РУЖИЧИЋ МИЛОРАД, ИЗ ГОРАЧИЋА / ДРАГАЧЕВО/, КОМАНДИР ЧЕТНИЧКЕ ЧЕТЕ,  НАПАДА НЕМЦЕ У ЧАЧКУ 1941. ГОДИНЕ. 

Милорад Ружичић / 1911 - 24.1.1992 /, из села Горачићи, срез Драгачевски, као командир четничке чете са својом четом заузео је положаје око наше куће, у предвечерњим сатима августа или септембра месеца 1941. године, са циљем напада на немачку посаду у Артиљеријској касарни у Чачку.

Мој отац Иванко Шолајић /1899 - 1974 / молио је Милорада, иначе рођеног пашенога, да то не чини - да ће кућу да нам запали, али није вредело, Милорад је остао при своме - можда је то била наредба више команде. Милорад је чак  поставио један једини пошкомитраљез на прозор наше нове куће / 1930 /, изнад бетонског подрума - доминирајуће у околини, на врху брежуљка, иначе ваздушном линијом удаљене од поменуте касарне око 500 метара.Сви смо се склонили у подрум наше нове куће - нас 9 - ро чељади и сав комшилук. Подрум је бетонски. дебљине зидова преко пола метра, а испред врата и прозора, отац је ставио пластове сена и сламе. / за заштиту од пушчане муниције , јер метак не може да пролази кроз мекано !/

Немци су били жешћи, те четници око пола ноћи напусте положаје.Изјутра рано, пуно нас је у дворишту, протежемо се од неспавања. Кад испод наше куће, на месту данашњег Обданишта у улици Др. Драгише Мишовића, дојаха немачки официр у пратњи још два коњаника. Двогледом посматра терен око наше куће и кућу. Мој деда Благоје / 1859 - 1942 /, каже: "Ово ништа не ваља, брже бежите , идите у бежанију преко брда у суседно село Атеница, а ја сам стар остаћу код куће, па шта ми бог да."

Само што смо прешли преко брда настала је канонада: Немци су тукли из свег оружја : из тенкова, топова, из блиндираног воза, надлетао је и један авион. Немци тада поруше 14. кућа у нашем селу Кулиновцима, нашу нову кућу погодило је ко зна колико граната, сва је била у рупама, крова није било. А и остале старе куће и други објекти су оштећени. Укупно око куће, на наше имање пало је око 150. граната. Неколико граната није експлодирало, тата их је одмах закопао на имању званом " Радовина", које су вероватно још ту. Деда је све време био у зградама у дворишту, ништа му није фалило, од стоке и осталих брава и живине, интересанто да није ништа страдало.

Интересантно је - да је једна граната прошла у дијагонали кроз двоја врата  нове куће, пробила зид друге старе куће , одбила ложиште великог шпорета , а на шпорету велика пуна шерпа од 20 литара млека не такнута, пробила наредни зид и скљокала се иза зида неексплодирана.

Партизански радни батаљон, чим је успостављена Ужичка република, је препокрио кућу и зазидао рупе на зидовима. Ми смо кућу оспособили како треба тек у септембру месецу 1951. године.

Наравно ратну штету нисмо наплатили, и ако је мој отац уредно попунио све могуће обрасце, а велику штету смо претрпели. Тито је Вили Бранту, немачком канцелару опростио ратну штету. Ништа није било лакше и природније. Србија и српски народ у Другом светском рату, претпела је велика разарања и велике људске жртве. Па Титу није било тешко да преко леђа српскога народа опрости огромна потраживања од Немачке.

Немци нам вратише силом. За узврат они нас здушно још и  бомбардоваше 1999. године. Да ли о овоме зна немачки народ и Влада Немачке, да ли о овоме знају и наши државни руководиоци. Не би се рекло, никада нисмо чули да су наши руководиоци поменули Немачкој - да нам је она остала дужна и да ли би било лепо да нам се на неки начин реванширају.

И да се зна - ратна штета је исплаћена моме деди Благоју, за разарања домаћинства у Првом светском рату, у којем је Краљевина Србија била победник.

.Записао из својих Забелешки за дан 24. јануар 1992. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 22. децембра 2010. године. 

МИТРОВИЋ МИЛЕНТИЈЕ, ЗВ. " ЋУРАН ", ОДНОСНО " МИЛЕ СТРУЈА ", СТРУГАО ДРВА МУЖУ НАПАСТВОВАНЕ ЖЕНЕ. 

Милентије Митровић / 1923 - 31.12.1991./, звани " Ћуран", односно " Миле Струја", радио је као читач бројила у Електродистрибуцији у Чачку.

Миле струја је био бећар, није се женио. Био је оптерећен сексом. Само је причао о сексу, о женама. Као читач бројила имао је и згодну прилику да снове и остварује - вероватно.

Али, једне прилике, муж једне  жене - коју је муж ухватио на делу са Милом, нађе начина да се Милу освети, или да штету некако надокнади. Муж - рогоња, ухвати Мила  и одведе у подрум, да му тестеру и закључа га , и нареди да иструже дрва на цепке за шпорет. Метар кубни је истругао - кажу. Ненавикао, цео боговетни дан је провео стружући дрва у подруму.

Муж - Рогоња је резоновао - да се бар овајди - жена му треба не може да је отера - да бар донекле добије сатисфакцију - да се материјално окористи. Шта ће јадан - што би се рекло - тако ти је то " Ни мање штете ни веће жалости" од те работе.

Миле је имао само брата Гила, стоматолога, који је живео у Швајцарској. Гиле је мој школски друг и Чачанске гимназије - у оделењу ратом ометених ученика.

Записао из својих Забелешки за дан 4. јануар 1992. године, на дан сахране Милове.

Јован Шолајић, Чачак, 22.децембар 2010. године.     

БУГАРЧИЋ ВОЈИН, ДИПЛ. ИНГ. АГРОНОМИЈЕ, ПОГИНУО НА ПУТУ ДА ИЗЈАВИ САУЧЕШЋЕ ПОРОДИЦИ УМРЛОГ РОЂАКА.

 Војин Бугарчић / 1920 - 21. 2. 1992 /, из Чачка, рођен у селу Кулиновцима надомак Чачка погинуо је у саобраћајној несрећи у ул. Др. Драгише Мишовића близу Чачанске болнице 21. фебруара 1992. године. Војин је пошао да изјави саучешће породици  умрлог рођака Милана - Мићка Перовића / 1924 - 20. 2. 1992 /. Војин је паркирао кола на тротоар, са супругом Десом кренуо преко улице, / преко пута је кућа покојног Мићка/  подлети под неки ауто и на лицу места погине, а супруга му Деса бива тешко повређена - ауто ју је бацио читавих 30. метара.

Покојни Војин је био познати и признати стручњак за воћарство. И потиче из познате породице  која је била пионир у унапређењу пољопривреде у овом делу Србије.. У њиховој старој кући стоји неколико диплома од владара Србије - Обреновића и Карађорђевића, за постигните резултате у пољопривреди.Војин је имао угледно имање - гајио је јагоде и крушке - углавном. Показивао ми је крушку калуђерку која је рађала и 1100 кгр крушака. Просечан принос по стаблу достизао је и 700. кгр. Крушке је, углавном, испоручивао фирмама у Ријеци.

Војин је био дуго година Директор Воћарског института у Чачку, био је предавач на Агрономском факултету у Чачку. Војин је био и народни посланик у Скупштини Републике Србије.

Војин је пре Другог светског рата започео студије права на Београдском универзитету, а после рата завршио агрономију.

Војину су три рођена брата убијена 1945. године од стране четника.

Војин је за време рата био интерниран у Немачку.

Војин је мени, у лето 1945. године, доделио коњички карабин, као најмлађем у том строју / 1929. годиште/, ваљда су ме и позвали - а ја се одазвао - пошто сам већ био борац у рату. Карабин је био као " шећер", чини ми се да сам из њега испалио хиљаде метака / наравно без ефеката /. Са овим карабином сам спавао у кревету - са метком у цеви - све до две - три године после рата.

Војин је мојој фамилији  међу првима понудио и продао прве саднице малина  из Института - чувену сорту Виламет - са којом смо остваривали рекордне приносе.

Велика је штета што је погинуо - још је био пун снаге - био је  добре физичке конституције  - изузетно виталан за своје године.

Записао из својих Забелешки дана 21. фебруара 1992. године и по сећању.

Јован Шолајић, Чачак, дана 22. децембра 2010. године.