Categories
My Links
Генерална
Давио сам се у Западној Морави
jovansolajic | 08 Септембар, 2010 12:01

ДАВИО САМ СЕ У ЗАПАДНОЈ МОРАВИ

Сви у мојој породици волели смо да се лети купамо и сунчамо на реци Западна Морава, низводно од Чачка, у реону нашег Кулиновачког поља, чијом северном границом ова река пролази.

Ово се догодило пре Другог светског рата. Рођен сам 1929. године. Водоток је био велики, много већи него ли данас. Дуж плажа могли су се видети сандолине једноседи и двоседи. Вода реке је била беспрекорно чиста. Воду смо пили и употребљавали за спремање хране на плажи.

Од када знам за себе ја сам пливао у реци, још као мали. Међутим, ово како се збило, био сам сасвим мало дете, чим се тога не сећам. Тада смо се купали испод Казанице. Мене је вода понела, почео сам да се давим, моја мама Милева, скочи за мном да ме спасава, па и она почне да се дави. Дао Бог, на плажама је увек било добрих пливача, младића , који су могли да притекну у помоћ. Тако у воду скочи Јован Ћетеновић, из Чачка и спасе и мене и моју маму.Моја мајка Милева, често се сећала спасиоца Јована Ћетеновића, он и његова породица увек су нам били нешто изузетно.

На жалост, наш спасилац Јован Ћетеновић, веома млад, стрељан је на брду Крушику код Ваљева 1941. године од стране Немаца, скупа са још 300 заробљених партизана од стране четника и предатих Немцима.

Забележио по сећању, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Незнање је могло : мене, моју сестру Олгу и породицу скупо да кошта
jovansolajic | 08 Септембар, 2010 11:27

НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОГЛО : МЕНЕ, МОЈУ СЕСТРУ ОЛГУ И ПОРОДИЦУ СКУПО ДА КОШТА.

Пред Други светски рат, у јесен 1940. године, био сам ђак Првог разреда Друге чачанске мешовите гимназије. Моја средња сестра Олга / 1923 /, у истој гимназији учила је Шести разред. Олга је, ваљда, већ била организована у СКОЈ.

Једнога дана враћали смо се из школе кући преко Авлаџинице. Са нама је ишла и Олгина школска другарица Дана. Причале су о нечему мени неразумљиво. И са мном су разговарале. Сестра Олга каже мени : " јелда, ти ћеш, кад порастеш, да будеш комуниста".

Сутрадан, у школи на часу одмора, свак је понешто причао, па и ја. Кажем друштву, ја ћу кад порастем да будем, погрешим, па у место да кажем , комуниста изговорим католик. А, то вероватно због тога што смо и тога дана имали час веронауке, на коме је било речи и о католичкој вери. Друштво, у смех. Како да постанеш католик. Зар ћеш да промениш веру. Брзо се уједем за језик, али се не исправим. Не кажем како треба, хвала Богу, јер сам заборавио шта ми је сестра рекла - нисам могао да се сетим.

Свашта би било, да сам рекао да ћу постати комуниста. Клупко би се одмотало, па би сестри било доведено у питање даље школовање, а и читава породица имала би неке последице.

Добро памтим, те исте године, тучу , причало се, љотићеваца и комуниста - гимназијалаца старијих разреда. Догодило се то у мушком дворишту Гимназије. Тукли су се песницама а и боксерима.

Забележио по сећању, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
" Мечки на рупу " , или је то судбина ?
jovansolajic | 08 Септембар, 2010 10:46

"MEЧКИ НА РУПУ " , ИЛИ ЈЕ ТО СУДБИНА ?

Моје супруге Емилије Шолајић / 1932 /, рођене Рацковић из села Љубића, ујак Марко Чкоњевић / 1918 - 1945 /, из села Трбушана код Чачка, син Благоја / 1877 - 1927 / и мајке Спасеније - Паве / 1880 - 1953 /, рођене Рајчић, за време Другог светског рата припадао је четничким формацијама.

У току рата, вероватно је то било 1944. године, Немци у једној рацији ухапсе, са још некима Марка Чкоњевића. Вероватно да су у кући код њега пронашли компромитујући материјал - оружје и тако доспе затвора. Спроведен је у затвор у Краљево, затим из Краљева у Логор на Бањици.

Руси и партизани ослободе Бањички логор у октобру месецу 1944. године, тако ослободе и Марка Чкоњевића. Марко са ослободиоцима дође, успут прво , до породице своје сестре Ковиљке , удате Рацковић / 1912 - 1975 /, која је тада живела у државном стану на железничкој станици у селу Брђани, на прузи Београд - Чачак - Сарајево - Дубровник, селу, које се налази 9. км. од Чачка. У државној згради Ковиљка је живела са мужем Душаном Рацковићем / 1904 - 1969 / и ћеркама: Емилијом / 1932 /, Бранком / 1935 /, Вером / 1936 - 2003 / и Дринком / 1939 - 1952 /. Душан је радио на железници као десетар пруге.

Марко се задржао код сестре Ковиљке само једну ноћ. Окупао се, преспавао, сестра му да веш и неко одело Душаново, а побаца рите са којим је дошао из логора. Најстарија сестричина Емилија спавала је ту ноћ са ујаком у кревету. Био је сав у неким убојима и раницама, па је њој пало у део да она са њим спава - као најстарија - да би водила рачуна да га не повреди. Сестра Ковиљка, тешка срца, изјутра кад је било, саопшти брату Марку да мора да иде одмах из њихове куће, да јој кућу " не запали ", имајући у виду да их је шесторо, већ знајући да партизани не опраштају четницима.

Из Брђана , Марко оде у Трбушане, да види породицу : Мајку Паву, супругу Дринку / 1916 - 1971 /, рођену Николић, сина Србољуба / 1938 - 1998 /, сина Благоја / 1941 /, ћерку Србијанку / 1944 /.. И ту се задржао само једну ноћ. Кажу, да је отишао у неку шуму у близини, очекујући нешто.

Један из те групе , кажу да се ради о неком кафеџији, оде и пријави властима где се крију. Тако похватају све из те групе па и Марка Чкоњевића. Када се то догодило, нико не зна.

У јануару месецу 1945. године моја супруга Емилија Шолајић, рођена Рацковић, посетила је ујака Марка у Окружном затвору у Чачку. Само су њој дозволили посету, обзиром да је имала само 12. година, а плус је изгледала још и млађа него што јесте. Разговарали су у ходнику у затвору. Ујак је питао сестричину Емилију, шта се прича - да ли ће да скоро дођу Енглези. Наравно, Емилија је само слегла раменима. Мила, како ју је звао: " да знаш сваку ноћ прозивају и воде на стрељање на Мораву, али ја сам се припремио. Набавио сам флашу љуте ракије и када ме буду прозвали - ако и мене буду прозвали - попићу је у искап. Бићу мортус пијан те нећу знати шта се догађа, те ништа немојте да бринете".

Породица Душанова , била је на прослави Савиндана, 27. јануара 1945. годие, у Брђанима. Када су пошли кући, Ковиљки је пришао неки човек, и нешто јој је рекао. Ковиљка је почела да кука и нариче. Саопштио јој је да је сазнао да је Марко стрељан, јуче 26. јануара, или је то било после пола ноћи - рано 27. јануара 1945. године.

Прошло је од тог времена доста година. На једној светковини, за време јела и пића, један од присутних причао је да је био у затвору са Марком. Каже, када су Марка прозвали, узео је флашу ракије, никако није могао да извади пампур, у нервози хтео је некако да обије грлић флаше, удари о неку ивицу, и флаша пукне у парампарчад и сва се ракија проспе. Није му се дало. Отишао је на стратиште потпуно трезан.

Марко није, у аналима и у историји, уписан као кољаш или некакав посебан зликовац. Породица није имала неке последице, није тетирана као породица народних непријатеља.

Забележио , по причању Емилије, моје супруге, дана 8. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #