ЗА МИНИСТРА ПРОСВЕТЕ, Г - НА ОБРАДОВИЋА, ЛИЧНО.

 Поштовани г - не министре,

Да ли је законска обавеза , да се школовање деце националних мањина обавља на језицима мањина. Ако није - добро је , а ако јесте, ту одредбу закона треба променити.

Нисам за то да се деца националних мањина школују на језицима мањина. Али, да знате није национализам нити шовинизам у питању, већ је то за њихово добро - за добро те деце.

Један од разлога је - што је у уставу Србије , у члану 10, прописано да је у Србији у јавној употреби српски језик и ћирилично писмо. Према томе сваки грађанин, па и грађанин из реда националних мањина требао би да зна државни језик државе у којој је рођен, у којој живи и чије држављанство има.

Други - велики разлог је да грађанину националне мањине, школованом на матерњем језику, је онемогућено запошљавање на широј територији државе и у срединама у којима није у обавези и језик те националне мањине - једноставно јер не зна језик.

Дете школовано на језику националне мањине, аутоматски га одваја од деце већинског народа, врши још дубље раздвајање деце по нацијама. Напротив, сва деца ове земље треба да се школују од почетка до краја , по истом програму, прописаном законима. Деци националних мањина треба омогућити и допунску наставу на своме језику, из историје, језика и слично.

Ако би се деца националних мањина школовала скупа са српском децом имала би велику предност - чак предност у односу на децу српске националности. Та деца би аутоматски владала са два језика. А каже се вредиш онолико колико језика говориш.

Зар није паметније да се деца из Бујановца - Албанци школују на српском језику, аутоматски би та деца знала два језика. Могу можда и да разумем да држава отвори неки факултет у Бујановцу, али да настава се одвија на албанском језику - не разумем - апсолутно. Тим будућим стручњацима, биће везане и руке и ноге, би ће за живљење везани за свој Бујановац и околину. У кући говоре на свом језику, основну и средњу школу заврше на албанском па и факултет, значи ми их упорно тако школујемо, да не могу да мрдну ван своје средине.

Колико ми је познато, у савременом свету, влада скоро апсолутна демократија, али језик државе мора да се зна. И Српска деца у целом иностранству похађају њихове школе, а негде је и установљена допунска настава на језику - српском. У Бечу живи преко 350.000 Срба, па нема школа на Српском језику, далеко више него ли што је бројно стање неких мањина у целој нашој држави.

Г- ин Галип Бећири, тражи факултет у Бујановцу , вероватно , на албанском језику. Питајте га - да ли је боље да њихов школовани човек зна , поред албанског и српски језик, или да само зна албански. Ово моје писмо, ако имате могућности, пренеси те му. Желео бих његов одговор. Зашто упорно хоћемо, нпр., да школујемо ромску децу у издвојеним оделењима на њиховом језику.

Хоћемо да их тотално изолујемо, а површним људима као доказујући колико се бринемо о њиховим националним правима. Колико Цигана се одавно изјашњава као Срби. Они славе Српску крсну славу, деци дају српска имена, итд, а ми их упорно гледамо да их одвојимо од нас. Каже се да их званично по попису има око 170.000 , али их као има стварно и близу милион. Свашта. Па ваљда наш човек има право да се изјасни шта је по народности.

Ако је то добро, зашто наша Влада не тражи од тих демократскијих земаља, да се деца наши радника школују на Српском језику. Па, вероватно да то не би било добро, мада много мало радимо да наша деца добију и допунску добру наставу на Српском језику. Тако, те нове генерације, добрим делом само се зову Србима а не говоре Српским језиком.

Катастрофално је да принц Александар још није научио Српски језик, а и његова три сина се школују у иностранству, значи нису ни покушали да знају Српски језик.

Молио бих за ваше мишљење, г - не министе.

Хвала што сте одвојили мало времена за мене.

С поштовањем,

Јован Шолајић, Чачак

Овај допис сам објавио на моме БЛОГ - У - Размишљања једног ЧАЧАНИНА.