Categories
My Links
Генерална
Бугарски војник у заседи 1943. године у Чачку
jovansolajic | 11 Септембар, 2010 11:35

БУГАРСКИ ВОЈНИК У ЗАСЕДИ 1943. ГОДИНЕ У ЧАЧКУ. 

У Чачку, у артиљеријкој касарни, у близини наше куће, у време 1943 и 1944. године, био је стациониран један пук окупаторске бугарске војске. Учио сам , у то време , четврти разред Друге чачанске мешовите гимназије. Обе гимназије имале су наставу у згради Гимназије. У школу смо ишли наизменично у две смене. Имали смо доста часова, тако када сам ишао у другу смену, обично ме хватала ноћ.

Моја кућа се налази у селу Кулиновцима, селу до самога града, сада је две трећине села у градском атару Чачка. Налази се на око 200 метара од старог пута за Краљево, сада је то ул, Др. Драгише Мишовића. Од овога пута и нашег имања делио нас је једино чаир Милице Благојевић, удате Јањић, професора физике у Чачанској гимназији. Ни једне куће до наше.Дијагонално преко чаира ишао је један од Кулиновачких потока, тик , сада где се налази Дечје обданиште.Кући сам увек ишао једном стазом - пречицом , прелазећи поток и то на месту где се налази једно острвце и на њему је било и неколико жбунова врба.

Једно касно вече враћао сам се из  школе, каснио сам, ухватила ме ноћ. Када сам стао ногама на ово острвце у потоку, у мрклој ноћи и у глувој тишини, одједном, као из ведра неба зачуо сам " ОГАЊ". Прво престравио сам се, оледио што би се рекло, нисам очекивао да било кога могу срести до моје куће - када се одвојим од улице. Видим из шипражја севну нож на пушци, видим шлем. Бугарски војник у заседи - по некаквом задатку, понови " огањ", наравно разумео сам га да тражи ватру да запали цигару. Нисам имао шибицу, свакако да бих му је дао. Али, толико ме престравио, са оно његово у муклој тишини " огањ", да сам се једва смирио и некако догурао до куће.

Забележио по сећању, дана 11. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #
Ратно време - привиђења
jovansolajic | 11 Септембар, 2010 10:42

РАТНО ВРЕМЕ - ПРИВИЂАЊА

Била је ратна - 1943. година. Учио сам четврти разред гимназије у Чачку. Ишао сам у школу у послеподневној смени. У Чачку су радиле две гимназије. Учили смо у истој згради - у згради гимназије у две смене - наизменично. Једнога дана, враћао сам се из школе у касно предвечерје. Рано је пала ноћ. Од пута за Краљево, сада ул. Др. Драгише Мишовића у Чачку, на месту где се сада налази Дечје обданиште, до моје куће у селу Кулиновцима, има око 200 метара, али ни једне куће до наше није било. Није било јавне расвете. Од нашег имања, до ове улице, одвајао нас је само чаир Милице Благојевић, удате Јањић, професора физике у Чачанској гимназији. По средини њенога чаира протиче један од Кулиновачких потока. Мојој кући ишао сам пречицом и преко овог потока, на једном месту где се налазило и мало острвце, ту се поток рачвао и потом поново текао једним коритом. Једне вечери ухвати ме ноћ. Када сам стао ногама на острвце потока, видео сам невероватну слику. На другом крају острвцета, на око 3 - 4 метра, двоје - младић и девојка, све у белом, у загрљају и у прилично слободној пози, без икаквог гласа. Видео сам их сасвим, јасно, нема збора. Коса ми се дигла на глави, имао сам осећај да ће капа да ми спадне са главе. Сав сам претнуо, за себе ништа нисам знао. Ишао сам, што је могуће брже, ноге ме издају, немам снаге да се крећем. Нисам знао за себе, једва сам ушао у кућу, али скоро без даха.

Ратно време је било. На прелима и селима, којих је за време рата обиловало, мушкарци , спадала и обешењаци, причали су разно разне невероватна приче, плашили жене, младе и девојке.

Радило се сигурно о привиђењу, јер није могуће да је пар био обучен у бело од главе до пете.

Забележио по сећању, дана 11. септембра 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак

 #