ДОБИО ЛИЧНУ КАРТУ НА ЋИРИЛИЦИ, АЛИ ИЗГУБИО ОРДЕН ОД ТИТА

Било је то 1972. године. Поводом некакве прославе или јубилеја, од Техничко ремонтног завода из Чачка Општина је затражила предлог да се, тим поводом, предложе најзаслужнији радници Завода за одликовање.

Директор Завода предложио је да буду одликовани:

1. Александар С. Поповић, дипл. маш. инг, , начелник једног од сектора производње, и

2. Јован И. Шолајић, дипл. економиста, начелник Финансијског сектора, обојица грађанска лица.

Александар Поповић је био познати и признати стручњак и руководилац, високих моралних начела, син професора и директан потомак Марка Миљанова / Поповића /.

На свечаности у Скупштини општине Чачак прозвали су мене - Јована Шолајића - добио сам Орден рада са сребрним венцем, а Александра Поповића, не прозваше.

Те исте године, Александар је , неким поводом, вадио личну карту. Одбио је да је прими , јер није била написана на ћирилици.

Тако ти мој Александар - Ацо доби личну карту написану на ћирилици, али изгуби Титов орден за стечене заслуге / то је закључак мој и још неких колега и пријатеља. Наравно, можда је постојао још неки разлог, што је предлог да буде одликован одбијен/.

Таква су времена била. Србин није смео да помене да је Србин нити своје писмо ћирилицу.

Сећам се , било је то те или наредне године, на Колегијуму Завода, Управник завода Мр Инослав Томпак, дипл. маш.инг., пуковник, пореклом Хрват из Загреба, изузетно дисциплинован човек, прави професионалац, пита, због чега је плански за ту годину набављено - не једна - него више писаћих машина - на латиници. Шеф набавке Рашо Павловић, поручник, само слеже раменима, туц - муц није знао шта да каже. По војним прописима, војска је морала да пише на писму републике у којој је стационирана војна установа - у Србији на ћирилици.

Али, самоцензура је јача од свега. Лакше је погрешити на своју штету и штету свога идентитета, него ли се огрешити за нешто што има неку посебну моћ.

Да, други су више водили рачуна о идентитету нас Срба , од нас самих.

Добро се сећам једне сличне епизоде. У име Завода саставио сам писмо обраћања Државном секретару за народну одбрану, из економске проблематике. И код управика Томпака, предложим да концепт прочитам и да ми каже да ли се слаже са написаним, па да дам на куцање. Управник ће мени: оставите, па ћу касније да то прочитам и проучим. Кажем му , да сам ја нашвљегао писмо, да неће моћи да га прочита. А он ће мени, не брините прочитаћу ја то некако. На то ја додадох - али ја сам писао ћирилицом. А он мени, скоро се увреди - па молим вас ја знам немачки и енглески, а да не знам ћирилицу -ја је одлично знам. Брука би била да не знам ћирилицу. Свака му част.

Написао по сећању, дана 24. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак