КУПАЊЕ НА ЗАПАДНОЈ МОРАВИ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Пре Другог светског рата , купали смо се на Западној Морави, у реону Прелића, у Кулиновачком пољу, одмах низводно од урбаног дела Чачка.

Отац Иванко је изузетно волео да се купа и сунча на Морави. Недељом и празницима када се не ради у пољу, отац нас све шесторо деце потрпа у сеоска дрвена кола са канатама са упрегнутим кравама. Волове нисмо имали, задња два пара волова липсала су 1930. године, од великих напора у превлачењу материјала за зидање наше нове куће. Некад са нама је ишла и мајка Милева, а за деду Благоја и бабу Живану не сећам се.

У кола потерамо свега и свачега за битисање целога дана на Морави. Неки пут смо и кували ручак на плажи, обично ретки шарени пасуљ или видовац са сувим свињским месом и сланином и по могућству погача од јечменог или пшеничног црног башна, ако не , бела проја.

На купање потерамо доста свакојаког сезонског воћа, кога смо имали свих врста и у изобиљу. Поред шљива, крушака , летњих јабука, највише смо јели лубенице и диње. Тата је увек гајио и лубенице и диње, а није их никада терао на пијац за продају. Знали смо да за дан поједемо и преко 10 . лубеница и диња. Лубенице држимо у води или испод неке врбе и мало- мало кришка лубенице је у залогајима.

Вода чиста прозрачна плавичасто- зеленкаста, могла је да се пије, топла. Ми деца смо и пили моравску воду намерно или ненамерно. Врућ песак.

Ниво воде је био увек задовољавајући, знам по томе, што тата није могао са колима да пређе на другу обалу Мораве где хоће, већ само на делу где је река широка и са спрудовима. Како се звало место где се прелази река колима има одговарајуће име, али сада не могу да се сетим које.

Многе сандолине, са једним или два веслача, по цео дан парају површину воде, узводно и низводно реком, лепота божја.

Мене нико није учио да пливам, нити се сећам да је неко дете учено да плива. Како памтим за себе, ја сам знао да пливам.

На Морави остајемо до саме вечери - враћамо се кући по хладовини.

Забележио по сећању, дана 28. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КАКО СМО ОДЛАЗИЛИ НА ОДСЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА 1949. ГОДИНЕ

На одслужење војног рока одлазило се у години у којој регрут пуни 20. година живота и сви у месецу октобру.

Нема никаквог испраћаја. Обавезан је био прописани ,унифицирани за целу Армију, дрвени кофер, величине отприлке пола са пола метра.

Општи војни рок је био 2. године, а за неке, Гарду 3. године, за Морнарицу 4. године итд. Ја сам мало био у партизанима, па сам тако требао да дослужим још једну годину рока, па ме регрутоваше на годину дана у ШРО..

Чин регрутације је био апсолутно тајан. Идеш на одслужење војног рока, не знаш ни у који род, ни где идеш, нити било шта. Моја генерација из Чачка возом одлази у Краљево, у Краљеву се скупимо са околних места, направи се дугачка композиција. Воз само са фургонима. У фургонима седимо на поду, и чува нас један наоружани војник. Воз путује, све затворено, ми немамо појма на коју страну идемо. Стигнемо у Загреб. Моја јединица је батаљон Пешадијске школе резервних официра, у 3- ћој личкој пролетерској бригади., 6- те личке пролетерске дивизије.

Одводе нас негде на купање и облачење. Прво се свлачимо до гола. Затим нас брица шиша машиницом на нуларицу. Онда улазимо у просторију за купање. Са таванице "море" тушева. И онда обавезно, час топла, час хладна вода. На изласку дају нам да се обујемо и обучемо. Редом, војник ти баца у руке, панталоне, други блузу, итд. итд., не гледајући на величину. И онда настаје трка и гужва замене одеће. Ипак један број оста, а да се није обукао и обуо како треба.Видиш, код некога предугачке панталоне, код другог велика капа, итд.

Када смо се обули и обукли, стојимо по групама и причамо о свему и свачему. Ошишани, са не баш новом одећом, изгледали смо као Авети. Једнога до мене који је стајао питам одакле је. А, он ће мени: па побогу Шолаја, питаш одакле сам, а све време путовасмо заједно из Чачка довде, Ни мајка нас не би познала, тако смо изгледали. И да се зна, били смо сви мршави, не сећам се да је иједан био пуначак.

Забележио по сећању, дана 27. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ИЗГУБИО САМ ПАРТИЈСКА ДОКУМЕНТА 1949. ГОДИНЕ

У јануару месецу 1949. године, Градски комитет КПЈ за град Чачак, упути мене на кратко школовање у Београд. Упути ме у Школу , или Курс , за новинаре , која је била при ЦК КПС.

Први пут путујем за Београд. Седиште ЦК КПС се налазило у улици Краља Милутина бр. 8. Са собом сам понео партијску књижицу и упут Градског комитета и друга документа. Партија је још била илегална, и партијска документа, нису смела да се носе са собом слободно, већ су морала да буду ушивена у одећи.

Ја коверат не ушијем у одећу, већ га ставим у новчаник. Да бих се рано јавио на одредиште, пошао сам ћиром после подне за Београд. Испрате ме доста њих из фамилије. Поред моје целе плате коју сам примио, добијем од фамилије доста новца - да ми се нађе, бар за још две моје плате, У Београд стигнем око пола ноћи. Још у пристизању у Железничку станицу, кондуктер ходником вагона виче: " спремите карте за преглед" Карте је контролисала милиција и жел. особље, на изласку из Железничке станице. Ја, узмем карту из новчаника у руке и, као, новчаник вратим у умутрашњи џеп микадо капута. Уђем у трамвај двојку, у џеп за новчаник, новчаника нема. Као да ме је гром погодио. Куда ћу сада. Без докумената и без новца. Један човек извади 2. динара и плати карту за мене . Изађем на Тргу Маркса и Енгелса. Пређем на Теразије, уђем у један улаз неке велике грађевине и остатак ноћи пробавим седећи на коферу при цичи зими.

Рано сутрадан одем до зграде ЦК КПС. Јавим се кадровику ЦК, некој другарици, причали су да је Народни херој. Јако лепо ме прими, и без докумената. Пошао сам у Школу, као и сви остали, а било нас је свега 17 - ро из целе Републике. Али нисам могао да присуствујем партијским састанцима.

После отприлике 3. месеца, стигну дописи из Градског комитета и из Секретаријата ун. послова из Чачка, да се јавим да преузмем документа. а од новца ништа. У Комитету ме прими неки Јованић, држао је ноге на писаћем столу, а ја стојим као обичан бедник. Држа ми придику, да су људи гинули због докумената, итд. И сад ми се гади када се сетим тога. А тај Јованић је био од мене старији само 2. године. Иначе, секретар Градског комитета био је Ратко Трипковић, носилац Споменице 1941, који ме свакако не би тако примио.

Тако, сада са партијским документима, присуствујем партијском састанку. Прва и једина тачка дневног реда - мој случај. У Статуту партије пише да за губљење партијских докумената једина казна је искључење из партије. Како да ме искључе када сам ја на школовању при ЦК КПС. Кадровик, много добра другарица, она ме је све време тешила и да се не секирам, предложи да ме казне са строгим јавним укором пред искључење, што колеге прихватише.

Становали смо у неком павиљону у улици Милоша Поцерца, а хранили смо се у студентској мензи " Ибар" у Македонској улици. Професори су нам били предавачи са Универзитета и најпознатији новинари Југославије, сада се само сећам познатог новинара Јаша Левија. На предавањима увек је седела ту и једна особа из ЦК. Сећам се плавих коверата, на којима је писало име и презиме предавача и износ : 3.ооо.- динара за два повезана часа. По завршеном предавању та другарица даје тај коверат предавачу, без потписа, уз обострани смешак.Моја месечна плата је била 2.700.- динара !

Наредне године казна ми је брисана на војним маневрима на Кордуну, у 3 - ћој личкој пролетерској бригади, 6- те личке пролетерске дивизије, у Школи резервних официра , Четврта класа.

Забележио по сећању, дана 27. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ШКОЛСКЕ ДРУГАРИЦЕ У ТРЕШЊАМА

Било је пролеће 1946. године. Учио сам 6- ти разред Мушке гимназије у Чачку, у оделењу " ратом ометених ученика. ". Са нама су училе и 3. другарице : Рада Милошевић, Бранка Обреновић и Милена Карапанџа, избеглица из Босне.

Мој отац Иванко био је познати и велики произвођач трешања, из села Кулиноваца, села покрај Чачка. Отац је гајио све врсте трешања, почев од раних мајских, до трешања "рскавци" за справљање слатка. Свакога дана знао сам да понесем трешања у школу. И наравно као прави џентлемен, са трешњама сам послуживао, пре свих , другарице.

Једнога дана све три изразе жељу да ми буду гости и да дођу на село у трешње. Врло радо сам их повео.Отишли смо пешке до села. Најбоље и највећи број трешања био је на имању "Радовина " и то на брду на делу имања које смо звали "на врх башче". Пут до трешања нас је водио поред велике њиве испод самога брда. А, у њиви 20- так копача окопавају кукуруз. Све сами младићи и девојке- сељаци. Када смо наишли поред њих, сви су стали са копањем, уз разно разне речи добацивања, а ја да у земљу пропадем. Био сам изузетно стидан дечко. Њих три лепе девојке, а ја дечкић међу њима.

Када смо стигли до трешања, одмах су се попеле на најзрелију, најпунију рода и по изгледу лакашну за пентрање трешњу. Ја сам био ту само да им правим друштво. А оне мени у један глас : Шолаја, тако су ме звали, немој да стојиш ту испод трешње, ми смо без гаћа, уз громогласан кикот. Опет ја да у земљу пропаднем. Млад сам , зелен, са 16. година, а оне зреле девојке , чак и старије од мене, бар за по 2-3 године.  Могле су да ме ишчикавају колико су хтеле. Можда су се са мном " зезале ", мада можда и стварно да су биле без гаћа. Не би било чудно , јер су времена била таква.

Забележио по сећању, дана 26. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ДЕДА БЛАГОЈЕ УМРО СА 83. ГОДИНЕ ЖИВОТА; А ИМАО ПЛУЋА И СРЦЕ КАО МЛАДИЋ

Мој деда Благоје / 1859 - 1942 /, био је веома радан и штедљив. У село Кулиновце, покрај Чачка, доселио се из села Брекова код Ариља, вероватно 1871 године. Иначе потичемо из Херцеговине из околине Никшића. Доселио се са оцем Видосавом и још два брата / Млађен и Петроније /, један остане у Брекову/ Василије /, а два су се бавила неким урбанизованим пословима у Београду/ Радојица и Здравко /. Укупно их је било њих шесторица, а имали су и 2. сестре.. Рекох предње, из разлога што је деда Благоје стекао радом и највеће имање. Одгајио је 5. ћерки и 2. сина. До пред Други светски рат имао је у окућници 5,5 ха земље и поред З. Мораве две њиве у Прелићима, 2. старе куће, обе пола брвна пола зидане, нову кућу зиданиу 1930. године, која је тада била најбоља у селу, имала је олуке, зидана бетоном и гвожђем, са великим бетонским подрумом, са дуплим прозорима, са фасадом у орнаментима, 2. штале, 2. свињца, кокошарнике, велики салаш за жито, са два огромна трема, млекар , клозет, стаја за овце.

Деда је окопавао повртарске културе испод нашег бунара на имању званом Радовина. Имао је брух, у њиви добије болове, пребаце га у Чачанску болницу која је у близини, и он сутрадан , 6. јуна 1942. године умре. Црева му се завежу у кили и од тога умре. Лекари су га прегледали и рекли да је штета, што мора да умре, јер има плућа и срце као младић. Био је веома виталан и ако је имао 83. године.

Забележио по сећању, дана 25. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СРПСКО - БУГАРСКИ РАТ 1885. ГОДИНЕ И ДЕДА БЛАГОЈЕ

Причао ми је деда Благоје /1859 - 1942 /, о ратовању у Српско - бугарском рату 1885. године.

Краљ Милан је повео рат против Бугарске, а због нерешених неких територијалних разграничења

Ратне операције почеле су веома лоше по Српску страну. Српска војска је одступала, у приличном нереду, све до Ниша. Бугари су у наступању све што су затекли побили и имања попалили.

Командант пука, у коме је деда Благоје ратовао , а пук постројен " у кару", издао је команду " пребројс ". Сваки десети војник да искорачи за један корак. Построје издвојене на отворену страну " каре ", и падне команда за стрељање. Стрељачки вод их све побије. Командант пука им саопшти да ће бити сваки стрељан, као ови што су прошли, уколико буде и покушао да напусти положај - да одступи Јаој мајко, када смо ми кренули у наступање каже деда Благоје, веома брзо стигнемо до Софије. Ту нас зауставе, иначе ко зна докле би догурали. Бугарима вратимо мило за драго, истом мером.

Деда Благоје Шолајић, се после рата оженио и одгајио 2. сина и 5. ћерки. Забележио по причању деде Благоја и сећању, дана 25. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА РУБРИКУ " МЕЂУ НАМА "

Поштовани уредниче,

Молим да у вашој рубрици објавите следеће:

ДА ЛИ ДРЖАВА ДА СЕ СЕЛИ ИЗ БЕОГРАДА.

Државни секретар у Министарству економије и регионалног развоја Небојша Ћирић, нам саопштава да ће неке државне агенције бити пресељене из Београда у : Ниш, Крагујевац, Ужице , Шабац.

Београд је главни град државе Србије. У њему, по праву и по Уставу, треба да се налазе све институције које опслужују целу Републику.

У Београду је седиште Владе и све владине установе треба да се у њему налазе.У противном, доводи се у питање ефикасност и координација у раду Владе и владиних агенција. А, ако се рачуна на то, да ће селидбом у унутршњост неке од владиних агенција, бити решен проблем привредног развоја неразвијених општина и региона, чисто сумњам.

Неразвијене општине, нарочито са југа и истока Србије, ништа не добијају ако се агенција пресели из Београда у Ниш, или Ужице. Каква је разлика да примера ради општина Тутин, или Нова Варош, Вршац, итд. контактирају са Нишом , Ужицем уместо са Београдом. Никаква, једино што је скупља. Шта ће да има од тога општина Тутин, или било која неразвијена општина, што ће Агенција за развој бити у Нишу, уместо у Београду. Ама баш ништа. Напротив, сада ће имати да се обраћа на више центара моћи.Биће им теже и скупље.

Државни секретар, истина рече, да се са овом селидбом Агенција, хоће да се административно ојачају Ниш, Крагујевац, итд. Значи, мало нам је један центар моћи, хоћемо их више.

Децентрализација се не врши селидбом владиних институција у унутрашњост, већ преносом владиних ингеренција на ниже нивое власти, на округе и општине.

Многи говоре да је све концентрисано у Београду. И у другим државама и главним градовима је то тако. У главним градовима је власт, интелектуална елита , итд. И треба главни град, односно Београд да буде најразвијенији град и у смему центар Републике.

Београд треба да буде наш главни БРЕНД, по њему треба да покажемо свету ко смо и шта смо. Неразвијенима држава треба да да све могуће повластице да би били привлачни за инв. улагања и за живот грађана. А, Београду дајмо да буде у свему Престоница државе , нека се развија по природи ствари. Београд, пружа свету слику о нашем народу и држави као целини.

Зашто се Влада не позабави проблемом народног представљања у органима власти. Зашто се не промени начин избора посланика. Зашто се не уведе већински систем избора и зашто се не пропише да свака општина мора имати свога представника у Реп. парламенту. Хоћемо да развијамо неразвијене општине, а скоро ни једна од тих опшина нема свога посланика, нема по новоме ни суд, итд. Већ се бави спорадичним стварима, као штп је ово селење.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Политика није објавила овај допис.

ПРУГА ШАМАЦ - САРАЈЕВО И ПРШУТИ 1947. ГОДИНЕ

На изградњи пруге Шамац - Сарајево 1947. године. Моја бригада је последњих дана наше смене радила на изградњи Теретне станице у Зеници. Насипали смо терен за Станицу. Нас као плеве, у три смене по 8 часова, ноћу под рефлекторима, причали су да нас је било само ту око 10000 бригадиста.

Радили су само : крамп, лопата и дрвена колица. Једни копају, други утоварају, а трећи гурају колица . Возиш колица пуна земље по дрвеној дасци ширине 20 см, гледаш да не спаднеш са даске- да се не преврнеш скупа са колицима, гледаш да не удариш онога испред себе , а стрепиш да онај иза тебе не удари у твоје ноге- са дрвеним точком, што је веома болно. И све у круг.

Једнога дана будем одређен да рано пре почетка рада са још неколико одемо у магацин по следовање намирница за тај дан. Магацини су у дрвеним ДСХ баракама. Магационер нас је водио кроз бараке. Наиђемо на бараку у којој су испод таванице, у неколико редова, у беспрекорном реду, висили пршути, саламе и ваљда и кобасице.

Мада смо сви констатовали да први пут видимо пршуте, нисмо их у животу јели, осећали смо да се ради о специјалитету, вода нам је ишла на уста.

За све време изградње пруге, а био сам 3. месеца, нисмо јели сухомеснате производе. Јели смо праву војничку храну. За доручак мармелада са чајем. Само смо се питали, ко је могао да поједе онолике пршуте, добро штабови, па колико је само било тих штаблија. Неко је морао да једе и пршуте. А сви да једемо није било могуће. Ко ће за толики број да обезбеди специјалитете.

Тако, и тада су људи били једнаки међу собом, само су неки били мало једнакији.

 Забележио по сећању, дана 21. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗОРА ШОЛАЈА ТРАЖИ МЕНЕ-РОЂАКА ИЗ СРБИЈЕ НА ИЗГРАДЊИ ПРУГЕ ШАМАЦ-САРАЈЕВО 1947. ГОДИНЕ.

Био сам на изградњи пруге Шамац- Сарајево 1947 године. Једнога дана, усред радова, трасом је ишла група девојака и младића у бригадирским униформама.Видело се издалека, да се ради о важним личностима. Иду усправни, самоуверени, лепо обучени, значајно показују рукама, шта треба а шта не треба радити, бригадисти се склањају и поздрављају их.

Једна од њих, када су били у реону наше бригаде, беше корпулентна девојка или је већ жена, стаде и прозбори. Ко је тај мој рођак из Србије Шолајић. Ја се снисходљиво јавим да сам то ја. Она мени: ја сам Зора Шолаја, ћерка Народног хероја Симе Шолаје, видела сам у списковима твоје презиме и дошла сам да те упознам.

Тако, попричасмо мало и они продужише трасом даље.

Иначе, моја фамилија је пореклом из Херцеговине, из околине Пиве и Никшића и некада смо се презивали Шолаја.

Забележио по сећању дана 21. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

ЗА ДИРЕКТОРА РТС Г-НА ТИЈАНИЋА,

Поштовани г - не директоре,

Синоћ, на РТС 2, у 20 часова, Шпица емисије Политичко гробље - пролазност, исписана је латиничним писмом.

Уз дужно поштовање, стављам примедбу. Како је могуће да се државна ТВ не придржава Устава.

Није ово једини пример непоштовања Устава на вашој ТВ. Нпр. понедељком у емисији извлачења БИНГА, исто тако пишете латиницом. Интересантно је да сте и Ви и Државна лутрија Србије јавне установе , а тако нешто радите.

Узгред, у неким емисијама, нарочито репризама ТВ серија, тон вам је никакав. Или побољшајте тон, или титлујте. Да ли неко контролише шта иде у етар.

С поштовањем. Јован Шолајић, Чачак.

Овај текст је објављен на моме БЛОГ-у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА

ЗА ГЕНЕРАЛНОГ ДИРЕКТОРА, ЛИЧНО

Поштовани ген. директоре,

Рачуне за утрошену ел. енергију добијамо написане латиничним писмом. У чл. 10 Устава пише: " У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћирилично писмо".

Поште сте јавно предузеће, у обавези сте да пишете ћирилицом, у противном кршите Устав. Нови Устав је донет 2006. године.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

У САРАЈЕВУ, КОД КРЕНОВИХ, 1946. ГОДИНЕ

Прва моја гимназијска екскурзија, ван атара Чачка, била је у јесен 1946. године. Мушка гимназија из Чачка, организовала је екскурзију у Сарајево, тада у братској републици БиХ, у саставу нове ДФЈ. На излет је ишло VIII 1 и моје оделење VII 3.

Путовали смо ћиром. Сваки ђак је имао могућност да спава. Спавало се на клупама и на полици за пртљаг.

На станици су нас дочекали професори и ђаци неке њихове гимазије. Пала су љубљења, говори о братству и јединству, све у свему, веома раздрагано и пријатно. Играло се и певало на самој жел. станици .

Сви смо добили по ђака домаћина. Мени је припала част /није намерно/, да одседнем код породице Крен.

Породица Крен имала је у строгом центру Сарајева, своју огромну кућу, хотел, биоскоп, ако се добро сећам и хотел и биоскоп су се звали Дубровник. Били су веома богати. На првом ручку , једва сам се сналазио. Огроман трпезаријски сто, за столом домаћица средњих година, не сећам се да је био и дамаћин куће, и неколико деце. Имало их је безмало у свим разредима гимназије и женских и мушких.

Главно јело за ручак ПАПАЗЈАНИЈА. Тешко се сналазим , а и ово јело први пут једем. Једва некако ручам. За слатко мени у тацну сервирају 2. колача, а свима осталима по један.

Спавање. Уведоше ме у једну огромну одају. Сва у ћилимима, сликама на зидовима, разни предмети од дрвета, соба је била величине бар 50 м2. Био сам толико мајушан у тој соби да нисам могао да заспим-скоро ока нисам склопио. Ја са села, одједанпут па у кућу изузетно богату и господску.

Обилазили смо Сарајево. Били смо у Музеју, и сл. Играли смо и фудбалску утакмицу и то на неком великом стадиону са трибинама и победили смо. Истина, ми смо имали веома јаку екипу, само у мом оделењу играло је 5. фудбалера Борца, који је тих година, био један од бољих клубова у држави.

Кренови су пре или за време Другог светског рата се одселили из Чачка. Они су и у Чачку били веома богати, индустријалци. Били су између осталог, власници Чачанске фабрике пива, прве Пиваре у Централној Србији / 1850 /, Хотела Крен / 1900/, итд..

У хотелу Крен био је пре рата биоскоп и позориште. Први филм у животу гледао сам у том биоскопу 1936. године, са ђацима и учитељем , као ђак I разреда основне школе. Гледали смо цртани филм Снежана и седам патуљака. Данима сам после лупао главу, како је могуће да се људи крећу иза платна.

Забележио по сећању, дана 20. маја 2010. године. Ј

Јован Шолајић, Чачак

АМЕРИЧКИ И ЕНГЛЕСКИ АВИОНИ НАД ЧАЧКОМ 1944. ГОДИНЕ

У пролеће- лето 1944. године, свакога јутра, око 9. часова, амерички и енглески авиони летели су изнад Чачка, из правца југо-запада према северо-истоку. Прво се чуло тихо брујање, затим све јаче и јаче, а када су били изнад наших глава брујање је било скоро заглушујуће.

Стотине авиона, обично двотрупаца, као јато птица, у нижем поретку и релативно ниско, а изнад њих ловци. Све у беспрекорном поретку. После подне, око 14. часова обично, истом путањом, авиони су летели у супротном правцу.

Савезнички авиони су летели из војних база у Италији у правцу Румуније, где су бомбардовали нафтна поља и рафинерије нафте. Некад су богами бомбардовали и наше градове, нарочито је страдао Београд , на Васкрс 1944. године. Данима и данима , можда и више је то трајало.

У повратку, сваки пут, по неки авион се запалио и падао на територију нашег видеокруга у околини Чачка. Авион се запуши , губи висину, одмах потом из авиона излећу падобранци- пилоти и чланови посаде. Потом, експлозија и тресак авиона о земљу. Немци су јурили , обично мотоциклима, да похватају падобранце, али је народ и четници, који су тада држали сеоско подручје под својом војном контролом, били бржи и склањали су их на безбедна места.

Ја нисам чуо, да су неки од падобранаца на нашој територији пали у Немачко заробљеништво.

Авијатичари су пребацивани у село Прањане, одакле су их, са импровизованог аеродрома, којег су грађани уредили, савезници авионима пребацили у Италију, те исте 1944. године, њих око 500.

Забележио по сећању, дана 20. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СРБИН ЗАРОЉЕНИК И КАКО СЕ ЗАВРШИО ЉУБАВНИ ОДНОС СА НЕМИЦОМ

Боривоје Мишовић / 1904-1991 /, земљорадник из села Кулиноваца покрај Чачка, падне у немачко заробљеништво 1941. године.

У заробљеништву, као и сви други заробљеници земљорадници Срби, радио је земљ. послове код Немца, власника пољопривредног имања.

Боривоје се загледа у лепу младу Немицу, из суседног имања, која је имала мужа официра-пилота , и са њом ступи у сексуалне сталне односе. Боривоје је био леп, маркантан Србенда, зрелих година.

Немица роди сина, а за све време њен муж није долазио са Источног фронта. Немици је то прво дете.

Велики грех је направљен, не само према Немцу- официру, него према чистоти Немачке расе- по Хитлеровском закону.

Официр дође на осуство, Боривоје се уплашио шта ће са њим да буде, јер је за такве случајеве ишла глава. Пожали се своме газди, и овај га охрабри да ће он све да некако ствар заташка и код превареног официра и код власти- да је то дете ипак официрово.

Прича Боривоје, дошао муж. Очекујем да се сваког часа појави. Ујутру, чистим шталу, окренут леђима, осећам сенку у вратима, као видим раскреченог официра на вратима и само очекујем пуцањ. А, он прилази рапортира ми и пружа руку и здрави се са мном. Крајње пријатељски, јер није мала ствар да добијеш сина, какав резон.

Не знам како бих ја реаговао.

Међутим, један покварени Србин из Ваљева или околине је стално уцењивао Боривоја, да ће да га пријави комнданту логора, што је једног дана и учинио. Боривоја стрпају одмах у затвор. Саопштили су му да ће му бити суђено. А, мој ти Боривоје, био је толико промућуран, затражи преко Црвеног крста, да му Црвени крст обезбеди адвокате да га бране и то из неутралне државе Швајцарске. Председник судског већа је био по чину генерал, а Боривоја су бранила три адвоката из Швајцарске. Успео је да добије временску казну- четири године тешке робије , а Немица буде осуђена на 1,5 година затвора. 

Боривоја пребаце у кажњенички логор у зону ратних дејстава Западног фронта. На уласку у логор ,сачекали су га кажњеници свих могућих савезничких војсци, говорећи, видећи га у југ. униформи, Србо ј..бо. Каже Боривоје, ми Срби смо у овом логору били искључиво због ј.....не. А, нпр. Пољаци искључиво због крађе.

Тешка робија се састојала : да су копали ровове и траншеје у зони ратних дејстава, уз 200 грама некаквог хлеба дневно, па ко оста жив оста. Захваљујући јакој конституцији издржао је и дочекао ослобођење од западних савезника и са 29. килограма, а имао је преко 100 кгр., издржавши 1,5 година робије.

После рата, само једном је Боривоје отишао у Немачку, видео се са сином и Немицом- љубавницом, али трајне односе није успоставио.

Жена Љубица није му много замерала.

Забележио по сећању и причању Борицвоја, осамдесетих година прошлога века, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

КАКО СУ ГЛАВЕ ЛАКО " ЛЕТЕЛЕ " НА СВРШЕТКУ РАТА

У зиму 1944/1945 године, одмах по ослобођењу Драгачева, у канцеларију Гојка Вујовића, који је тада био на дужности Мобилног официра среза Драгачевског у Гучи, дођу родитељи неког Шутића или Шушића из неког села у околини Чачка, иначе даљни рођаци Гојкови.

Њихов син , стар око 20. година, се налази у некој шуми, не сме да се појави, јер је био у четничком штабу код неког Мартиновића, ваљда команданта Трнавске бригаде. Гојко их пита да ли им син има какве грехе : да ли је неког убио, да ли је неког батинао, да ли је носио браду и сл., одговоре да од тога нема ништа, да је био писар само у штабу.

Гојко их посаветова да иду кући , да кажу сину да оде да се пријави лично код Царевића, команданта Чачанског војног подручја у Чачку, да ће он да га зове и да ће све бити у реду.

Међутим Гојко није успео да добије везу са Царевићем.Зима, снег лед, слабе телефонске линије, индукциони телефони. Када је везу добио, Царевић му каже :знаш ми смо га ликвидирали по ономе "покушао је да побегне". Гојко му је рекао , како да побегне човече кад је он сам дошао право теби на ноге.

Ово нам је испричао Гојко, иначе мој ујак, 1916. годиште, на једној од прослава Техничко-ремонтног завода у Чачку, 80-тих година прошлог века, у којем сам ја тада радио као фин. директор, а у друштву  некадашњих питомаца ВТЗ Чачак,све људи од посебног поштовања.

Гојко је завршио ковачки занат, завршио неку резервну војну пилотску школу, да ли подофицирску или официрску не знам, само знам да је био пилот, био први ген. директор ИКГ Гуча, завршио економски факултет у Београду у пензију отишао као посланик.

Забележио по сећању причања Гојка Вујовића, дана 19. маја 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак