака, радило се о официрима, били су препознатљиви по косама на главама, јер војници су били шишани до главе- нуларицом. Кроз строј проструја жамор да се ради о ухапшеним официрама по линији ИБ-а. Није било коментара. Видели - нисмо видели.

Забележио по сећању, дана 5. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ПРЕДСЕДНИКА И ГЕН СЕКРЕТАРА,

Поштована господо,

Можда нисте у стриктној обавези да примењујете чл. 10 Устава, да пишете ћирилицом. Али, обзиром на друштвени значај вашег удружења и делатност којом се ваши чланови баве, морали би сте , ако ништа, дати предност ћирилици, а не латиници.

Верујте, ваш ЛОГО на латиници, не пристаје називу и држави у којој је. Што би се рекло стоји " Ко пилету сисе".

Ако Бога знате. Ако Ви не штитите наше традиционално писмо, па ко ће. Немојте давати лош пример. Писмо ћирилицу су нам истиснули из употребе, разно-разни скоројевићи.

Како ја гледам на ствари. Они који не пишу ћирилицом само показују колико су полуписмени. Они хоће да кажу, како они знају и латиницу. Како протумачити, када је фирма фризернице у српском селу написана латиницом, него да се ради о полуписменој особи.

Напротив, новинари представљају један од стубова културе једнога народа.

Довољно сам вам рекао.

Много поздрава,

ован Шолајић, Чачак