НЕМАЦ МИТРАЉИРА ИЗ БУНКЕРА ПО МЕНИ, ТУЧЕ РАФАЛНО И НЕПРЕКИДНО

Непосредно пред ослобођење Чачка у Другом светском рату, у месецу новембру 1944. године, сви смо били у бежанији, изузев оца Иванка и најмлађе сестре Вере. Они су остали у кући у селу Кулиновцима, селу покрај Чачка, да чувају иметак по цену живота, а ми остали укућани одемо преко брда у суседно село Атеницу у бежанију.

Мада је " мирисало " да ће сваки дан или час да се одигра одлучујућа битка за ослобођење Чачка, примећује се крај колони одступајућих трупа немачке Групе армија Е из Грчке, које већ два месеца одступају кроз Чачак, омладина се ипак на неки начин забавља.

Радило се о неком "комишању" или прелу са игранком. Мој старији брат Милутин хоће да иде на ту игранку, али треба и да се лепше обуче. Он није смео да иде кући за преобуку, имао је 19. година, а такав да се појави у зони наше куће није било ни говора.

Брат Милутин убеди мене да ја одем по његову "парадну " одећу. Договорили смо се којим путем да приђем нашој кући, да се прикрадем, да ме не би приметили Немци из бункера, који се налазио на 150 до 200 метара испод куће, где се сада налази Дечје обданиште, уз то простор је брисан и са опалим лишћем. Ја сам био клинар са 15. година.

Када сам излазио из куће, мада сам се кретао кријући се, Немци из бункера ме ипак примете.

Кућа нам је на брегу, са друге стране брега велика низбрдица која води у поток, а поток је у нивоу бункера. Један отвор бункера нишани у кућу, а други таман на супротну низбрдицу и поток. Одмах су отворили ватру из "шарца" и то рафално и непрекидно. У дворишту и није било толико опасно, јер су ме заклонили објекти, али када сам почео да трчим по поменутој низбрдици, са воћака опадају гранчице погођене мецима, меци фијучу око ушију, ја сам јурио кроз шуму метака, мислим да сам нека мала стабла и прескакао. Митраљез је тукао по мени непрекидно све док нисам зашао у велики комлекс шума, где се налази и наш забран. Успео сам да одећу брату донесем, али за мало да главу изгубим.

Немци нису дирали тату и сестру: Оценили су да су то сељаци који опслужују домаћинство, па они су се по цели дан кретали по дворишту, али су пратили шта се догађа. И када су угледали мене, трећу особу, био сам им сумњив. Нису ме дирали у доласку, а видели су ме сигурно, већ када сам одлазио из куће, што је већ било сумњиво

Забележио по сећању, дана 8. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ВЕШАЊЕ СИМЕ САРАГЕ, СТОЛАРСКОГ РАДНИКА, У ЧАЧКУ, 1942. ГОДИНЕ

У пролеће 1942. године, на ондашњем Вашаришту, у центру Чачка, Немци су обесили Сима Сарагу, столарског радника /СССР, како се подписивао/.

Немци су направили огромну бину и на њој вешала, са широким степеништем, јер је бина по прилично високо била подигнута изнад тла, у делу Вашаришта близу Љујића магацина.

Поврх Вашаришта, била је и Зелена пијаца, вероватно је био петак, пијачни дан у Чачку, а на пијацу много грађана. Вероватно да су Немци и одабрали овај дан да би обезбедили што веће присуство грађана. И ја сам био један од њих. Вероватно да сам нешто на пијаци продавао од зелениша, што сам у ратно време често чинио.

Све су нас са пушкама на готовс потерали ка направљеним вешалима. Направили смо полукруг око бине на удаљености одприлике око 50. метара. А са унутрашње стране полукруга у нас уперене пушке на готовс војника Немаца и наше полиције у зеленим униформама, звали смо их Недићевцима, у два реда.

У том из улице Ломине, ишла је упарађена колона на челу са Симом Сарагом. Он иде напред са ланцима на ногама и рукама, качкет на глави , црн у лицу, усправан, достојанствен, а прати га четири колоне војника, две колоне Немаца и две колоне војника у зеленим униформама.

