РАЦКОВИЋ СРЕТЕН ИЗ ЉУБИЋА КОД ЧАЧКА, РАДИО И УМРО У НЕМАЧКОЈ. 

Сретен - Срето Рацковић / 1927 - 1994 /, родом из села Љубића - села  покрај града Чачка, радио је у Немачкој, у којој је и пензионисан. Радио је као бригадир у радионици галванизације у некој фабрици. Умро је 24. априла 1994. године  и сахрањен у Форцхајму у Немачкој.

Сретен је пре рата и за време рата завршио пет разреда Чачанске гимназије. Рат га је омео да настави школовање. Сматран је највећом узданицом - било му је намењено да се исшколује. Најстарији је син Светомиров. Унук је Радивоја О. Рацковића, носиоца Златне војничке Карађорђеве звезде са мачевима, официра Српске војске / капетан прве класе /. Деда Радивоје је у Сретена полагао највеће наде. Светомир је рођени брат Душана Рацковића / 1904 - 1969 /, отац моје супруге Емилије Шолајић, рођене Рацковић.

Сретен је после рата радио као милиционер у Београду - вероватно да је био мобилисан у НОВ 1944. године / Власт је у Србији, за окончање ратних операција, мобилисала 10. годишта - од 1918 - 1927 - младиће старе од 17. до 26. година /, па је тако - вероватно и Сретен запао рата и  по демобилизацији остао да ради у милицији.

Сретен се два пута женио. У  Београду је био ожењен са Добрилом из села Ракове код Чачка и са њом има троје деце: Мирјану, Милана и Милицу. У Немачкој други пут се оженио са Италијанком Розом и са њом има синове : Лина и Марка. Сретен има и ћерку са једном Словенком из невенчаних односа.

Жеља му је била - да када оде у пензију да дође да живи у селу Љубићу, која му се није испунила.

Сретен у Немачкој није живео као прави гастарбајтер. Имао је нормалну породицу, стан на два нивоа , жена  је радила скупа са њим - тако су се и зближили. Био јој је непосредни руководилац - али говорио је да ни случајно није смео да за време рада нешто разговара са женом - изузев неопходно - само службено - иначе би одмах изгубио место бригадира. Говорио нам је да има све што треба да има једна радничка породица у Немачкој, и да уштеђевине није имао.

Кажем ја - да када се буду селили за Југославију да продају сав инвентар. Међутим он ми каже да у Немачкој стари инвентар не може да се прода, већ се само поклања. Једном годишње - мислим да је то у априлу месецу, грађани изнесу на тротоаре све што отуђују , лепо покрију целофаном да не кисне, грађани прегледају изложене ствари и што им се свиди узимају и терају. После месец дана излагања, што остане непреузето, долази комунална служба товари и тера на отпад. Практично, нема шта. Овде се могу наћи и потпуно неупотребљивани инвентар.

Једне године били су нам у гостима: Сретен, Роза и мали Лино. Сретен и Роза између себе разговарали су  на немачком језику. Мали Лино, нити Роза нису знали српски језик. Роза је знала  само да псује на српском језику. Лино и Марко имали су немачко држављанство и служиће немачку војску.

Лино је повраћао после употребе пољског клозета у Љубићу - на прадедовини. Роза је уживала у сарми од киселог купуса и у подварку.

И тако - Лино и Марко Рацковић, говориће немачким језиком и служиће немачку војску, док им је њихов прадеда Радивоје О.Рацковић, за исказано јунаштво у  Првом светском рату против те Немачке, одликован Златном Карађорђевом звездом са мачевима - највишим одликовањем Краљевине Србије.Предпостављам да су Лино и Марко заведени у књиге рођених у Немачкој као Срби, имају презиме српско / бар за сада /, који говоре немачким језиком, а српски не знају и једнога дана можда изгубиће се из презимена и српско " ић". Поражавајуће.

Негде сам прочитао - када су повлачене границе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца по завршетку Првог светског рата -  водило се рачуна да у Војводини остане Мађара да живи колико и Срба у Мађарској - кажу било их је по прибижно око 600000.грађана на обе стране. Сада у Војводини живи око 400000 Мађара - који говоре мађарским језиком, а у Мађарској само око 6000 Срба и то који једва говоре српски. Срби су у Мађарској асимиловани у Мађаре, а Мађари  у Србији су остали Мађари. Нема реципроцитета. Морамо бити жилавији, ако мислимо да опстанемо. Да ли наша држава зна за ово ?

Записао из својих Забелешки за дан - 25. април 1994. године.

Јован Шолајић, Чачак, дана 30. децембра 2010. године.