ПЕТАР - ПЕРО ВУКОМАНОВИЋ, КОЉАШ, РАЊЕНИК, У НАШОЈ КУЋИ НА ЛЕЧЕЊУ 1944. ГОДИНЕ.

Петар - Перо Вукомановић, кољаш, члан Црне тројке из суседног села Атенице, иначе родом из Срезојеваца, а становник града Чачка, у борбама са партизанима негде на Ибру, 1944. године , буде рањен, не толико тешко.

Пошто није смео, или је нешто друго било у питању, Перо је изабрао да у нашој кући обитава, и да се лечи, уместо у Болници. Иначе, кућа нам је у селу Кулиновцима надомак Чачка, удаљена ваздушном линијом од Чачанске болнице око 500 метара.

Изабрао је велику собу наше нове куће /зидана 1930. године/. Соба је била велика, али мало руинирана, јер су биле само зазидане рупе од артиљеријских граната од гранатирања из 1941. године.

Кратко је био у нашој кући, ране нису биле толико тешке. Сећам се свакога дана долазили су из Болнице по двоје - троје њих, у белим мантилима, превијали га. Пита моја сестра Милена Пера од куда да је изабрао нашу кућу, а он ће: ово је комунистчка кућа, ту ми је најсигурније.

Остала су ми упечатљива два момента.

1. Каже Перо мојој сестри Милени: Милена, ја сам теби и твојој сестри Олги спасао животе, хајде Милена , сад долазе твоји комунисти , хоћеш ли ти сада да мој живот спасеш- хпћеш ли да ми помогнеш. Милена се " увија ", само слеже раменима, не сме да проговори./ Иначе, моје сестре : Милена Шолајић, удата Симеуновић / 1922 - 2002/ и Олга Шолајић , удата Тодоровић/ 1923 / , скупа са братом од стрица Јевремом и његовом женом Катарином биле ухапшене од црне тројке, чији је члан био поменути Перо, септембра месеца 1943. године. Јеврема / 1907-1943/ су заклали 21. септембра 1943. године, а њих три су пустили, после добрих батина. Сестре су преживеле рат, сестра Олга,  тада свршени матурант Чачанске гимназије, до краја рата, 20. октобра 1944 године, живела је у Београду под лажним именом, јер је и она била осуђена на ликвидацију - то је посебна прича- како/.

2. У предсобљу нове куће, где нам је био један од шпорета, једнога јутра старији су пили кафу - и са Пером, наравно- јечмену. Каже моја мајка Перу : госпон Перо, како можеш да закољеш човека. А Перо ће, пусти тетка Милева, те тешке приче, хајде да причамо о нечему веселијем. Он избријан, није носио браду, леп млад човек, тек је можда годину- две старији од мојих сестара, смеје се. Опет ће моја мајка: па како можеш да закољеш људско биће. Понови мама два-три пута питање, а он ће. Тетка Милева, да знате ја најслађе кољем када се смејем. Мама виде да нема шале, подби се и изађе напоље, брже- боље.

Забележио по сећању, дана 12. јула 2010. године.

Јован Шолајић, Чачак