На бини много Немаца официра, било их је и са вишим чиновима. Сима Сарага се сам пење на бину и стаје испод вешала. Поред њега егзекутор, један Чачанин, заборавио сам му име. Испред бине, многи филмски сниматељи и фоторепортери Немци снимају цео церемонијал. Само су Немци снимали .

Немачки официр је читао пресуду неког Немачког војног суда из Краљева, а преводилац је у пасусима преводио на српски језик.Сима Сарага се осуђује на смрт вешањем, зато што је као партизан ратовао против Немачке војне силе, управо у том смислу.

Када је џелат пришао и почео да ставља омчу око врата Сими Сараги, овај је дижући руке у вис колико их је могао дићи, почео да говори јако што га је грло носило: да он није усташа, да је Србин, да живи Совјетски Савез, да живи Црвена Армија и ту му је глас пресечен / колико ми је познато Сима Сарага, је био избеглица/

Немачка прецизност и невиђена достојанственост Симе Сараге су на мене оставеле снажан утисак, тако нешто сам видео само у Руским ратним филмовима.

У Чачку једна улица носи име Симе Сараге, а до скоро и једно столарско предузеће, које је интеграцијом са Слободом изгубило име.

Забележио по сећању, дана 7. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак.

СТИПЕ МЕСИЋА СТРИЦ ,У БОРБАМА ЗАЧАЧАК 1944. ГОДИНЕ

У дворишту наше куће у селу Кулиновцима покрај Чачка, удаљеној свега 200 метара од старог пута Чачак - Краљево, можда је био месец новембар 1944. године, био се сместио некакав штаб неке нама непознате војске. Ту су радио станице, телефони, курири, ужурбаност.

А, Немци, Група армија Е, поменутим путем одступају из Грчке већ пуна два месеца дан и ноћ. Кућа нам је на малој узвишици, доминира, а и у дворишту је било доста разно- разних објеката, између осталих и 3. куће. Због тога су ваљда и избрали да се ту сместе, не марећи што немачка колона пролази на домак.

Војска је била обучена у униформе предратне Југословенске војске, официри су на шајкачама имали кокарде и еполете на нараменицама. Ми смо их гледали са подозрењем, а они нама деци кажу не бојте се нисмо ми четници. Сутра ми идемо да заузмемо Чачак, напашћемо Немце.

Сутра дан стварно се чула борба у Чачку. То је ова јединица напала Немце из правца Чачанског гробља, стигла до центра града - до Главне поште. Међутим, Немци у контра нападу, ову јединицу потисну и истерају из града, уз огромне губитке исте.

Пошто је јединица била десеткована, буде расформирана, а остатак људства уђе у састав више бригада које су ратовале на овом простору.

О чему се ради. Ова јединица је формирана у СССР - у , звала се Југословенска бригада. Била је формирана од заробљеника усташких јединица које су ратовале код Стаљинграда против Црвене Армије. Јединицом је командовао ппуковник Марко Месић, стриц Стипе Месића, бившег Председника Хрватске.

Много година касније о овоме сам прочитао у штампи- да се радило о тој војсци, а и испричао ми је лично и Ђорђевић, мој познаник са студија Економије у Београду, ондашњи командант IV црногорске пролетерске бригаде, која је ратовала тада на овом простору.

Забележио по сећању , дана 7. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ШЕСТОРИЦА РОЂЕНЕ БРАЋЕ ВРАТИЛА СЕ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА ЖИВА И ЗДРАВА

Из фамилије Чакаревића , из Котраже у Драгачеву, из једне куће, у Први светски рат отишли су да бране Отаџбину, шсторица рођене браће . Мајка, удовица испратила је свих 6. синова у рат како доликује.

Све време трајања рата , мајка се у свакој прилици молила Богу и говорила да њени синови не могу да погину и да морају да се врате живи и здрави кући. Говорила је и певала о томе на сеоским прелима, на копањима. Не смеју да погину и не смеју.

Заврши се рат. Преживели- демобилисани враћају се кућама, појединачно и у групама. Како који стигне, чује се кукњава у појединим кућама. То саопштавају неким породицама о погибији њихових војника. А мајка Чакаревића, иде и говори како њени синови сви морају да се врате. И почеше да се враћају појединачно, један за другим и свих шесторица се врате живи и здрави кући.

Ова мајка је успела да молитвама сачува свих 6, синова - ратника, што многим мајкама није успело.

Ово ми је испричао Петар Ивановић, дипл.ек. из Чачка, за случај својих ујака Чакаревића.

Забележио по сећању, дана 7. јуна 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ГУВЕРНЕРА НАРОДНЕ БАНКЕ СРБИЈЕ

Поштовани г- не гувернеру, У данашњој "ПОЛИТИЦИ " објавили сте Обавештење о правним лицима која су обуставила плаћања са стањем на дан 31. 5. 2010.

Обавештење је објавњено на латиници, а по Уставу, ви као државна институција сте у обавези да пишете на ћириличном писму.

Агенција за привредне регистре, која је под вашом ингеренцијом, у актима о оснивању фирми, називе привредних субјеката пишу латиницом. Када сам им ставио примедбу зашто су назив моје фирме написали латиницом, ако сам њој доставио акта исписана ћирилицом, одговорили су ми да им је тако програмирано.

Наопако је г- не гувернеру, да се Устав крши од стране програмера- програмер јачи од Устава.

Не треба да нас чуди што су нам табле фирми тако исписане, да не можете ни по чему да закључите у којој сте држави.

Опростите што сам вам узео мало времена.

Поздрав, Јован Шолајић, Чачак .

Поштовани г-не Збиљићу,

Замолио бих вас , да ми одговорите на следеће питање: Да ли је правилно рећи: председница Народне скупштине, народна посланица, министарка, директорка, итд. Ако у Уставу пише да се на челу Народне скупштине налази председник, ако је Парламент састављен од 250 посланика, ако је на челу Државе председник, исто на челу Владе председник, да Владу чине министри, итд,

Значи, положаји и радна места , у Уставу, су прописана у мушком роду. Ако у дипломама пише: доктор, дипл.маш. инжењер, итд., и овде су звања и занимања прописана у мушком роду. Да ли је онда у реду рећи . Славица Ђукић Дејановић, председница, ако у Уставу пише положај- звање тог лица је председник. Њен положај и звање се читају из акта о оснивању те институције. Ако у акту пише председник, онда је звање председница неадекватно- противно слову Устава. Ако у државним актима стоји Министар , а испод потпис министра женског рода, зашто у новинама пишу министарка.

 На крају, моје је мишљење, да испред или иза имена и презимена државног функционера и у свим другим случајевима треба да пише назив или име функције коју обавља из акта о оснивању те институције, а не да се руководи којег је пола дотична особа.

У ствари најправилније би било рећи: г- ђа Славица Ђукић Дамјановић, председник Народне скупштине, г-ђа Јована Петровић, народни посланик, г- ца Милена Ускоковић, професор српског језика, г- ца Ана Јанковић, полицајац, г- ца Перса Јовановић, поручник Војске Србије, итд.

Треба рећи : има реч или дајем реч г- ђи Јелени Марковић, народном посланику, или г- ђи Олги Мариновић, министру финансија.

Питам се само, због чега се у средствима информисања, особе не титулишу са г-нин, г- ђа, г- ица, ако смо из употребе избацили друг и другарица.

Хоћу да о овоме пишем надлежнима, па сам хтео Ваше мишљење, као стрчњака за српски језик, а ја нисам тај. Не могу више да слушам и читам та пед.......ња.

Много вам хвала унапред.

Поздрав: Јован Шолајић, Чачак

ЗА МИНИСТРА ЗДРАВЉА, Г- НА МИЛОСАВЉЕВИЋА, ЛИЧНО

Поштовани г - не министре,

Опростите, г- не министре. Постављам питање, због чега ваше установе : болнице, домови здравља, итд., и даље, после доношења новог Устава 2006. године, пишу углавном латиничним писмом. У обавези су да пишу ћирилицом, по чл. 10 Устава.

Некако може да се разуме, за оно што је написано пре доношења новог Устава, али није у реду да ваше установе и дан - данас пишу латиницом. Латинично писмо видимо на сваком кораку: на амбулантним колима, на таблама назива фирми, на обрасцима, на разним обавештењима, на рецептима, итд. итд.

Примера ради: јуче сам добио рецепте за лекове у Дому здравља у Чачку, који су компјутеризовани, али уз примену латинице. У ходницима обавештења за грађане исписана су латиницом. Има се утисак као да примена писма није обавезујућа за ваше установе., можда оне и не знају за уставну обавезу, јер код толиких послова ко ће још да чита и Устав, а можда им није ни наређено од вашег министарства шта им је чинити.

По Уставу све што ваше установе пишу морају написати ћирилицом и то за целу територију Републике, а и латиницом ако је то Законом прописано на основу Устава.

Верујте г - не министре, мада су за некога ово ситнице, ако нешто може и овако и онако, а УСТАВ је у питању, не дозволите да те и ситнице кваре утисак код грађана о ИНСТИТУЦИЈИ.

Хвала вам што сте ме саслушали.

Много поздрава, С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

 Ово писмо сам објавио на моме Блог-у - РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ЧАЧАНИНА - jovansolajic.blog.rs / blog / jovansolajic

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче, молим да у вашој рубрици објавите следеће :

ДА ЛИ ЈЕ НАБАВКА УНИФОРМИ И ШЛЕМОВА ЗА ВОЈСКУ ИЗ ИНОСТРАНСТВА У РЕДУ ?

Читамо у новинама , пре неки дан, да ће наша војска да увози униформе и шлемове из Хрватске. 

Нисам могао да поверујем својим очима ? Зар је могуће и да се нешто тако да и помислити.

Пре неколико дана, председник Републике Борис Тадић, рече да је првенствени задатак наше памети и привреде, да се отварају нова радна места и да се оживи наша индустрија и привреда у целини. А министарство одбране, контра Председнику, размишља да увози и најобичнију војну опрему.

Вероватно је да смо шили униформе за војску и у 19. веку, а знам да смо шлемове производили пре Другог светског рата у ВТЗ - у у Чачку.

Држава мора превасходно да штити домаћу индустрију, да јој да бар мале привилегије, да може на тржишту да опстане. У свету конкуренција је убитачна. Мали и још неразвијени немају шансе за опстанак ако их држава не помогне. Питамо се само ко је крив што смо скоро уништили сву индустрију. Сиптоматично је што су нам уништене фабрике које су били и добри извозници, значи биле су конкурентне.Циљ развијенијих привреда је остварен. Позатварали су фабрике слабијих и отворили сва врата за извоз својих производа.

Невероватно је господо државни руководиоци, да смо прошле године слушали како је цена пшенице у неким суседним земљама нижа од наше цене, и да наши сељаци не треба да се буне, малте - не ако треба увозићемо и пшеницу. Јелда, да ово нема везе ни са памећу ни са економијом.

Питам се само, да ли наше државно руководство има било какав усаглашен и усвојен план изласка из ове кризе, или се и даље наставља по старом. Министри и Влада и треба да се борбом мишљења изборе за најбоља решења шта им је чинити, али у народ морају изаћи са јединственим ставом. Слушамо и читамо свакога дана - један министар сматра да ћемо одмрзнути плате и пензије, а други каже да их не можемо одмрзавати и слично.

Министри , а то важи и за старије од министра, треба и морају да се боре за своје ставове код доношења одлука од значаја за народ и Државу. А, ако се не уважи њихово гледиште, једина је солуција да такав да оставку.

Има се утисак, господо народни представници и изабраници од народа, да уместо ДРЖАВНЕ ПОЛИТИКЕ водите ПАРТИЈСКЕ ПОЛИТИКЕ.Памет у главу, господо. .

Ако је нешто сувишно, по вама, можете да избаците.

Хвала унапред. Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо сам објавио на моме БЛОГ-у РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ЧАЧАНИНА:jovansolajic.blog.rs / blog / jovansolajic

Ово писмо ПОЛИТИКА није објавила.

У Политици од 8. јуна т. г. објављено је да је министар одбране Шутановац био у посети Хрватској и да га је примио Председник републике Иво Јосиповић. Да није можда био због куповине униформи и шлемова ? Свашта !

ПАУНОВИ И СРНЕ " ШПАЦИРАЈУ " У КРУГУ ЗАВОДА

Техничко-ремонтни завод у Чачку. Шестдесетих година прошлога века. Круг Завода са уређеним улицама и стазама., пун зеленила и разноразног дрвећа.Једном речју лепота једна.

Долазимо на посао, обично је то било поприлично рано, и шта нас чека. Паунови и паунице са раширеним прелепим крилима, поносно газе по парковима и коловозима и стазама, крећу се између нас који стижемо на посао, без икаквог страха. Даље, срне и јелени као нешто траже по трави. Толико лепоте у таквој природи животиња и дрвећа, да све то делује нестварно, као да је фотоморгана.

Заслужан за ово уживање искључиво припада Станиши Јовановићу, потпуковнику ЈНА, начелнику Општег сектора ТРЗ-а, из Београда, иначе родом из Такова. Знам да Завод није платио набавку животиња, он је их набављао од пријатеља, нарочито ловаца.

 Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

МОЈ БРАТ МИЛУТИН НА БРИОНИМА 1949. ГОДИНЕ

Мој старији брат Милутин / 1925 - 1998 /, служио је војску у Гарди у Београду у ПА артиљерији, у класи првих послератних регрута, у времену од 1946 - 1949. године, укупно 3. године и 3. месеца.

После ко зна колико година, када је јавности речено за острво Бриони, мој брат Милутин нам је, тек тада, испричао како је он био на Брионима.

Те 1949. године, Тито је из Београда путовао за Брионе. У првом и у последњем возу на вагонима противавионски топови и он у посади топова, а у средини 3. композиције Плавога воза. А поред пруге, од Београда до Пуле, војска са обе стране пруге, на одређеној удаљености, обезбеђује пролазак . Све војник до војника, тако рећи.

Ја сам неколико пута ишао да брата посетим у Топчидер, те 1949. године, и увек су ми говорили да је на неким маневрима. А писма су стизала из Београда.

На Брионима су се провели одлично и са пуно хвале за природу, животиње и уређеност на острву.

Забележио по сећању приче брата Милутина, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ОН ЋЕ ПОКУШАТИ ДА БЕЖИ, А ТИ ЗНАЈ ШТА ТИ ЈЕ ЧИНИТИ

Негде у месецу марту или априлу 1945. године, као борац Трећег батаљона Четврте српске бригаде КНОЈ-а, учествовао сам у претраживању и хватању остатака четника, који су се крили у планини Јелици јужно од Чачка.

Пронашли смо једнога, који није био четник, већ само симпатизер и командир одреди мене да га спроведем у штаб. Ја сам њега препознао, он мене није. Био је човек зрелих година, ожењен, отац, био сам веома млад са тек навршених 15. година живота. Командир ми је рекао да ће он вероватно да покуша да бежи и да знам шта ми је чинити. После низа година, тек сам схватио шта сам требао да урадим. Напротив, ја не само да сам га уљудно водио, већ сам му успут давао храну и воду. Одвезивао сам га. Нисам осећао да ми од њега прети некаква опасност.

Колико знам он није био осуђен, одгајио је децу, одшколовао их је, постали су угледни чланови друштва. Никада му нисам рекао да сам га спроводио , нити сам његовој деци то рекао. О овоме нико не зна. Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ПОСМРТНИ ГОВОР МАЈКЕ ЈОВАНКЕ ПОВОДОМ СМРТИ СИНА РАДА 1942. ГОДИНЕ 

Почетком 1942. године, код Трнавске школе у селу Трнави код Чачка, четници су стрељали Рада Азањца, студента права, комесара чете у партизанском  одреду " Др. Драгиша Мишовић ".

Рада је одгајила мајка Јованка , са још  троје деце: Душана, Дену и Душанку, /отац им је несрећно страдао/, радећи најтеже послове да их прехрани. Јованка је ипак сву децу школовала. Раде је знао стране језике. Раде је лети радио са грађевинцима да би зарадио новац за своје студије.

Моја мајка Милева, жена земљорадника Иванка из Кулиноваца, села крај Чачка, продавала је млеко градским породицама, разносећи га у кантама  / емајлираним или алуминијумским/ свако јутро по кућама.Тако су се моја мајка и Јованка упознале и постале велике пријатељице, постале су посестриме - чак су и измешале крв. Наше породице су биле веома блиске.

На сахрани мога деде Благоја / 1859 - 1942 / , који је умро  6. јуна 1942. године, на Гробљу у Кулиновцима, мајка Јованка, узе реч и одржа посмртни говор.Говорила је о своме сину Раду, из главе је рецитовала стихове, којима је опевала цео живот сина. Толико памети од једне просте жене и толико храбрости да у брк непријатељу пркоси  усред рата је вероватно јединствен случај.

У Чачку једна књижара и једна улица носе име Рада Азањца.Брат Радов Душан, књижевник, провео је ратно време у логору у Норвешкој, вратио  се у Југославију као комесар или командант Југ.партиз. бригаде. Једна од ћерки Јованкиних удала се за чувеног генерала из рата Ђока Јованића.

Забележио по сећању, дана 31. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

НА МОРУ БЕЗ КУПАЋИХ ГАЋИЦА 1948. ГОДИНЕ

Војно предузеће " Боба Милетић " из Чачка , упути ме на море 1948. године. Био је крај септембра или почетак октобра месеца, време још летње.. Немам купаће гаћице. Обиђем цео Чачак, нема гаћица у продаји и то на тачкице. Консултујем неке пријатеље, немам решење. Председник Среског одбора Савеза синдиката Славољуб Миловановић путује са мном , у истој смо партији. Питам и њега шта да радим, а он каже да и он нема гаћице, али да ће мо их моћи да купимо у Сплиту и да се не секирам

Стигнемо у Каштел стари у Радничко одмаралиште ССЈ, пре рата је било Чешко власништво, где је летовала само буржоазија, тако су нам испричали. Да је дошло време да радничка класа сада ужива у овим благодетима.

Сутра дан, одемо Славо и Ја у Сплит. Нема у продаји гаћица, цео Сплит обиђемо.. На мору сам , а не могу да се купам. Увече, нас неколико који смо били исте среће, који смо били без гаћа, одемо у неку увалу, свучемо одело, останемо у дугачким гаћама, заврнемо их до колена, уђемо до колена у воду, мало се испрскамо и то је било све. Моје прве слике са мора, нису купалачке, већ у оделу.

Одмаралиште је велелепно. Храна изванредна, пет оброка дневно. Могућност бављења свим могућим спортовима. Незаборавно, али шта вреди када нисам могао да се купам. И све бесплатно, па и превоз железницом.

Мајка Милева није могла да нађе парче платна, да би ми нека шнајдерка било како сашила купаће гаћице.

Забележио по сећању, дана 28. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ИЗЛЕЧИО САМ НОГЕ НА ЗАПАДНОЈ МОРАВИ 1945. ГОДИНЕ

После повратка из Рата, у којем сам био као добровољац / 1929. годиште/, те 1945. године, осим што нисам имао више од 35. кгр,, ноге су ми биле јако отекле, као "ступе".

Отечене су биле од изнад колена закључно са стопалима. И не биле, сећам се да сам се за неколико месеци, колико сам био у рату, само једном окупао и без пресвлачења веша. Имао сам на ногама немачке артиљеријске чизме, које сам ретким приликама могао да изујем.

Мама Милева ме одведе код неког лекара /мислим да је био Др Зарић/ и овај ме прегледа и препоручи. На Мораву: сунчање, врући песак и купање сваки дан. И ја цело лето 1945. године, ништа нисам радио , одлазио сам на Мораву сваки дан , сунчајући се и купајући. Ноге сам затрпавао са врућим ситним песком. Свакога дана је било боље и боље и једнога дана отока више није било. Могао сам на ноге нормално.

Хвала Богу дуго су ме добро служиле.

Забележио по сећању, дана 28. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак