ХРАНИЛИ СМО СЕ СВИ СА ИСТОГ КАЗАНА

У времену од 1947 - 1953. године, са два прекида, радио сам у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку. Предузеће је радило у просторијама предратног Војно техничког завода Чачак.

У Предузећу је била организована менза, која можда није радила од самог почетка рада , ради давања доручка радницима. За доручак је био обезбеђиван тај један оброк и то искључиво у куваној храни.

Најинтересантније је : да смо се сви хранили са истог казана и у у истом простору мензе. Хранили су се сви који су радили у предузећу: официри виши и нижи обавезно у униформама, војници у униформама који су тако служили војни рок радећи за машинама, радници и службеници цивили, страни инжењери из Берлина / 12 /, и Немци - заробљеници.

За столовима за ручавање наизменично седе све могуће скупине. Иста слика, као и у халама. У низу машина, наизменично раде мајстори цивили, војници ЈНА, заробљеници. Цртежи, управо технолошки и оперцијски поступци, били су написани на српском језику - ћирилицом и на немачком језику.

Касније, после доброг "крављења" Немци затражише да они сами себи спремају храну. Није им се свидело како наше куварице спремају храну. Тражили су од Управе завода - да им се да одговарајуће следовање артикала, да ће они одредити једног од њих или колико их буде требало да кува храну, а да ће сви остали остајати дуже или да ће за толико да надокнаде губитак времена за ангажованог кувара - пребачајем норме. Што им је Управа и одобрила.

И Немци - заробљеници радили су по норми и исплаћиване су им зараде - колике, не могу да се сетим, али свакако ниже него ли нашим радницима, јер су они имали бесплатан смештај.

Моје очи нису виделе да је заробљенике неко чувао. Вероватно, да су се строго придржавали наређења, па није имало потребе за тим.

У индустрији наше земље, велика револуција је направљена са обскрбљивањем радника са топлим оброком у току трајања раднога дана.Топли оброк радника је велико достигнуће, равно електроници у технологији.

Забележио по сећању, дана 10.9.2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

СИРЕНАМА ЈЕ ОЗНАЧАВАН ПОЧЕТАК РАДНОГ ВРЕМЕНА

После Другог светског рата, у периоду од новембра 1947. до маја месеца 1953. године, са два прекида, радио сам у војном предузећу " Боба Милетић" у Чачку. Ово предузеће је радило у просторијама предратног Војно техничког завода Чачак.

Предузеће је имало јаку фабричку сирену, инсталирану на крову једне од фабричких хала, која је служила, осим за потребе безбедности, и да се њоме регулише радно време. За потребе обавештавања сирена је свирала једнозвучно. Прво, сирена је дугим звуком, обавештавала раднике да је до почетка радног времена остало још пола часа. Други пут сиреном је оглашавано да је до почетка рада остало још 5 минута - са кратким трајањем и трећи пут са мало дужим трајањем сам почетак рада.

У току раднога дана сирена је означавала почетак и завршетак дневног одмора за доручак. И престанак- завршетак посла означаван је сиреном.

Ретко ко је тада имао кућни часовник, а ручни још ређе. Радио апарати били су сасвим ретки. Па је сасвим било оправдано да се сиренама радници позивају на посао. Јер ретко који радник је имао могућности да буде обавештен колико је сати и када то треба да крене на посао.

И друге фабрике, као Фабрика хартије и сл., имале су сирене. Знало се о којој се фабрици ради. Свака сирена је имала неку специфичност да смо их могли лако препознати

Забележио по сећању, дана 10.9.2010. године.

Јован Шолајић, Чачак