Categories
My Links
Генерална
Сахрана Душана Затежића на Горњем љубићском гробљу код Чачка.
jovansolajic | 14 Децембар, 2010 13:12

САХРАНА ДУШАНА ЗАТЕЖИЋА НА ГОРЊЕМ ЉУБИЋСКОМ ГРОБЉУ КОД ЧАЧКА.

Дана 23. априла 1991. године сахрањен је, на Горњем љубићском гробљу код Чачка, Душан Затежић, варилац "Јанка Лисјака" из Београда, рођеног 1962. године у Љубићу, старог свега 29. година, а већ са 11. година пуног радног стажа.

Сахрани присуствујемо и ми : супруга ми Емилија, Ја - Јован Шолајић, свастика ми Бранка и њен муж Петар Парезановић, сви из Чачка.

Покојни Душан утопиио се у језеру Међувршје, када се чамац преврнуо и од њих петоро колико их је било у чамцу, двоје се утопило.

До дна душе гануле су ме речи супруге покојног Душана :" ЕВО ТИ ДУШАНЕ НОВЕ ЧАРАПЕ, КАДА СИ ОТИШАО БИО СИ У ПОЦЕПАНИМ, ЈЕР БОЉЕ НИСИ ИМАО". Сви присутни, а било нас је на стотине, су јецали. Оставио је иза себе. супругу и две мале девојчице. Много потресно.

Покојни Душан одрастао је у кући сиромашних родитеља. Покојном Драгомиру, оцу пок. Душана, моја супруга Емилија и њена сестра Бранка, док је био жив, давале су своје имање у Љубићу на обраду бесплатно.

Записао у својим Забелешкама дана 23. априла 1991. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 14. децембра 2010. године.

 #
Чехословачка - Прва моја куповина у иностранству и са плаћеном пуном царином.
jovansolajic | 12 Децембар, 2010 13:58

ЧЕХОСЛОВАЧКА - ПРВА МОЈА КУПОВИНА У ИНОСТРАНСТВУ И СА ПЛАЋЕНОМ ПУНОМ ЦАРИНОМ.

У аранжману Синдикалне организације Електродистрибуције из Чачка, по принципу реципроцитета, дана 26. маја 1990. године, путујемо, аутобусом Електромораве из Чачка, у Чешке Буђејовице. За седам дана боравка платили смо 1.200.- динара. Ја, већ две године пензионер Електродистрибуције.

Свраћамо у Будим - Пешту. Огроман , леп и чист град. Ручак у Мекдоналсу. На највишем врху - Цитадели сликамо се поред споменика / огромног / Руским војницима. У Чешке Буђејовице стижемо и смештају нас у пансионе њихове Електродистрибуције , немамо купатила уз собу, већ заједничка. Храну нам дају у хотелу " ГОМЕЛ". Храна одлична. При доласку на обедовање, чекају нас кригле одличног чешког пива.

Већ, сутрадан - 27. маја смо на излету у обиласку дворца " Круилов". Огромна грађевина, власништво породице Шварценберг.

Дана 28. маја смо на излету у Прагу, удаљеном од Буђејовица око 150. км. Обилазимо знамените историјске и културне споменике : Споменик Карлу Четвртом, Мост Карла Четвртог, резинденцију председника Републике на Храшчанима, смена страже, возимо се метроом. У радњама нема шта да се купи. Раграбљено је од стране западних туриста и оно што је могло да се купи - због повољног курса страних западних валута и круне. Вечерамо у највелелепнијем и највећем хотелу " Форум" у Прагу.

Дана 29. маја на излету смо и разгледању дворца Шварценбергових Хлубока / Глубока", на 10 - ак км од Чешких Буђејовица. Дворац је велелепан, окружен лепом околином, опасан је великим парком који је по дужини велики неколико километара. Дворац је задњи пут рестауриран половином 19. века.Свака одаја има камин фантастичне израде, а грејање је обављано убацивањем топлог ваздуха у пределу камина. Унутрашњост дворца је изрезбарена у најфинијој изради са позлатама, тапете су од коже, лустери, слике огромне / династије / и друге уметнине, једном речју све је прелепо и неописиво. Сваки детаљ је уметност за себе. Ја сам остао запањен. Толико богатство и уметност моја машта, до сада, није могла да замисли.

Дана 30. маја опет идемо у Праг. После пута од око 50. км, свраћамо у замак " Конопиште", некадашње власништво Фрање Фердинанда, престолонаследника Аустро - Угарске монархије, оног који је 28. јуна 1914. године убијен са женом Софијом у Сарајеву од стране Гаврила Принципа. Какво богатство : камини, прибори за јело, намештај , да ти памет стане. У замку је изложено 3000 ловачких трофеја, страсног ловца Фердинанда. Испод сваког трофеја стоји плоча, на којој пише да је то трофеј Фердинандов, датум улова, које ловиште и назив животиње. Пише и то да је изложено тек 1 % трофеја, што значи да их је имао 300000.

У куповини смо у центру Прага - на Вацлавским намјестима - код Музеја. У продавници - огромној - у којој се продаје само метражна најфинија свила. Купујем супрузи Емилији 2, 2 метра свиле у зелено, по цени од 140 круна за м1. Један радник из Електродистрибуције, зове шефа продавнице, а све су младе девојке и жене - има их преко 15 - ак, и каже јој од свих труба измерите ми по 2,5 метра. Она се избечи - понови његову наруџбу - упита да ли од свих труба и када овај то потврди наста јурњава. Прекинуше са услуживањем осталих гостију. Колико је то било укупно метара и колико је плаћено нисам присуствовао, али ми је тај радник показао пасош, у којем су све сами печати царинарница по Европи. Упитах га зар толика путовања, а он ми на то каже, три пасоша сам ишекирао мимо овога.

Дана 31. маја провели смо у куповини у Буђејовицама. У центру Буђејовица касарна са руским војницима. Руске војнике нисмо виђали на улицама.

Дана 1. јуна напуштамо Чешке Буђејовице, путујемо натраг за Југославију преко Минхена. Природа у Немачкој још уреднија од Чехословачке. Нигде корова, врзина, велике парцеле. Смењују се њиве, пашњаци са кравама које пасу без пастира, уређене шуме. Села уредна, куће нове, стилске, не виде се ни свињци ни кокошињци, штале, сена , сламе и сл. Села, једном речју као из бајке.

Минхен је огроман и леп град. На улици у пролазу се више чује српски него ли немачки језик. Трговци сви говоре српски, у најгорем случају са дијалектом, било да су власници немци или наши. У трговинама се ценка. Ценка се жешће него ли код нас на пијацама код купо - продаје стоке.

Од фирме Брекало купујем камкордер Панасоник М - 10 за цену иод 2.700.- ДМ - то је била најниже цена - а тражили су и 3.200.- ДМ. У радњама и где сам покушао да се обратим на немачком језику - као " гутен таг", отпоздрављали су ми на српском исквареном добар дан.- препознавши ме да сам Србин. Иначе учио сам немачки језик пре и за време Другог светског рата у Другој чачанској гимназији.

Дана 2. јуна после поноћи прелазимо аустријско - југословенску границу у Словенији у месту Поткорен. Нас четворо смо имали кутије са купљеном техником, које су стајале на седиштима поред нас. Неко је од нас предложио да кутије склонимо, јер ако их граничари виде биће белаја. Међутим , вођа пута Радмила Зечевић је наредила да кутије остану како стоје. Стајемо где треба, улази милиционер и видевши кутије, наређује да изнесемо све ствари ван аутобуса. Изнесмо нас четворо и оне кутије. Ја платих царину 7.337.- динара , односно 1.100.- ДМ, тако да ме је камера коштала 3.800.- ДМ. У Београду исту камеру могао сам јефтиније да купим. Једна од путница која је купила некакв мали музички стубић плаче - платила је толико царине, да испада много више од цене код нас у продаји.

Крећемо са границе и моја ти Радмила сва пресрећна командује : народе хајде сад песма - одлично прођосмо. Какав марифетлук , какав безобразлук - да истури нас четворо да платимо царину, а нас је било 40- так - а остале нити су претресали нити питали да ли имају шта за царињење. Јер, да смо склонили кутије, а била је поноћ, не верујем да би нас и задржавали на граници. Милиционер није имао куд - видео је кутије и шта је могао већ да нареди да сви изађемо из аутобуса. И још једно -никада ни једна партија ових путовања није плаћала царину, само нас четворо ове прилике. Онај радник је купио стотине метара свиле и није платио царину, а ни вођа пута , и сви су по нешто купили.

 Забележио из својих Забелешки у назначене дане.

Јован Шолајић, Чачак, дана 12. децембра 2010. године.

 #
Владика ИРИНЕЈ, вођа Српске расколничке цркве у САД, је Милан Ковчавеић, бивши учит.из Љутовнице.
jovansolajic | 11 Децембар, 2010 14:06

ВЛАДИКА ИРИНЕЈ, ВОЂА РАСКОЛНИЧКЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ У АМЕРИЦИ, ЈЕ МИЛАН КОВАЧЕВИЋ, БИВШИ УЧИТЕЉ ИЗ ЉУТОВНИЦЕ.

Дана 14. августа 1990. године, на ТВ приказана је емисија у вези раскола у Српској православној цркви у Америци.

Вођа расколничке цркве је владика ИРИНЕЈ. Моја супруга Емилија Шолајић, девојачко Рацковић, / 1932 / је у владици Иринеју препознала бившег учитеља од пре Другог светског рата Милана Ковачевића. Из албума извадила је породичну слику на којој доминира лепи и високи господин Милан, учитељ у Основној школи у Љутовници код Горњег Милановца.

Учитељ Милан је био велики пријатељ са породицом моје супруге Емилије, управо са породицом Ковиљке и Душана Рацковића, десетара пруге у Љутовници, родом из села Љубића код Чачка. Тако се и будући владика нашао на породичној слици Душана Рацковића, железничара, на служби и са станом на прузи у селу Љутовница код Горњег Милановца.

Емилија само зна толико - да када је почео Други светски рат учитељ Милан Ковачевић је обукао официрску униформу као резервни официр и отишао у рат. Није се из рата вратио у Србију , већ је отишао у Америку.

Записао из својих Забелешки од 14. августа 1990. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 11. децембра 2010. године.

 #
Мишковић Миодраг - Поздрављам отварање Маркета у Софији, али што није тако и у вашој Србији.
jovansolajic | 09 Децембар, 2010 12:30

МИШКОВИЋ МИОДРАГ, ПОЗДРАВЉАМ ОТВАРАЊЕ МАРКЕТА У СОФИЈИ, АЛИ ШТО НИЈЕ ТАКО И У ВАШОЈ СРБИЈИ.

Поштовани г - не Мишковићу,

Поздрављам, честитам и желим пун успех у раду - отварање вашег Маркета у Софији.

Посебно ми се допало што сте испоштовали домаћина - државу у којој треба да стварате профит - све написе сте исписали бугарском ћирилицом.

Питам само, што у вашим фирмама и маркетима у Србији нисте писали српском ћирилицом већ искључиво латиницом .

Значи, ви не поштујете државу Србију и српски народ. Па, ви сте пореклом из срца Србије и школовани сте човек. Дајте леп пример - пишите српском ћирилицом - дајте пример многим скоројевићима. Јер скоројевићи и полуписмени људи у Србији пишу искључиво латиницом - да би се ваљда показали да ето - колико су писмени - знају и латиницу.

Ради странаца, пишите кад је неопходно и на енглеском или другом светском језику, али увек испод или десно од писма на ћирилици, како је регулисано у закону.

Немам вашу е - меил адресу - али се ипак надам да ће ово писмо некаако до вас стићи.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак, дана 9. децембра 2010. године.

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 #
Македонија одлучила да не одржава гробља изгинулих српских ратника - 1989. године.
jovansolajic | 07 Децембар, 2010 13:44

МАКЕДОНИЈА ОДЛУЧИЛА ДА НЕ ОДРЖАВА ГРОБЉА ИЗГИНУЛИХ СРПСКИХ РАТНИКА - 1989. ГОДИНЕ

" ПОЛИТИКА " од 17. новембра 1989. године је објавила - да су званичници те републике донели одлуку да не одржавају гробља изгинулих српских ратника. Ратника - Срба, који су изгинули у Првом балканском рату 1912. године, у чувеној Кумановској бици и другде и изгинулих српских ратника у Првом светском рату.

Српска војска је - да се зна , 1912. године, после петовековног ропства ослободила тај простор од Турака. Српска војска ослободила је српски народ у земљи која се звала Јужна Србија. Рођени Срби за време турске владавине имали су српска имена и презимена. у турским тефтерима тако су уписивани. Грађани Јужне Србије, били су Срби све до 1948. године, а од тада се зову Македонцима и живе у Републици Македонији. Тада Срби добише презимена са завршетцима уместо " ић"у "ски", "ов" или "ев" - силом или милом. Ко није прихватао промену презимена и националности био је прогањан, или је губио неке повластице или права.

Какав је то преображај. Петстотина година беху Срби и наједанпут постадоше Македонци и то сада љути противници Срба из матице земље. Ако су се 1948. године одрекли српства, логичан је след ствари - да ослободиоце прогласе ПОРОБЉИВАЧИМА, како стоји у образложењу поменуте одлуке. Срби су 1912. године поробили Македонце , али авај нису могли да их поробе, јер тада тамо нису ни живели Македонци. Срби су у том рату истерали поробљиваче Турке, а ослободили су Србе.

Донели су и одлуку да неће да одржавају и гробља изгинулих српских ратника у Првом светском рату. Изгинулих Срба на Кајмакчалану и другде широм данашње Македоније. Кажу - јер је Србија водила ИМПЕРИЈАЛИСТИЧКИ рат. Да се човек прекрсти петом - да је малена Србија водила империјалистички рат. Па у том рату изгибоше многи са територије Македоније у строју Вардарске дивизије - истина то су тада били Срби - и ако су им били очеви и дедови - кажњавају и непосредне претке - јер како их није било срамота да буду Срби.

И цар Душан, чија је престоница била Скопље, био ОКУПАТОР садашње Македоније. Тако деца у Македонији изучавају у историји. У овој одлуци не помињу се гробља из периода средњовековне Србије. Није имало и потребе, јер су гробља из тог перода поробљивачи Турци уништили.

Каква бесмислица - својатају чистокрвног Грка Александра Македонског , а све што подсећа на српског цара Душана , који је столовао у Скољу затрли су. Зашто ? Зато да их не подсећа на своје порекло. Истина, можда би више волели да су пореклом Грци него ли што јесу били Срби пореклом.

Комунисти Јосипа Броза Тита, по угледу на Бољшевике радили су на томе да униште као "хегемонију" српског народа - цепкајући део по део српске територије и претварајући део Срба у неке нове нације. После Другог светског рата део Срба постадоше Македонцима, Црногорцима, Срби католичке вере постадоше Хрвати, Срби исламснке вероисповести постадоше Муслимани сада Бошњаци. Како се точак окреће имаћемо и Војвођане, Санџаклије, или како ће се већ звати.

Војводина се 1918. године присајединила Краљевини Србији. Ипак су комунисти после Другог светског рата Барању и део Срема издвојили и дали Републици Хрватској, цео срез Лепосавић Косову, део југо - западне Србије - БИХ - простор који је био у саставу кнежевине Србије од Карађорђа и Кнеза Милоша. Само да би Србија била што мања и да би Срба било што мањи број.

Није цивилизацијски да држава Македонија не одржава гробља изгинулих ратника Срба у поменута два рата. Оба рата Србија је водила против сила које су те ратове изгубиле, управо Србија је била на страни победника. Ако они сматрају да нисмо никакав род, оно комшијски би требали да се односе боље, за рад будућег живота наших народа.

Не могу да се помирим са њиховом глупошћу - Да им је пречи туђи Александар Македонски од свога Цара Душана.

Записао у својим Забелешкама - 17. новембра 1989. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 7. децембра 2010. године.

 #
Дивац Владе, председник олимпијског комитета Србије, Зашто не пишете и ћирилицом ?
jovansolajic | 02 Децембар, 2010 11:45

ДИВАЦ ВЛАДЕ, ПРЕДСЕДНИК ОЛИМПИЈСКОГ КОМИТЕТА СРБИЈЕ,

Поштовани Владе,

Веома ценим ваше спортске домете и вашу спортску и људску величину.

Али, пало ми је у очи, пре неки дан, био је неки састанак Олимпијског комитета у Београду, и на ТВ РТС , приказан је радни сто те конференције, а изнад на зиду и име тог састанка, исписаног на српском језику латиницом и на енглеском језику.

Морам да вас подсетим да сте , по чл. 10.Устава Републике Србије, у обавези да пиштете на српском језику и ћириличном писму.

У чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише: " Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега.".

Значи, ви морате да пишете на ћирилици, а и на латиници или на другом језику, ако је то поменутим законом прописано.

Још једна замерка. Зашто се наш Олимписки комитет не зове Српски...., већ Ол. ком. Србије, односно изворно у континуитету од 1910. године. Колико ми је познато и друге државе имају националне мањине као и Србија па употребљавају придев у називу.

Извињавам се што вам се обраћам на приватну адресу, јер нисам нашао адресу Олимпијског комитета.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 #
Регионална привредна комора Краљево - Зашто пишете само латиницом ?
jovansolajic | 02 Децембар, 2010 10:28

ЗА ПРЕДСЕДНИКА И СЕКРЕТАРА КОМОРЕ - ЛИЧНО

Поштовани г - не председниче и г - не секретару,

Синоћ, у ТВ дневнику РТС , приказана је фасада зграде ваше коморе , на којој је табла назива ваше установе написана латиницом, и то само латиницом.

Међутим, у чл. 10. Устава Републике Србије пише да је у Србији у службеној употреби српски језик и ћирилично писмо.

А, у чл. 10. Закона о службеној употреби језика и писама пише : " Кад се, у складу са одредбама овог закона текст исписује и латиничним писмом, текст на латиничном писму исписује се после текста на ћириличном писму, испод или десно од њега.".

Обзиром да сте јавна установа у обавези сте да пишете ћириличним писмом, а и латиницом, само у смислу поменутог закона. А, ви напротив, све пишете латиницом.

Испада да се ругате Уставу и закону.

И ваше Оделење у Чачку, пише све латиницом.

Поштујте Устав државе у којој живите, поштујте хлеб, којим вас овај народ храни.

С поштовањем.

Јован Шолајић, Чачак

Ово писмо објавио сам на моме БЛОГ - у - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.

 #
Друже Тито ми ти се кунемо...., пише на Споменику изгин. ратни. од Првог срп. устан. до Другог св. ра.
jovansolajic | 01 Децембар, 2010 12:22

ДРУЖЕ ТИТО МИ ТИ СЕ КУНЕМО ........ ПИШЕ НА СПОМЕНИКУ ИЗГИНУЛИМ РАТНИЦИМА ОД ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.

Била је прослава Дана борца - 4. јула 1989. године на Атеничком врелу - извору Атеничке реке испод саме планине Јелице код Чачка. Присуствујем прослави - члан сам Савеза бораца НОР -а.

Пре неку годину, на месту Врела изграђен је Споменик ратницима изгинулим - почев у Првом српском устанку све до изгинулим ратницима у Другом светском рату. На споменику су и имена двојице из моје фамилије: Будиммира Шолајића / 1891 - ? /, који је погинуо у Првом светском рату, брата од стрица мога оца Иванка и Јеврема Шолајића / 1907 - 1943 / , мога брата од стрица - сина чиче Радомира / 1885 - 1976 /, закланог од стране четника 1943. године, оба из села Кулиноваца код Чачка.

И пренеразио сам се. На средишњем делу споменика исписана парола ." Друже Тито ми ти се кунемо........"

Главни за изградњу споменика био је Димитрије - Дико Јањић / 1926 - ? /, председник СУБНОР - а општине Чачак, родом из села Атенице, носилац Паризанске споменице 1941 године.

Записао у својим Забелешкама дана 4. јула 1989. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. децембра 2010. године.

 #
Енвалд Леонид, Рус рођен у Кијеву, сестричина му је Марина Влади - чувена француска глумица.
jovansolajic | 01 Децембар, 2010 11:01

ЕНВАЛД ЛЕОНИД, РУС РОЂЕН У КИЈЕВУ, СЕСТРИЧИНА МУ ЈЕ МАРИНА ВЛАДИ - ЧУВЕНА ФРАНЦУСКА ГЛУМИЦА.

Леонид Енвалд, Рус рођен у Кијеву 1904. године. Октобарска револуција га је затекла у средњој школи. Са породицом, која се у путу била погубила, пребегао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У Београду завршио студије Машинског факултета 1931. године. После Другог светског рата радио је са мном у истом војном предузећу - "Боба Милетић" у Чачку. Пензионисан је као професор Више техничке школе у Чачку.

Леонид је био ожењен са Косаром , професором историје , ваљда и географије и математике. Била је професор у Женској гимназији у Чачку. Нису имали деце. Косара је била изузетно лепа жена. Брачни пар Енвалд био је веома привржен једно другоме. Косара је знала да свако јутро, и ако болесна - када већ није радила, да мужа прати на посао. Леонид је био веома тих и повучен човек. Имао се утисак да " мрава није могао да згази".

Леонид је имао од фамилије - сестру која је имала 3. ћерке. Једна од сестричина била је позната филмска дива Марина Влади, која је живела у Француској. Још једна сестричина била је филмска глумица, али не тако позната као што је била Марина Влади.

Леонид Енвалд умро је и сахрањен на Чачанском гробљу 19. јануара 1989. године. На сахрани није била Марина Влади, нешто ју је спречило, мада га је посећивала у Чачку, обилазећи га болесног. Присуствовао сам сахрани.

Енвалдови су живели у кући преко пута кафане "Цар Лазар" , у ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку. Кућа је срушена.

Забележио из Забелешки од 19.јануара 1989. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 1. децембра 2010. године.

 #
«Претходни   1 2