Categories
My Links
Генерална
Ружичић Милорад, из Горачића / Драгачево/, командир четничке чете, напада Немце у Чачку 1941. год.
jovansolajic | 22 Децембар, 2010 13:52

РУЖИЧИЋ МИЛОРАД, ИЗ ГОРАЧИЋА / ДРАГАЧЕВО/, КОМАНДИР ЧЕТНИЧКЕ ЧЕТЕ,  НАПАДА НЕМЦЕ У ЧАЧКУ 1941. ГОДИНЕ. 

Милорад Ружичић / 1911 - 24.1.1992 /, из села Горачићи, срез Драгачевски, као командир четничке чете са својом четом заузео је положаје око наше куће, у предвечерњим сатима августа или септембра месеца 1941. године, са циљем напада на немачку посаду у Артиљеријској касарни у Чачку.

Мој отац Иванко Шолајић /1899 - 1974 / молио је Милорада, иначе рођеног пашенога, да то не чини - да ће кућу да нам запали, али није вредело, Милорад је остао при своме - можда је то била наредба више команде. Милорад је чак  поставио један једини пошкомитраљез на прозор наше нове куће / 1930 /, изнад бетонског подрума - доминирајуће у околини, на врху брежуљка, иначе ваздушном линијом удаљене од поменуте касарне око 500 метара.Сви смо се склонили у подрум наше нове куће - нас 9 - ро чељади и сав комшилук. Подрум је бетонски. дебљине зидова преко пола метра, а испред врата и прозора, отац је ставио пластове сена и сламе. / за заштиту од пушчане муниције , јер метак не може да пролази кроз мекано !/

Немци су били жешћи, те четници око пола ноћи напусте положаје.Изјутра рано, пуно нас је у дворишту, протежемо се од неспавања. Кад испод наше куће, на месту данашњег Обданишта у улици Др. Драгише Мишовића, дојаха немачки официр у пратњи још два коњаника. Двогледом посматра терен око наше куће и кућу. Мој деда Благоје / 1859 - 1942 /, каже: "Ово ништа не ваља, брже бежите , идите у бежанију преко брда у суседно село Атеница, а ја сам стар остаћу код куће, па шта ми бог да."

Само што смо прешли преко брда настала је канонада: Немци су тукли из свег оружја : из тенкова, топова, из блиндираног воза, надлетао је и један авион. Немци тада поруше 14. кућа у нашем селу Кулиновцима, нашу нову кућу погодило је ко зна колико граната, сва је била у рупама, крова није било. А и остале старе куће и други објекти су оштећени. Укупно око куће, на наше имање пало је око 150. граната. Неколико граната није експлодирало, тата их је одмах закопао на имању званом " Радовина", које су вероватно још ту. Деда је све време био у зградама у дворишту, ништа му није фалило, од стоке и осталих брава и живине, интересанто да није ништа страдало.

Интересантно је - да је једна граната прошла у дијагонали кроз двоја врата  нове куће, пробила зид друге старе куће , одбила ложиште великог шпорета , а на шпорету велика пуна шерпа од 20 литара млека не такнута, пробила наредни зид и скљокала се иза зида неексплодирана.

Партизански радни батаљон, чим је успостављена Ужичка република, је препокрио кућу и зазидао рупе на зидовима. Ми смо кућу оспособили како треба тек у септембру месецу 1951. године.

Наравно ратну штету нисмо наплатили, и ако је мој отац уредно попунио све могуће обрасце, а велику штету смо претрпели. Тито је Вили Бранту, немачком канцелару опростио ратну штету. Ништа није било лакше и природније. Србија и српски народ у Другом светском рату, претпела је велика разарања и велике људске жртве. Па Титу није било тешко да преко леђа српскога народа опрости огромна потраживања од Немачке.

Немци нам вратише силом. За узврат они нас здушно још и  бомбардоваше 1999. године. Да ли о овоме зна немачки народ и Влада Немачке, да ли о овоме знају и наши државни руководиоци. Не би се рекло, никада нисмо чули да су наши руководиоци поменули Немачкој - да нам је она остала дужна и да ли би било лепо да нам се на неки начин реванширају.

И да се зна - ратна штета је исплаћена моме деди Благоју, за разарања домаћинства у Првом светском рату, у којем је Краљевина Србија била победник.

.Записао из својих Забелешки за дан 24. јануар 1992. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 22. децембра 2010. године. 

 #
Митровић Милентије, зв. " Ћуран ", односно " Миле струја ", стругао дрва мужу напаствоване жене.
jovansolajic | 22 Децембар, 2010 12:42

МИТРОВИЋ МИЛЕНТИЈЕ, ЗВ. " ЋУРАН ", ОДНОСНО " МИЛЕ СТРУЈА ", СТРУГАО ДРВА МУЖУ НАПАСТВОВАНЕ ЖЕНЕ. 

Милентије Митровић / 1923 - 31.12.1991./, звани " Ћуран", односно " Миле Струја", радио је као читач бројила у Електродистрибуцији у Чачку.

Миле струја је био бећар, није се женио. Био је оптерећен сексом. Само је причао о сексу, о женама. Као читач бројила имао је и згодну прилику да снове и остварује - вероватно.

Али, једне прилике, муж једне  жене - коју је муж ухватио на делу са Милом, нађе начина да се Милу освети, или да штету некако надокнади. Муж - рогоња, ухвати Мила  и одведе у подрум, да му тестеру и закључа га , и нареди да иструже дрва на цепке за шпорет. Метар кубни је истругао - кажу. Ненавикао, цео боговетни дан је провео стружући дрва у подруму.

Муж - Рогоња је резоновао - да се бар овајди - жена му треба не може да је отера - да бар донекле добије сатисфакцију - да се материјално окористи. Шта ће јадан - што би се рекло - тако ти је то " Ни мање штете ни веће жалости" од те работе.

Миле је имао само брата Гила, стоматолога, који је живео у Швајцарској. Гиле је мој школски друг и Чачанске гимназије - у оделењу ратом ометених ученика.

Записао из својих Забелешки за дан 4. јануар 1992. године, на дан сахране Милове.

Јован Шолајић, Чачак, 22.децембар 2010. године.     

 #
Бугарчић Војин, дипл.инг агрономије, погинуо на путу да изјави саучешће умрлог рођака.
jovansolajic | 22 Децембар, 2010 11:29

БУГАРЧИЋ ВОЈИН, ДИПЛ. ИНГ. АГРОНОМИЈЕ, ПОГИНУО НА ПУТУ ДА ИЗЈАВИ САУЧЕШЋЕ ПОРОДИЦИ УМРЛОГ РОЂАКА.

 Војин Бугарчић / 1920 - 21. 2. 1992 /, из Чачка, рођен у селу Кулиновцима надомак Чачка погинуо је у саобраћајној несрећи у ул. Др. Драгише Мишовића близу Чачанске болнице 21. фебруара 1992. године. Војин је пошао да изјави саучешће породици  умрлог рођака Милана - Мићка Перовића / 1924 - 20. 2. 1992 /. Војин је паркирао кола на тротоар, са супругом Десом кренуо преко улице, / преко пута је кућа покојног Мићка/  подлети под неки ауто и на лицу места погине, а супруга му Деса бива тешко повређена - ауто ју је бацио читавих 30. метара.

Покојни Војин је био познати и признати стручњак за воћарство. И потиче из познате породице  која је била пионир у унапређењу пољопривреде у овом делу Србије.. У њиховој старој кући стоји неколико диплома од владара Србије - Обреновића и Карађорђевића, за постигните резултате у пољопривреди.Војин је имао угледно имање - гајио је јагоде и крушке - углавном. Показивао ми је крушку калуђерку која је рађала и 1100 кгр крушака. Просечан принос по стаблу достизао је и 700. кгр. Крушке је, углавном, испоручивао фирмама у Ријеци.

Војин је био дуго година Директор Воћарског института у Чачку, био је предавач на Агрономском факултету у Чачку. Војин је био и народни посланик у Скупштини Републике Србије.

Војин је пре Другог светског рата започео студије права на Београдском универзитету, а после рата завршио агрономију.

Војину су три рођена брата убијена 1945. године од стране четника.

Војин је за време рата био интерниран у Немачку.

Војин је мени, у лето 1945. године, доделио коњички карабин, као најмлађем у том строју / 1929. годиште/, ваљда су ме и позвали - а ја се одазвао - пошто сам већ био борац у рату. Карабин је био као " шећер", чини ми се да сам из њега испалио хиљаде метака / наравно без ефеката /. Са овим карабином сам спавао у кревету - са метком у цеви - све до две - три године после рата.

Војин је мојој фамилији  међу првима понудио и продао прве саднице малина  из Института - чувену сорту Виламет - са којом смо остваривали рекордне приносе.

Велика је штета што је погинуо - још је био пун снаге - био је  добре физичке конституције  - изузетно виталан за своје године.

Записао из својих Забелешки дана 21. фебруара 1992. године и по сећању.

Јован Шолајић, Чачак, дана 22. децембра 2010. године.

 #