ЛЕТОВАЊА У МАКАРСКОЈ КОД ПОРОДИЦЕ ПЕРЕ И МАТА АНТУНОВИЋА - БУЉКИНА

Технички ремонтни завод из Чачка, организовао је у сопственој режији одмор радника на мору, претежно на хрватском приморју. Закупљивали смо , преко Туристичких агенција, собе у приватним кућама за пребивање и простор за организовање кухиње и трпезарије. Из Чачка смо слали сво особље : шефа, куварице, помоћне куварице и сервирке.

Одмаралиште је било организовано као посебна обрачунска јединица са својим приходима, расходима и завршним рачуном. Нису примани у радни однос нови радници, већ је било ангажовано особље из наше мензе и из других радних јединица. Трошкови плата особља, нису падали на терет Одмаралишта.

У лепом ми је сећању летовање у Макарској - 1962. и 1963. године. Управник Завода Винко Уводић, пуковник и Ја, као Начелник књиговодства, обилазили смо више места на Јадрану, да би смо пронашли место са свим погодностима. Путовали смо, сећам се, лепим бродовима Партизанка и Пролетерка. Није било лако . Требало је пронаћи локацију са довољним бројем соба за спавање, са релативно великом салом за ручавање, да су цене приступачне, итд. Требало је обезбедити да летује стотине породица - наш Завод је био највећи у ЈНА. И тако падне избор на Макарску. Нашли смо погодну концентрацију соба и близу плаже.

Са нама у смени , 1962. године, су и наши кућни пријатељи : Бојовићи - Милисав и његова супруга Драга, која ради у Заводу као фин. књиговођа и њихов син Иван. А са мном је моја супруга Емилија и син Михаило.

Ми смо добили собу код Пере и Мата Антуновића. Много дивни људи. Са нама су се понашали као да смо пријатељи годинама. Свако јутро чекала нас лозовача и слатко, после купања бокалче са чашицама и лозовача. Били су нам при руци, било шта да нам је било потребно. У соби, у трпезарији, ходницима беспрекорна чистоћа.

Храна је била обилна и разноврсна. Више пута имали смо у јеловнику рибу. Рибу је било тешко обезбедити. Репете си могао да добијеш колико си хтео. Куварица Јела Пијановић спремала је и рибу изврсно. Памтим, остало ми је у дубоком сећању једна вечера. Била је риба. У порцији 3. рибе. Толико је била лепо спремљена риба, а и вино које смо пили било је без премца, да смо јели ни сам не знам колико пута репете. Бројали смо, пошто је то било упадљиво, да је Милисав појео ни мање - ни више 19. риба.

Наредне - 1963. године летовали смо опет у Макарској. Све исто. Ми смо у друштву са породицом мога старијег брата Милутина - Лула Шолајића / 1925 - 1998 /, који је калионичар у Техничко ремонтном заводу: Он, супруга Гроздана, ћерке Светлана и Биљана и син Драган.

Ја сам опет добио собу у кући Пере и Мата Антуновића, вероватно да сам ја тако удесио. И овога пута примили су нас како се само пожелети може.

Шта ми је још остало у дубоком сећању. Код Пере и Мата, у кухињи и у трпезарији, на зидовима висе тзв. " куварице ", а на њима извезени призори из кухиња са пригодним шаљивим текстовима, као нпр. " куварице мање збори да ти ручак не загори", итд. И шта још, текстови су исписани екавицом и ћирилицом. Кажу нам и Пера и Мате ништа необично, па ми знамо и ћирилицу.

Сваке године , годинама касније, Пера и Мате су нам слали честитке за Нове године, веома пажљиво са њихове стране.Те честитке и дан - данас чувамо, оне нас подсећају како нам је било изузетно лепо у њиховој кући. Једне године смо их обишли, летовали смо у неком другом месту и обзиром на лепо проведене дане код њих, није нам било тешко да их посетимо. И наш син Михаило са мојим сестрићем Слободаном - Бобаном Пајевићем, једне године је посетио Перу и Мата. И опет су нас примали као велике пријатеље.

Волео бих да ово прочита неко од ове фамилије, волели би смо да нам се јаве. Пера и Мате су имали троје деце.

Забележио по сећању, дана 6. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

Г - ЂА МАРИЈА СЕКУЛИЋ, ЈЕ РАДИЛА У ФАБРИЦИ ЦЕР У ЧАЧКУ.

Често се сећамо г - ђе Марије Секулић. Радила је са нама - моја супруга Емилија, девојачко Рацковић, Шеф обрачуна плата и била је непосредни руководилац г - ђа Марији, а ја сам био Шеф рачуноводства- руководилац обема.. Било је то у фабрици Цер у Чачку, у времену 1953 - 1955. године.

Г - ђа Марија је била Словенка, удата за Србина, била је у добрим средњим годинама, мало пунија, благотворног израза лица. Сва је била танана, сва створена од благоте и лепоте. Тиха, ненаметљива, веома радна и вредна. Сви су је неизмерно поштовали. Сви су је ословљавали са г - ђо и то у време другова и другарица. Она је остављала утисак, да смо је сви звали г- ђа Марија.

Њену породицу су чинили: муж, ћерка и син Богдан, студент бродограђевинског факултета у Загребу. Муж г - ђе Марије, по занимању неки виши железнички службеник, није тада радио. Био је суспендован, или тако нешто, углавном био је без посла. Као били су му пронашли нешто из рата. Борио се и изборио - доказао је да нема никакву мрљу из рата, али није могао лако да поднесе сва понижења кроз која је пролазио. Није радио и био се повукао у себе. Слабо је са ким контактирао.

Г - ђа Марија је једина привређивала. Више су гладовали, него што су били сити. Једно кувано јаје делила је на пола, да би имала за два радничка доручка. Тада још нису постојале радничке мензе, већ ћу се радници сналазили на разне начине.

Емилија, шеф обрачуна плата, радила је за Осигуравајући завод - вршила је обрачун и наплату премија осигурања од радника и за то је добијала некакав хонорар, отприлике по 400.- динара месечно. Овај новац је држала у фијоци стола, и трошила је повремено да плати кафе и сл. за све службенике њеног оделења, и ако је хонорар припадао само њој.. Једнога дана, г- ђа Марија обрати се: са г- ђа Емо, да вас нешто питам, уз велико извињење. Видим да вама није стало до тог хонорара. Да ли би Ви пристали да ја обрађујем наплату премија осигурања и да мени припадне тај хонорар, мени би то много значило. Ема је обећала да ће да пита своје предпостављене, обзиром да није хтела да ради било шта без одобрења, Ови су се одушевили гестом Емилијиним, а г - ђа Марија је остала, до краја, много захвална. Њој је много значило тих 400.- динара.

Г - ђа Марија се дуго година сећала Емилије, увек је слала честитке за Нову годину. Да ли је г - ђа Марија жива не знамо. Шта је са њеним много добрим и нежним сином Богданом не знамо. Не знамо ни шта је са ћерком г - ђе Марије. Волели би смо да знамо нешто о овој породици. Надамо се да ће ово писање некако доспети до некога из ове породице и да ће нам се јавити.

Забележио по сећању и по сећању супруге Емилије, дана 6. септембра 2010. 

Јован Шолајић, Чачак.